Šutnja

Šutnja

Mladen Milinov

„Šutnja“ prati Mlađana, na prvi pogled uspešnog tranzicionog pobednika, dok putuje po bosanskim predelima, ali i po uspomenama iz zemlje koje odavno nema i rata koji je sve zauvek promenio.

Pobednički rukopis konkursa izdavačke kuće Booka i OTP banke za najbolji neobjavljeni roman 2023.

Kad krenete kolima od Boke prema Republici Srpskoj,  pređete Orjen i okrenete prema Trebinju, vozite dalje preko Višegrada za Beograd, negde … pa možda oko Foče, na jednoj zapuštenoj kući kraj puta videćete ovaj natpis:
”Teci, Drino, teci i pričaj!”

Kada sam ga videla prvi put, što beše i prvi put posle devedesetih da prolazim tim putem preko moje Bosne, moje rak rane i mog detinjstva, došlo mi je i da plačem i da se smejem. „Pa ovi moji mene pokradoše!“ – pomislila sam – „ovo je MOJA rečenica iz MOG pismenog zadatka iz srpskog u osnovnoj.“ Moja nagrađena rečenica!

Eto, takvo je to vreme bilo! Pisali smo pismene zadatke, mahali crvenim zastavicama, igrali se rata, Drina je šutila, a možda je i tada imala šta da kaže. Sve dok neko zaista nije počeo da se igra rata! I Bosna „glasno zašutila“.

Čitanje knjige „Šutnja“, Mladena Milinova, podsetila me je na to vreme, na tu rečenicu i taj put. Beskrajno šarmantnim narativnim stilom, polušegom i poluzbiljom, uvukao mi je Mladen svoju knjigu pod kožu. I sve to opisujući jedan jedini dan svog glavnog junaka Mlađana.

Mlađan je ostao da živi sa porodocom u Bosni za vreme i posle rata devedesetih. Uspešan je preduzetnik, otac koji je stvarao za svoju decu i njihovu decu. Deda jednog unuka. Arhetip je supruga koji voli malo više čašicu, Bože moj, ali uspeva da svede na „kontrolnih 5 punktova“, kako voli sebe da ubedi. Veoma zanimljiv je taj njegov jednodnevni službeni put. On je mnogo više od toga, direktan put u Mlađanova sećanja.

Zanimljivo mi je što u romanu „Šutnja“, Mladen veoma vešto balansira između specifične ijekavice u upravnom govoru (originalno, bez greške, kao da slušam neke svoje prijatelje, svoju babu i svog dedu koji su mi uveseljavali raspuste) i ekavice koju koristi u indirektnom govoru. Osećate prosto potrebu da čitate isto tako. Ko zaista zna original kao što on mom uhu nije stran, tačno tako bi i trebalo da čita. Tako knjiga dodatno dobija na šarmu, ali i na onoj teškoj surovoj istinitosti.

Kojom to šutnjom tutnji Drina? O čemu to šute bosanske vrleti večito obavijene teškom izmaglicom? Naći ćete zvukove kojim plače ova knjiga ispotiha, u sebi kao Bosna, kao Drina.
Svi zvuci u ovoj knjizi kao da se komprimuju u škripanje vrata jer su svi „majstori u Njemačkoj“, u prozorska stakla koja pucaju, u rafale i plač nemoći.

U šale i psovke, toliko autentične da sam mogla da ih opipam.
U besmislene razgovore i pregovore, šutnju grobova i cifara na njima.
Sveprisutna tišina čuje se najjače u ciframa godišta o kom svedoče. Od najtužnijih osmica, devetki pa redom naniže. Šutnja u lavežu pobesnelih ljudi.

U cvrčanju usijanog olova „saljevačica strave“ (i sad? Da li je moguće?). Šutnja bosanskih krivina i tišina magle zamišljenih granica gde jedino još gume cvile. I kuće. I tragovi. Muk kojekakvih potrebnih i nepotrebnih izvinjenja. Šutnja u zamišljenim razgovorima sa decom koja su negde pobegla.Ili u inostranstvo ili u Beograd ili u svoje smartfone. Mnogo ječi buka ove šutnje. Toliko da poželiš da šakama zatvoriš uši.

Tišina obavija nespremnost i neznanje. U tišini dolazi nova generacija onih koji ne žele da rade i uče, nego hoće u tišini da tvituju. Ne razgovara se više s čovekom nego s telefonom.
I svadbe šute! Bile su okidači, a danas šute. Šute i svatovi! Žele mir u molitvi za svoje mrtve. I vrište vapajem: „Možete li više ušutat!“

Jedino Mlađanove misli ne šute. U sopstvenoj su tišini, zatvorene među kostima lobanje. Divljaju u vijugama sive mase kao Drina dok teče svojim brzacima preko kratera, rupa, vrtača, otkinutih stabala. Stabla, kao životi nošeni bujicom, iščupana šute! Samo sećanja ne štute! Vrište. Otimaju se. Željna su slobode! Seni predaka, generacija kojih više nema, one ne šute. Ili je njihova šutnja najglasnija!? Bolna od neminovnosti prihvatanja neke nove apokalipse.

A za srećan i zdrav život potrebno je  malo. Malo i dovoljno. O onome između malo i dovoljno, ne previše nego dovoljno, i o tome govori ova knjiga. Kada se želje i htenja pomire i usklade sa mogućnostima, buka šutnje ustupa svoj tron govorljivom, razigranom miru i spokoju duše. Potrebno je samo suočiti se sa sobom. Neki ljudi imaju „talenat za suočavanje“, neki pak nemaju. Nekima je talenat Bogom dan, nekima je uskraćen.

Ja sam se posle romana „Šutnja“, zapitala da li ga imam. I još uvek ne mogu da odlučim da li sam sklona suočavanju sa svojim htenjima ili krivce tražim u precima. Da li na kraju krajeva „šutimo“ jer smo istinski zadovoljni ili „šutimo da ne čuje zlo“ pa da bude još gore. Mnogo, mnogo različitih koloseka ima ova kompozicija, ova zahuktala lokomotiva šutnje oko nas. Pa i u knjigama.

Koliko je samo lucidna i neobična bila ideja za ovaj roman. Od početka koji je haotičan, pomalo stravičan kroz šutljivu  sredinu do maestralnog kraja i životne mudrosti sedih glava, Mladena ne napušta smisao za humor. Često ćete biti u situacijama kada ćete se smejati naglas dok knedla suza ne uguši smeh. Posebno ako toliko dobro poznajete taj mentalitet i još važnije ako ga toliiiko volite kao ja.

E sad, da ne ispadne da bacam parole ko nekadašnji Titov pionir, da šaljem poruke „Drugu vojniku, umesto cveća“ u vidu nagradnih temata za dan škole nekih tamo sedamdesetih (smejem se, evo, sad dok se sećam), ali ovo stoji:
„Volim te, Bosno moja, moja Drino i … neću da šutim … volim te moja Brezo, moje Sarajevo. Dali ste mi moju majku iako više niste ono što ste bili. Ali nismo ni mi više isti i to je fakat. Omatorilo se, pa se otimaju suze!“

A obožavam i roman „Šutnja“. Toliko me je u suštini podsetila na prve Kustine filmove. Između smeha i plača, isto ti je. Gledaš kroz suze.

Storija o Mlađi

Ima tome i pet, šest godina, kad je kod mene, na minut od kuće, otvoren TC Big. Sreće moje! Nije da mi je bilo do čarapa, donjeg veša i patika, velikog supermarketa … ne, bilo mi je do Vulkana i Lagune. Uauu … ne moram po novu knjigu u grad niti moram da čekam dva dana na brzu poštu!Tada je u Delfiju radio momak koji je znao sve! Miran i nenametljiv znao je kad me vidi na vratima da kaže:“Komšinice, evo upravo imam nešto novo za Vas.“ Ili … „je l’ po novu …“ u zavisnosti šta je tog dana izašlo, ali je tačno znao šta tog dana kupujem.

Da, bio je to Mladen Milinov, diplomirani filolog, koji je, eto, tu u mom Delfiju radio kao knjižar. Milina ti da uđeš u knjižaru kad je Mlađa u smeni. Takvi ljudi bili su tada moj bookstagram, sjajni sagovornici, moj Delfi kutak.

I … onda Mlađe jednog dana više nije bilo. Otišao Mlađa na neko drugo radno mesto, da svoje priče iz usta svoje babe Dragice priča nekim drugim ljudima i uveseljava ih.

A onda, prošle godine, Bookastore izda „Šutnju“. Pomislila sam, o neee…još jedna storija o devedesetim. Dajte, ljudi, pa to je bilo u prošlom veku! Prošli, proživeli, neko je oprostio neko ne, uglavnom iživeli smo ih! Izlizali!  I … zanemarim ovu knjigu!

Negde tih dana kad je izašla „Šutnja“ žena koja radi u Delfiju, sjajan poznavalac i stručna knjižarka upita me usput, da li sam čitala Mlađinu knjigu. Kakvu knjigu, ne znam ni da je pisao knjigu! I tada mi ispriča kako je naš Mlađa otišao da radi kao kopirajter u neku firmu, pričao svaki dan neku novu baba Dragičinu dogodovštinu svojim kolegama, da bi ga na kraju kolege ubedile da presavije tabak i sve to lepo napiše. I tako vam se naš Mlađa nađe u užem izboru Konkursa za najbolji neobjavljeni roman koji raspisuje IK Booka i OTP banka.

Mlađin debi bi nagrađen, knjiga „Šutnja“ izdata.
Sve mi to priča žena dok unosi podatke s moje članske kartice i kuca račun. Onako, na brzinu i usput. E pa, ako je ta knjiga o devedesetim Mlađino maslo, ja to moram pročitati, progutaću valjda još jednu 90-sagu, mislim. Kupim knjigu, ostavim je za januar. To je evo sad!
Od baba Dragice i priča „u pauzi za kafu“ stiže naš Mlađa i do šireg izbora za NIN-a! Bravo za Mlađu i roman „Šutnja“.

Preporuka Crveni ibis