SUNCOKRETI
Nastasja Katanić
Roman „Suncokreti“ govori o ljubavi, prijateljstvu, samospoznaji, o neraskidivosti porodičnih odnosa, ruskim korenima i pravoslavnim nitima.
Da li ste se ikad zapitali kako slikari daju ime nekoj svojoj slici? Ja upravo jesam. Nisam nikad o tome ramišljala. Nisam ni neki veliki poznavalac likovne umetnosti niti me ona pokreće i pogađa kao muzika ili književnost.
Knjiga Suncokreti, istovremeni doživljaj u sudaru dve grane umetnosti, književnosti i slikarstva, nekako me je podstakla da razmislim o tome. Verovatno po emocijama koje trepere dok slikar stvara.
Bio je ovo jedan divan i opuštajući početak januara! Onakav kakav praznici zaslužuju i ja sam odlučila da tu lepršavost novog i svežeg poklonim sebi. Između ostalih knjiga Suncokreti pomogla mi je u tome.
Knjiga govori o urbanoj, mladoj slikarki Saški, ćerci beogradskog asfalta koja nakon izlaska iz toksične veze dovodi sebe do samouništenja. Alkohol, droga, bludničenje … ima li goreg i istinitijeg klišea za bekstvo!? Patnjo, ime ti je Saška!
Neprestano mi ova rečenica plače u glavi! Zašto, Saška!?
I, ako je prethodna knjiga probudila u meni ona sećanja na mene sa 19, u romanu Suncokreti sam pronašla jednu drugu sebe. Sebe umornu, sebe tužnu, sebe u bezizlazu emocija i pitanja „šta posle kraja“. Spavati, ne buditi se, jer svako buđenje je novo još surovije pitanje „šta ću sa danom ispred sebe?“.
Ko je bez greha, nek prvi baci kamen!
Ko nikad nije bio Saška, samozavarava se. Priznajem bila sam. Isto tako volela bih da kažem toj Saški da će sve to proći, da tuga mora da se iživi da bi nestala.
Kao živo biće ona se rađa i umire. Došlo mi je da prigrlim to Saškino ustreptalo srce, da ga držim u rukama i šapućem mu reči utehe i ohrabrenja, podrške. Istovremeno, želela sam da joj iščupam mozak, dobro ga protresem kao prašnjavi tepih, očistim od svih otrova i vratim na mesto. Plašila sam se za nju.
Za njenu krhku novostečenu trezvenost, čistotu i krvi i duše. Ne, nemoj ponovo, Saška, govorim joj kroz 249 strana, povratak će biti još teži! Bila si pametna i hrabra! Okreni se prema suncu, ostani SVOJ suncokret!
Dopala mi se mnogo ova knjiga. Toliko da bih je poklonila svojoj osamnaestogodišnjoj kumici. Ne želim ni jednoj mladoj devojci da prolazi ono što je prošla Saška. Istovremeno, želim da svaka devojka pokuša da bude Saška. I ne mora proći ono što je prošla Saška jer se Nastasja Katanić potrudila da je tome i nauči, iako kažemo da je životna škola najskuplja i najvrednija.
U poslednjim poglavljima i samom pogovoru mlada autorka jasno i nedvosmisleno definiše „toksičnu vezu“ i njene uzroke i posledice, te najčešće „simptome“ ove „bolesti“ danas sve češće među uplašenim i usamljenim ljudima.
Nasuprot toksičnoj postoje i one zdrave veze koje podrazumevaju individualnost i slobodu mišljenja i emocija za obe strane koje su u ljubavnoj vezi. Uzajamno poštovanje, poverenje i zrelu partnersku ljubav.
Nisu Suncokreti remek delo, niti je Nastasja Katanić spisateljica koja teži nekim ogromnim svetskim priznanjima. Nema ni potrebe jer stekla sam utisak da ona knjigu nije napisala da bi čula fanfare nego da bi tiho i bez „bučnih naslova“ knjiga o samopomoći poslala poruku. I to u vidu romana, nimalo dosadnog, izuzetno privlačnog i prijemčivog, inteligentnog, a ne opterećujećeg.
Roman Suncokreti dokazuje ono što sam oduvek tvrdila: ne morate biti nobelovac niti napisati remek delo da biste poslali svoju poruku u svet!
Morate biti hrabri, znati kome je šaljete i u kom trenutku. Nastasja je to i uspela. Koliko će njen pokušaj da pomogne u stasavanju i sazrevanju nekih novih Saški biti uspešan, zavisi i od nas.
Da li ćete svojoj ćerci ili nekoj bliskoj mladoj devojci pokloniti ovu knjigu?
Trebalo bi! Naučiće kroz Sašku da sve ono dobro i sve ono loše raščlani, razmisli, zastane i usvoji svojim razumom. Pri tome, biće joj zanimljivo, odvojiće se od telefona, kvalitetno se zabaviti.
Biće vremena kasnije! Treba imati strpljenja i sačekati da se seme primi i drvo poraste.
Stići će tako i nobelovci na red! Klasici čekaju dugo, ne zovu se džabe klasici.
Najpre se mora zavoleti papir i reč. Kao što se dete uči da govori, reč po reč, da hoda, korak po korak tako je i sa knjigama!
Nastasja, kao i mnogi drugi mladi pisci kojih je sve više, tačno je osetila šta treba da uradi i uradila to najbolje što je umela. Poželela je sunce svim mladim suncokretima!
Preporuka Požar