APERKAT
Maja Iskra
Aperkat je snažan i emotivan roman o odrastanju jedne devojčice u Beogradu, na donjem Dorćolu. Odnos sa ocem i surovom sredinom pravi od nje neku vrstu savremene Amazonke.
„Ni uz reku, ni niz reku, ja bih preko reke!“
Ovako počinje još jedan krug dvojkom po Dorćolu. To je onaj krug koji te u sebe ne pušta lako, ali kada te pusti on te ne da i štiti. Dorćol je urbana, gradska ajkula. Njegova deca rastu kao bebe ovih rušljoriba prepuštena sebi samima. Niko ništa ne preduzima.
Dorćol, Karaburma, Zemun … tri kvarta tri klana, tri večna rivala. Kasnije su i novobegradski blokovi stigli sa svojim klanom. Svako naselje ima svoj klan pa i Dorćol. Od kvarta do kvarta opstanak zavisi u kolikoj je meri on ajkula.
Dorćol ti može biti najbolji drug, ali i zakleti neprijatelj, tvoj dželat.
Dorćol ume snažno da zagrli, ali isto tako i da ispljune. Ne trpi plašljive, ranjene, odbijene, nesrećno zaljubljene, štrebere bez pokrića. Dorćol je beda i šljam.
Dorćol je ekskluziva sa različitim naelektrisanjem na polovima. Kada stignete na Dorćol, zaboravite ko ste bili i šta ste radili. Dorćol vas nanovo prekraja po svojim merama. Nemilosrdno kasapi vaše prethodne životne navike.
Samo na Dorćolu šamar i lubenica s mašnicom idu u paketu.
Kako se braniš od Dorćola ako to uopšte želiš? Ne tražiš se po ulicama i ćoškovima. Tražiš se u sebi, vodiš bitku sa sobom. Mislima, duhom, pesnicama. Udaraš sebe, isključivo sebe, aperkatom koji usmeravaš ka drugom.
Maja Iskra napisala je sjajan, emotivan stilski savršen roman, pravi Aperkat za dušu. Njena rečenica je istovremeno i nežna i nostalgična, ali i puna neke unutrašnje košave. Iz prvog lica je predobro dala svoju sliku voljenog Dorćola.
Toliko snažnu i jasnu da ne moraš biti s Dorćola da bi osetio njegove vibracije. I toliko tačnu i preciznu. Aperkat nije dramatična knjiga, ali je toliko atmosverična, te sam imala snažan osećaj da putujem kroz vreme.
PUT KROZ VREME
Junakinja u romanu Aperkat živi neki svoj život u Beču dok joj svaki miris, slika, treptaj lista, zvuk … evocira određene uspomene iz detinjstva provedenog na surovom, ali zaista surovom dorćolskom asfaltu.
Majine misli su bljesci, kratke, sažete celine sa svojim integritetom. Ubilačke. Kao u boksu, osećaš se ako ne izudaranim onda dobro pomerenim iz težišta. Nema mnogo mesta za filizofiranje niti raspisivanje.
Kristal, čist kristal je roman Aperkat. Cakli se i seče. Pre bih ga možda uporedila sa pesmom čiji ti stihovi zatežu vene, lome srce. Drhtiš, a ne vidiš to. Samo osećaš, osećaš, osećaš …
I … čini mi se, sutra da sretnem Maju i da nikad nisam čula za roman Aperkat, prepoznala bih je kao klinku iz kraja. Ova knjiga mi je donela mnogo. Sećanje na sebe iz Gundulićevog venca 53, na sebe iz „Prve proleterske …“, na sebe sa Kališa, iz Prve, iz Skadra, Bajlonija, Drinčićeve, pa dalje uzbrdo Dušanovom sve do Banije. A onda, kroz suze, rasturenom šesnajom do nešto starije verzije sebe kada su mi oteli Dorćol. I mene Dorćolu.
Odlomak iz romana Aperkat
Kakav je tvoj odnos prema Jugoslaviji? Da li je osećaš kao svoju?“ -Naprasno menja temu.
„Naravno“, kažem bez razmišljanja. „Provela sam na Balkanu dvadeset punih godina. Tamo su moji koreni. Naravno da osećam Jugoslaviju kao svoju.“
„Kako je to dobro.“ Čežnjivo me prostreli očima, ali pogledao je mnogo dublje i dalje od mojih zenica. Video je sve: od Durmitora, preko Jadrana do Dorćola.
„Meni je Jugoslavija. . . znaš šta?“ „Šta?“ pitam, uvlačeći dim, ne skidajući pogled sa njega. Oči u oči. „Kao jedna bolna crna rupa, ispod srca. Ispunjena čežnjom, nedodirljiva. Nikad ne mogu da stignem to tog mesta u sebi. To ti je za mene Jugoslavija“, kaže.
Sada je već potresen. Ćutimo. „Zvuči kao Hiraeth. Znaš za izraz?“ pitam. „Velški. Znači čežnju za domom, kome nikada nećemo moći da se vratimo, za domom koji više ne postoji. Nostalgija za izgubljenim mestima naše prošlosti.
Tako nekako.“ „Ma ne, nije to.“ Ne želi ni da čuje, okreće glavu od mene. Kao da je uvređen što uopšte tražim bilo kakvu referencu iz ovozemaljskog života. Njegova čežnja je neka druga čežnja. Crna rupa Jugoslavija. Verovatno i jeste.
MOJA POSVETA – MOJ APERKAT
Posvećujem ovaj prikaz mojoj dorćolskoj četvorci – Vesni, Jasni, Maji i Saški.
Jednom Dejanu iz II/1.
Mojoj razrednoj Veri Jovanović koja me je povela putem pisane reči. Hvala Vam, nastavnice!
I onima koje je Dorćol (a možda pomalo i mi) prerano pustio: Mići, Urošu, Belmi, Dragani, Čavketu …
i mnogim drugim, njima sličnim, koje nikad više nisam srela, ali koji me i danas bole. Kasno, ali ipak … nedostajete!