VATRA U KRVI

 

„Spojile su se kao celina samo da bi uništile jedna drugu kao uroborus, zmija koja guta sopstveni rep. Ibis je ptica koja uništava zmije. Zapravo tu je početak svega.“

 

Crveni ibis

Marija Miketić

 

„Kao treptaj pod kožom. Nalet strepnje. I nečeg drugačijeg. Nečeg opakog.“

 

POČETAK SVEGA

I bi na početku samom jedan vetrokaz. Kao i svi drugi vetrokazi, samo mu ime kaže, pokazuju smer vetra. Uvek u obliku ptice, neke ovdašnje, česte vrste. Ovaj je bio drugačiji, nešto je značio, nosio je poruku i kob jer bio je u obliku ptice ibis, crvene ptice koja leti prema suncu.

Šta je ptica ibis!? Kakvo je njeno značenje za dalji tok radnje saznaćemo čitajući roman „Crveni ibis“, ali ono osnovno što bi trebalo da znamo o ovoj neobičnoj vrsti ptica da bi ušli u suštinu radnje i psihu likova je da je beli ibis sveta ptica, da nosi poruke bogova, ali da je vatreno crveni ibis najlepši ali i najzlokobniji. Ibisi zajednički, mužjak i ženka podižu svoju porodicu, dakle zajedništvo im je u genetskom zapisu i evolutivnom razvoju. Osim ovog, ornitološkog objašnjenja, postoji i ono drugo mitološko objašnjenje značenja ptice crveni ibis.

Citiram:

„Prvo je bio haos, veli drevno, egipatsko verovanje. Pa voda. Pa ostrvo postanka. Onda se pojavila božanska ptica. Ibis. Polubogovi su joj sagradili sklonište od lotosa i trstike. Ib je srce, najvažniji deo duše i ključ za zagrobni život. Egipćani su Mesec prikazivali kao pticu ibis. Simbol je boga Tota koga su Grci poistovetili sa Hermesom, a Rimljani sa Merkurom,  pismonošom i pratiocem duša. Tvorac je nauke, stvorio je hieroglife, glasnik je bogova, čuvar tajni, bog sećanja, mudrosti, lopovluka, lukavosti …“

Iz romana „Crveni Ibis“

Ova dva objašnjenja, ornitološko i mitološko, od velike su važnosti za shvatanje i analizu romana „Crveni ibis“. Više puta sam se vraćala tokom čitanja tražeći smernice baš u ovim objašnjenjima ibisa.

NASTAVAK SVEGA

„Ti si ja, ja sam ti, a sve smo mi.“

„Crveni ibis“, Marije Miketić po žanru, svrstan je u triler. I sama autorka o svom delu govori kao o romanu dramsko –  trilerskog zapleta sa elementima mistike. To zaista jeste tako. I kada me neko pita kakve ja to trilere volim ili se čak čudi zašto ih čitam, roman „Crveni ibis“ je  moj odgovor na sva pitanja. Ovo je za mene triler nad trilerima i drama nad dramama. Obzirom da sam pre knjige „Crveni ibis“ pročitala „Češljugara“, Done Tart, mogu da kažem da „Crveni ibis“ naše Marije Miketić ne zaostaje ni za dlaku od Doninog  čuvenog „Češljugara“, naprotiv, mislim da prednjači.

U toku čitanja ovog romana imala sam bezbroj ideja kako početi, šta reći, na koji način sve objasniti. Sada gledam u beli ekran, kursor treperi i ja shavatam koliko je ustvari teško predstaviti kvalitetno ovako maestralno napisano delo a ne otkriti radnju. A ja ne želim, osim uvodnog dela, da vas vodim ni u jednom pravcu. Ako se odlučite da pročitate ovo genijalno delo „Crveni ibis“ sami ćete naći put.

Roman „Crveni ibis“, Marija Miketić je podelila u šest celina. Prolog, zatim četiri dela sa karakterističnim zasebnim naslovima i epilog. Školski, precizno, pedantno, majstorski.

Pticu ibis srećemo već u samom uvodnom delu, mistorioznoj kratkoj pričici. Ne znamo ni o kome ni o čemu se radi. Prirodno je da svaki pasionirani čitalac odmah okreće stranicu i gladno guta nastavak priče preko još misterioznijeg prologa, uranjajući sve dublje u radnju i sudbine likova. Niko ko je prošao ovaj put kroz „Ibis“ neće reći da je bio lak, kao što ni ja to ne mogu da kažem niti bilo ko ko je pažljivo iščitavao ovaj roman. Jer Marija u ovom romanu, svakom sledećom rečenicom, čitaocu poručuje baš to. Polako, stani, razmisli. Ja sam razmišljala o svakoj rečenici, što priznaćete, nije odlika svakog trilera. Triler kao žanr nam nudi vratolomnu radnju i ne očekujemo od njega neku preduboku životnu filozofiju. Osim! Osim kada je reč o ovakvom, visoko sofisticiranom trileru, koji je nabijen psihološkim, filozofskim, sociološkim, slojevitim dramama njegovih junaka. To je jedna visoka kategorija umetničkog izražaja, a Marija Miketić ga poseduje u nepreglednim dubinama i u tome je jedinstvena.

Na poleđini same knjige naći ćemo, kao i uvek, kratak opis romana. To je ono što bi trebalo da nas zainteresuje. Nisam pročitala taj opis pre čitanja „Ibisa“ ali sam pročitala knjigu „Krv u ledu“ i „Svedok“ iste autorke, znala sam da neću pogrešiti i da će me Marija voditi pravim putem kao i kroz predhodne njene romane.

Elementi porodične drame, prisutni tokom celog romana, polako prelaze u triler zaplet držeći se čvrsto prvobitne dramske osnove.

Što se tiče dramskog aspekta, iz Marijinih predhodnih romana smo već videli njenu spisateljsku bravuroznost i autorsko umeće, malo je reći savršenstvo. U konkretnom romanu „Crveni ibis“ o kojem je ovde reč Marija se dotiče problema bliskih svima nama, pred kojima obično zatvaramo oči, ako nismo direktno suočeni sa njima.

U romanu „Crveni ibis“, pratimo sudbine tri glavna ženska lika, tri devojčice, vršnjakinje odrasle u Domu za nezbrinutu decu, sličnog izgleda i sličnih životnih priča. Pod budnim okom vaspitačice Helene, uz igru „ti si ja, ja sam ti, a sve smo mi“, sličnu mnogim dečjim igrama, i tri istovetne amajlije sa crvenim ibisom, one rastu u zajedništvu i međusobnoj ljubavi. Rastu i međusobno upliću svoje sudbine kao lijane jedna oko druge. Jedan događaj će učiniti da se sve što je Helena svoje štićenice učila godinama, raspadne i da one zaborave da „nije važno ko vas je rodio već ko vam je dao život“ a time i unište svo svoje samopouzdanje i nadu. Samo jedan pogrešan korak i odluka dovešće u njihove živote katastrofu. Od tog trenutka pa nadalje one same i ogoljene shvataju da „ako katastrofa odluči da se desi ona će to bez problema i da uradi“, kako kaže Marija Miketić.

Sudbine Jane, Sofije i Zorane, tri Heleninine štićenice, radnja koja se plete oko njih, zapleti u njihovim životima kao i u romanu samo su šlagvort za mnogo dublja istraživanja i zaključke koliki danak uzima odrastanje u sirotištima, bilo da se radi o fizičkom ili psihičkom zlostavljanju. Ponekad se čak ne radi ni o zlostavljanju, već o samoj činjenici da su ta deca ostavljena, zaboravljena iz čistog sebičluka i bezosećajnosti roditelja pa rastu u oštećene ljude, nesigurne i uplašene, preplavljene osećajem krivice za sve ili čak suprotno od toga, rastu u monstrume pune besa i vučije gladi prema svima pa i najbližima.

Sa Marijom, kroz njene likove, prolazimo kroz sve posledice i devijacije koje čine živote osoba, poraslih u napušetenosti i odbačenosti. Strah od vezivanja ili naprotiv vezivanje iz pogrešnih razloga. Ovo drugo podrazumeva i iščešeno shvatanje porodice koju oni vide kao jedan neprirodan savez, kao grešku. Brakovi nastaju na temelju koji bi pre bio temelj za razvod jer kako kaže Marija „njoj je bilo dosta svega, njemu se činilo da mu život utiče. Oboma se žurilo …“

Kroz lik Jane upoznajemo niz oblika emocionalne neurvnoteženosti i disocijativnih poremećaja, autodestruktivnosti. Oni su plodno tlo za osećaj krivice koja vodi u bes, mržnju,  agresiju, posesivnost ili u stanja depresije ili apatije. Jana, kao i Sofija i Zorana i mnogi njima slični naviknuti na nedaće, predstavljaju, kako kaže Marija „koncentrat tuđeg nemara, sublimat roditeljske sebičnosti“. Takve osobe, ne podnose nedorečenost jer su živele u stalnoj nedorečenosti i stalnom preispitivanju, tako da sada, u zrelom periodu traže čist i jasan razgovor. Čisto „da“ ili čisto „ne“, na precizno „zašto“ žele i precizno „zato“. Janin suprug Stevan je čovek koji je totalna suprotnost tome, on pripada tipu ljudi koji ništa ne govore, stalno su na mrtvoj tački, na liniji manjeg otpora. Njihov spoj, kao što sam rekla nastao iz pogrešnih razloga, neumitno dovodi do činjenice da jedno za drugo postaju demoni i uništitelji, trovači zajedništva, čine da jedno drugom postaju vukovi.

Preko svojih likova Marija analizira roditeljstvo kao instituciju i kao deo porodičnog života pa imamo likove koji su rasli sa svojim roditeljima no ipak su ophrvani melanholijom i tugom jer nisu ispunili očekivanja svojih roditelja. To je ogromno i preteško breme za dete i ako ga nosi kroz život postaje sve teže i teže. U vezi sa ovim Marija nas podstiče da razmislimo šta je obaveza roditelja. Naša deca su jedinke sa sopstvenim genomom i nose samo deo nas. U osnovi oni su individualna bića. U prilog tome govori i činjenica da je prirodno da roditelji uče od svoje dece a nikako obrnuto. To je tačno i moje mišljenje i godinama to tvrdim. Od trenutka kada se začelo, taj mali zametak, drži lekcije svojoj majci. Ako se ta sprega i taj sled prekine nastaje nered i haos. Možda vam je ovo čudno ali ako razmislimo bolje i dublje shvatićemo da je to sušta istina.

Citat:

„Jedine usluge koje smo dužni da uzvratimo jesu one koje se tiču naše dece.“

Marijine likove u životu vuče unutrašnji mrak, zebnja i strah koja ledi krv, raspirujući vatru istovremeno. Kao ibisi, kao heroji po cenu zla ili ubistva.

Citat:

„Kada se zlo jednom začne u čoveku, ono je kao dete. Mora da se rodi.“

Već sam u predhodnim romanima čitala a ovaj to i dokazuje da Marija, po mom mišljenju, radnju grupiše oko žena kao hrabrih stoika. To su majke koje se divljački, životinjski bore za istinu, za svoju decu, kao vučice, kao osvetnici,  kao ibisi u svom rušilačkom letu.

Svi književnici imaju i istraživački duh osim svog talenta za pisanu reč. U zavisnosti koliko duboko pruže koren u problemu koji je tema romana i roman će biti ne samo zanimljiviji nego i realniji. Marija Miketić je temeljno i široko istraživala za roman „Crveni ibis“. To i daje verodostojnost njenom naratorstvu. Istraživanja iz sociologije, psihologije, medicine, mitologije smo već pomenuli ali još je tu mnogo, mnogo tema koje pokreću ovaj roman u snažni mehanizam. Pitanja npr. iz arhitekture, istorije ili istorije umetnosti, mene su posebno zainteresovala jer stepenice u Odesi, Potempkinove stepenice, imaju poseban značaj i vezuju se za problem poremećaja ličnosti pa imamo sindrom Potempkinovih stepenica, gde osoba izmišlja stvarnost ili ima sposobnost da istu zaboravi. Živi u jednoj paralelnoj stvarnosti, kao što i stepenice imaju paralelnu stvarnost u zavisnosti odakle se gledaju. To je za mene bio izuzetno zanimljiv deo.

Povrede iz mladosti se teško zaboravljaju. Traume iz ranog detinjstva žive u ljudima kao stogodišnje kornjače koje pomaljaju glavu ponekad podsećajući ih da su žive i i te kako prisutne.

Citat:

„Kada odrasteš odbačen kao poslednje smeće, u jednom trenutku pokušaš da se distanciraš i kreneš dalje tako što osmisliš potpuno nov identitet.“

 

O STILU

Marijini likovi nisu crno – beli slajdovi. Oni su naslikani mnogim bojama. Kada čitam knjigu koja me obuzme celu uvek u mislima čujem muziku i vidim neku sliku. Dok sam čitala roman „Crveni ibis“ čula sam Rahmanjinova, Betovena, nikako razigranog Čajkovskog  u njegovom „Labudovom jezeru“ nego „Pikovu damu“ ili npr. Musorgskog i njegovog „Borisa Godunova“. Jer Marija piše muški snažno, hirurški precizno. Ona sa toliko preciznosti pogađa metu da sam par puta morala da udahnem duboko i da izdahnem. Ona tačno prepoznaje onu dozu radosti kod anonimnih žena, bogatih domaćica, kada neki događaj izazove to stanje erupcije sreće ali istovremeno kao jo – jo vraća se onaj stari osećaj besciljnosti života. Što bi značilo sledeće: toliko malo vredim i radim da me jedan uspeh uzdiže u nebesa. Ko sam i šta sam? Gde sam? Ali, ne bi trebalo da žene imaju to osećanje. Njihova deca su njihov minuli rad i najveći doprinos, posebno ako su detetu preko potrebne iz zdravstvenih razloga.

Pošto Marija svoje pripovedanje vodi kroz galeriju mnogo, mnogo likova u nekim trenucima postaće vam nejasno i zapitaćete se ko je sad ovo, šta će on ili ona sad ovde, ne brinite. Verujte Mariji. Ni jedan njen lik u romanu nije uveden nepromišljeno. Svaki će imati svoj značaj i svaki je deo slagalice, kao kvadratić u igrici Tetris, koji će u pravom trenutku doći na svoje mesto. Ovakvi delovi romana traže punu pažnju čitaoca, upućuju ga na razmišljanje i saradnju. Čitalac nikako ne može biti pasivan. Svojim stilom Marija to ne dozvoljava.

Na primer: jedna smrt se provlači kroz ceo roman. Ne znamo ko je pokojnik, ni šta mu se desilo. Ne znamo ni okolnosti. Vidimo samo živote junaka koji su sa njom povezani. To daje neobičnost romanu i kao okvir drži radnju da se ne raspadne i ne raspline. Da bi napisala ovako kvalitetan triler Marija je koristila sve „alate“ kao najbolji svetski majstori trilera, s tim što je njen roman još dodatno dobio na kvalitetu jer ima i fantastičnu, maštovitu, dramsku priču. Ponekad mi je zaista zastajao dah a ne sećam se kada je poslednji put u mojim rukama bio triler koji ima sve elemente  od sitnica poput pramena kose koji je nekog asocirao na nešto, neke iskre u pogledu, poludovršene razgovore koji razbuktavaju maštu, do interesantnog i intuitivnog naratorstva, preseka na pravim mestima u pravim trenucima koji te mame da sve dublje i dublje uranjaš, tragaš, pamtiš ili zapisuješ. I sve to bez krvoprolića, bez beskrajnih tuča, bez psovki, osim koliko je potrebno da se rečnik približi generaciji kojoj likovi pripadaju, ali opet blago i bez pretrivanja.

Svaki dobar triler, odnosno tačnije triler po mom ukusu a ovaj je ispunio sva moja moguća i nemoguća očekivanja mora da ima preplitanje radnje i preplitanje vremena u kom se radnja dešava. U „Crvenom Ibisu“ ova preplitanja i vrtoglavi obrti su maestralni. Slobodno mogu reći da Marija Miketić može da stane rame uz rame sa Šeldonom (ja sam ipak stara garda, Šeldon je maestro za mene) ali i sa mlađim piscima poput Kobena ili toliko hvaljene Tes Geritsen, Džilan Flin, pa i majstore skandinavskog trilera, posebno Majkla Jorta i Hansa Rosenfelta, koscenarista kultne serije „Most“.

Kao svi priznati svetski triler majstori Marija nam ne nudi linearnu radnju. Ali za razliku od njih Marija nam nudi  više. Ako roman „Crveni ibis“, a čitam u poslednje vreme u recenzijama i osvrtima da se trileri nabijeni radnjom nazivaju „rolerkosterima“, uporedimo sa nekom spravom iz zabavnog parka, ja bih ovaj roman uporedila sa običnom dečjom ljuljaškom. Napred, presek, nazad….tap – tap – tap kao klatno, kao metronom.Ako još zamislimo da se ljuljška kreće po nekoj nazubljnoj putanji tipa zupčanika, smisleno, ciljano, pažljivo, rez, pa nanovo, dobijamo čisto savršenstvo, zaista savršenstvo.

Imala sam još jednu asocijaciju ali ona bi se odnosila na slikarstvo. Gledate grafit na zidu u hiljadu boja ili šare na nekom zidu, u početku je sve to pomešano i čini vam se da ništa tu i nije naslikano niti išta možete da vidite, a onda se dobro i dugo zagledate i polako počinju da izranjaju oblici jasni i precizni. E takav je Marijin „Ibis“, od juče jedan od mojih top romana u poslednjih nekoliko godina.

Pred sam kraj romana radnja se ubrzava tačno na određenom mestu i određenim redom, odmotava se klupko, otključavaju se sećanja, spada prašina sa očiju i ulazimo u jednu Poaroovsku završnicu.

 

ZAKLJUČUJEM,

ovaj prikaz parafrazirajući Marijine reči. Majke bi promenile svet za život svog deteta. Učinile bi ga lepšim ali,

Citiram:

„Spasavanje po svaku cenu, ume da bude okrutnije od samog žrtvovanja.“

To ptice ibisi instiktivno i prirodno znaju. Spajanje oko proleća (Vesna) daje novu nadu u život i ljudi i prirode.

I sada se postavlja pitanje u simboličnom smislu, da li treba sahraniti jedan život da bi se otpočeo novi?

Ako poslušamo našu vrhunsku književnicu Mariju Miketić poslušaćemo i delo „Crveni Ibis“.

 

Citat:

„Čudno je to što i najmanja svetlost ume da poništi tamu, da potre konačnost mraka.“

 

Preporuka Krv u ledu