SMRTNI ISHOD ATLETSKIH POVREDA
Milica Vučković
Roman Smrtni ishod atletskih povreda govori o genezi patološkog odnosa dželata i žrtve kao rezultatu odrastanja u toksičnoj porodici. Mlada autorka Milica Vučković svojim romanom ukazuje na pogubnost ćutanja i mirenja sa nasiljem.
ĆUTI, DOBRO JE!
„Najgore je kad ljudi ćute, kad se ne objasne, pa svaka sumnja ima pravo na život. I moja i tvoja…’’
Meša Selimović
„Ma nije dobro!’’ – uzvikivao je Đorđe Balašević. Svojim romanom Smrtni ishod atletskih povreda, Milica Vučković uputila je ovaj vrisak celom svetu, svojoj čitalačkoj publici.
Često smo se sretali i koristili narodnu poslovicu: „Ćutanje je zlato’’. Čak smo i vaspitavani na taj način. U vremenu i prostoru izgubilo se jedno sasvim drugo verovanje i činjenica da je zlato prokleto, što se, kako kroz istoriju, tako i psihologiju, sociologiju, filozofiju pokazalo kao tačno. Iz toga proizilazi da: ako je ćutanje zlato, ono onda nikako ne može biti dobro, bar ne kao aksiom.
Razotkrivanje i ogoljavanje ćutanja, do njegove patološke suštine je i tema i lajtmotiv romana Smrtni ishod atletskih povreda.
Ne zaboravimo da je ljudsko biće jedina vrsta u prirodi koja poseduje sposobnost govora i snagu u rečima. Pa zašto onda govor i ne koristiti? Koristiti u pravo vreme, na pravom mestu, sa svrhom. Da bi čovek osetio koje je to pravo mesto, vreme i svrha najpre mora posedovati emocionalnu inteligenciju, biti emocionalno zreo. Rađanje sa visokim IQ nikako nije uslov za visoki koeficijent EQ. Visoki EQ ne stiče se rođenjenjem, razvija se tokom života i u najvećoj meri zavisi od vaspitanja. Tačnije, to je skup svih krupnih i sitnih modela ponašanja koje smo videli u kući, naučili od svojih roditelja.
Secirajući jednu prosečnu, imovinski stabilnu i naizgled harmoničnu porodicu iz prigradskog beogradskog naselja, Milica Vučković svojim romanom Smrtni ishod atletskih povreda taksativno i precizno daje dijagram stvaranja emocionalne inteligencije. Kroz sve likove, posebno kroz Evu, svoj glavni ženski lik koji progovara u prvom licu, možemo videti sinusoidu razvoja emocionalne inteligencije. Prvo što se može primetiti je činjenica da taj razvoj nikako nije pravolinijski, niti uzlazni. Usponi i padovi su ono što je u ovom dijagramu najučljivije.
Kako u romanu tako i u životu, doživela sam knjigu Smrtni ishod atletskih povreda kao svojevrsnu, rendgensku sliku ljudskog bića, nikako kao feministički roman ili roman o surovosti radničkog života, a ponajmanje kao levičarski roman. Najlakše je i veoma površno svrstati neko delo u određenu kategoriju. Teško je zadreti duboko iza kulisa, kopati dublje i dublje kroz rudnike ljudskog bića i doći do suštine samog zla (ili dobra) koji leže na dnu ovog rudničkog okna.
RAVNO DO DNA!
Idemo onda sa Milicom prema tom dnu, hrabro, nesputano, nepoštedno, kakva i jeste autorkina naracija dok piše roman Smrtni ishod atletskih povreda. Simbolika u ovom romanu je jasna i nedvosmislena, za sam početak u imenima glavnih protagonista, Eve i Viktora.
Eva, devojka sa simboličnim, biblijskim imenom rasla je na beogradskom asfaltu. Železnik, jedno od beogradskih slepih creva, takođe je simbolično mesto. To je mesto gde se vredne igračke čuvaju na vrhu ormana, van domašaja deteta. Sa njima se dete može igrati samo nedeljom ili o praznicima i to uz prisustvo odraslih.
U međuvremenu, za to dete igračke su masne fleke od motornog ulja na asfaltu. Radoznalo i maštovito dete kao što je Eva, i u masnoj fleci pronaći će najlepšu sliku. Eva bi bila srećna devojčica, odrasla bi u srećnu mladu osobu da joj od samog rođenja nešto nije govorilo da je promašena. U najvećoj meri – majčina hladnoća i ćutanje, ponekad tiha, ali efikasna otrovna zamerka. Tu, pored te masne fleke, u protagonistkinji romana Smrtni ishod atletskih povreda, rađa se emocionalna (ne)zrelosost, socijalno nesnalaženje.
Nećemo ovde nadugačko i naširoko „osuđivati’’ patrijarhalni model porodice i sredine u kojoj vlada patrijarhat, u kojoj muškarci caruju, zarađuju novac, piju, nasilnički se ponašaju dok žene ćute, brišu šerpe i trpe. To nije definicija patrijarhalne porodice, to je iskrivljeno shvatanje. Budimo iskreni, koja od naših majki nije ponekad ćutala, da li smo i mi u životu baš sve rekli, da li smo baš svi zbog toga emocionalno oštećeni? Ćutali smo, možda … no nije trebalo da ćutimo kad su reči neophodne. Dakle, nije Eva ni prva niti poslednja žena koja se našla u koži žrtve.
Moram ovde da se osvrnem na reči Vladimira Cerića koje izgovara u podkastu „Riblji štapići i pire iz kesice’’. Parafraziraću Cerića: ,,Želeo sam da volim Evu, ali nekako do kraja nisam mogao u svemu da je opravdam.’’ I ovde se Vladimir Cerić i ja slažemo.
Eva je želela da skine i baci dečje cipelice – skinula je. Eva je želela da pobegne iz Železnika – uspela je. Želela je da se brzo zaposli i zarađuje – zaposlila se. Htela je svoju samostalnost – dobila je i nju.
Onda je Eva poželela da postane majka – i to je ostvarila.
„Nikada nisam bila ona žena koja je maštala da bude majka. To mi se javilo odjednom, kao zubobolja. Majka, mislila sam, to je to.’’
Smrtni ishod atletskih povreda
Milica Vučković
Ne mogu da se kiselo ne nasmešim ovakvom shvatanju materinstva. Dugo sam razmišljala o ovoj rečenici i shvatila do koje mere je Eva u suštini oštećena.
Šta su za to vreme radili njeni roditelji i sestra? Roditelji su ćutali, sestra je bila dobra devojčica – studirala je. Pomislili biste: ,,Pa dobro je, svi su zadovoljni’’ – osim što nisu. Niko nije zadovoljan, a ponajmanje Eva koja je svoj maraton počela da trči još u detinjstvu pored masne fleke, svoje omiljene igračke. Od tada, svaki njen postupak je poziv u pomoć, vapaj za pažnjom koji nikako ne dobija ni od koga, posebno od sebi najbližih.
Ceo roman Smrtni ishod atletskih povreda odiše jednim osećajem ništavnosti usađene od samog rođenja. Takav osećaj, nepobitno vodi u samoomalovažavanje. Samoponištenje, nesigurnost u sve što misli i radi su onaj prvi nivo koji takvu osobu spušta prema dnu. Slikovito, impresivno, ali nikad eksplicitno Milica Vučković objašnjava ovaj proces pada.
Počevši da tone čovek se instiktivno hvata za „slamku spasa’’. Ako se uhvati za dobar i čvrst koren – spasen je. Ako se u tom slobodnom padu prema dnu uhvati za slomljenu, naprslu, trulu ili slabašnu slamčicu poput sebe samoga – dno će postati još bliže i neminovnije. Dve slomljene slamke, slikovito, plutaju zajedno dok ne potonu. Postoji i treća opcija, ujedno i najgora – ako se neko padajući uhvati za imelu i postane joj domaćin.
U većini slučajeva, kao što je i opisano u romanu Smrtni ishod atletskih povreda, to i jeste nažalost najčešća opcija. Ljudske imele, poluparaziti u carstvu botanike, koje blistaju svojim raskošnim zelenilom, zasenjuju sopstvenom lepotom svog čvrstog i stabilnog domaćina dok se hrane i goste u njegovoj kuhinji. Domaćin počinje da se suši, postaje ružan i na kraju propada. Imele u prirodi zlostavljaju drveće.
U prevodu, ljudske imele su su tihi, perfidni zlostavlječi koji crpe energiju i emocije onog ko dozvoli da bude domaćin. Muški protagonista romana Smrtni ishod atletskih povreda je Viktor, tipična ljudska imela.
Koji je to trenutak kada ljudsko biće dozvoli sebi da postane domaćin? Trenutak mirenja sa sudbinom – bio bi jedan od odgovora. To nikada nije naglo mirenje. To je spor i suptilan proces, skoro nevidljiv.
Počinje, kao na primer u romanu Smrtni ishod atletskih povreda, opravrdavanjima tuđih postupaka što roditelja, što muža, što prijatelja do samoopravdavanja i pristajanja.
Da ne shvatite pogrešno moje reči, ne pravdam Viktora niti osuđujem Evu, ali tvrdim da bez žrtve nema zlostavljača i obrnuto. To je simbiotski odnos kao što možete videti u šumama drveća prekrivenih imelama.
TOKSIN ZVANI ČOVEK
Otrovne strelice, kao niz sitnih upozoravajućih poruka kojim progovara roman Smrtni ishod atletskih povreda gomilaju se čitaocu od dna kičme i uvijaju kao zeleni, ljigavi gmizavac do vrata dok njegove oštre kandžice cepaju utrobu.
Nije ovo roman samo o otrovnim vezama i nasilništvu. Ovo je roman o borbi čoveka i čoveka, o suočavanju sa sopstvenim demonima koji se najpre moraju pobediti u sebi da bi se stekla snaga i zrelost da se pobedi napadač, osoba koja zlostavlja, nalik je nekoj autoimunoj bolesti.
Kroz roman Smrtni ishod atletskih povreda, Milica Vučković pokušava da ciljanjem u samo središte bolesnog tkiva, izvadi „društvenoobolelu ćeliju’’ i da je iskoristi kao supstrat za stvaranje specifične vakcine protiv ljudske toksičnosti. To radi pedantno, sa naučničkom predanošću i preciznošću, bez uvijanja u šarene papire, odnosno banalnosti nepotrebnih stilskih figura. Brutalno, surovo, iskreno, najčešće grubo udara i svoje likove i čitaoce.
Likovi ovog maestralnog i zrelog romana su ujednačenih boja. Nema ni crnih ni belih figura. Teško ćete moći da se odlučite koga biste opravradali, a koga ne. Zato je roman Smrtni ishod atletskih povreda duže vreme bio predmet književnih i društvenih debata. O njemu se zaista može dugo debatovati.
Ako ste iskreni i surovi kao Milica, moraćete da priznate sebi da među likovima ovog romana nemate apsolutnog favorita ni ljubavi ni mržnje. Sve u ovom romanu obavijeno je jednim ogromnim znakom pitanja. U taj znak pitanja stala su sva ona pitanja na koja se odgovori daju po mehanizmu usvojenom u detinjstvu. Osnovno bi bilo – zašto ćutimo? Zato što smo „lepo vaspitani’’. Između tog „lepo’’ i onog „pravilno’’ postoji ogroman, ali slobodnim okom nevidljiv međuprostor.
Milica Vučković popunila je taj međuprostor savršrnim sagledavanjem nesavršenog roditeljstva i, na primeru Evine porodice opisane u romanu Smrtni ishod atletskih povreda, ukazala na greške. Najčešće savršeno roditeljstvo podrazumeva sledeće: sve ti je pruženo, živiš dobro (ne na visokoj nozi, ali dobro), moraš biti skroman i zadovoljan, moraš učiti, donositi petice i desetke – jer ti je učenje jedina obaveza, moraš se zaposliti – jer ćeš tako imati svoju koricu hleba, možeš tada da izađeš u grad, nađeš finog muža/ženu (kao da ti „fini’’ rastu na grani), udaš se ili oženiš, dobiješ dete. Tim redom i nikako drugačije. Ispadne li jedan zupčanik u tom međuprostornom motoru, automatski bivaš zanemaren, što onda vodi u nedostatak samopouzdanja. Nedostatak samopouzdanja je kao neki pandan nedostatku imuniteta.
Kao što neotporni organizmi stradaju od patogena, samoponištene osobe stradaju od patoloških ljudi, ljudskog patogena, odnosno prve osobe koja samoponištenoj ukaže pažnju, pa čak i po cenu da je to on toksična ljudska imela lepih listova, grandiozno razmetljiva.
Ovo bi bio idealan opis i šlagvort za uvođenje i analizu lika romana Smrtni ishod atletskih povreda, simboličnog imena Viktor – pobednik. On je sve ono što nazivamo toksinom, ljudskom imelom. Tihi manipulator, surovi zlostavljač, neradnik, parazit u tuđem, ali i u sopstvenom životu. Parazitira na ideji velikog borca za prava radničke klase svojim kvaziintelektualizmom. Istovremeno, dok kao poluparazit pruža kandže prema sopstvenom svetlu (on je nazovipisac), drugim parom kandži duboko se zariva u svog domnaćina, u ovom slučaju – Evu. Emocionalni vampir koji crpi energiju (figurativno), a u realnosti otima sve materijalno i emocionalno što može da se otme ne prežući ni od fizičkog zlostavljanja.
Moram ovde da izrazim svoje divljenje Miličinom narativnom talentu. Nigde eksplicitno nije opisano fizičko zlostavljanje. Mi ga samo naslućujemo što možete pročitati u citatu na slici u daljem tekstu.
Osobe kao Eva koje umišljaju sopstvenu oštećenost su za ispoljavanje ovakvih osobina svog partnera i slepe i gluve, ignorišu ih, neretko pravdaju pa osećaju čak i krivicu. Smatraju da su i udarci došli zasluženo. Na taj način sasvim poništavaju sebe dok u zlostavljaču izazivaju razna osećanja: od lažnih suza samozvane žrtve do prebacivanja da oni sami u zlostavljaču bude to zlo.
Jednom rečju: svi su krivi osim njega – „velikog i ispravnog zlostavljača’’.
Ja nikako ne mogu opravdati stanovište da psihološki profil zlostavljana osoba poput Eve stiče u svojoj matičnoj „patrijarhalnoj’’ porodici. Model ponašanja i svoj i Viktorov nije naučila kroz odrastanje, od svojih roditelja, te tako ne mogu reći da je roman Smrtni ishod atletskih povreda suđenje patrijarhatu. To bi bilo pogrešno shvatanje patrijarhalnog društva, pa čemu onda uopšte „suđenje“.
Jednostavno patrijarhalne porodice nisu one u kojima muž radi, pije i mlati svoju ženu. Devijantna porodica da, ali nije svaka patrijarhalna porodica i devijantna. Bar nije Evina kako ju je u romanu Milica opisala.
ATLETIKA – KRALJICA SPORTA
Atletika je prvi sport koji svakom roditelju padne na pamet kad bira fizičku aktivnost za svoje dete. Iskreno, kada bi čovek savetovao nekom šta bi to trebalo da trenira – atletika je prva ideja. Veličanstvena kraljica sporta ne povlači za sobom neke velike opasnosti, ozbiljne povrede, bliske kontakte.
I bilo bi to sve tako prosto – da nije komplikovano. Zamislimo da je život atletika. Postavljaju se ciljevi koji su sve teži, dalji, viši i naporniji. Strune se zatežu. Kladivo, kugla, disk postaju sve teži, cilj sve dalji. Prepone i letvice postaju sve više i više, sprinteri su sve brži, maratonci sve umornji. Naslov samog romana Smrtni ishod atletskih povreda ima toliko mnogo metafora u sebi.
Onoliko koliko ih Miličina naracija nema, što je posebno impresivno. Njen izraz je ubojit kao atletska kugla, misao brza poput sprintera. Bez suvišnih ukrasa ona kaže baš sve.
Čitajući ovaj roman od nepunih dvesta starana osetila sam kako je to biti maratonac, a nikad ne pobediti. Čitalac je pregažen, samleven s punom glavom u kojoj se misli i emocije sapliću kao noge maratonca koji trči počasni krug.
Svima je, verujem, poznata legenda o nastanku trke maraton. Ako idemo dalje kroz simboliku i metafore romana Smrtni ishod atletskih povreda naći ćemo je u toj legendi o Maratonskoj bici.
LICEM U LICE
Kada pročitate ovaj roman, prvo što postavite sebi pitanje: zašto se sve ovo moralo desiti i da li se moglo sprečiti?
Milica Vučković je svakom čitaocu romana Smrtni ishod atletskih povreda dala domaći zadatak postavivši sistem jednačina sa dve nepoznate gde su Eva i Viktor poznate veličine. Nepoznate, x i y, tek treba da se otkriju. Rešivši ovaj sistem jednačina svaki čitalac će dobiti rešenje, ma kojim putem da je rešavao enigmu ovog romana.
Rešenje je u suočavanju, u trenutku kada se žrtva i njegov dželat pogledaju licem u lice. Rešenje je i u znanju prepoznavanja zlostavljanja koje je, zamaskirano ljubavnom patetikom, veoma skriveno. Vrlo često se i sami susrećemo sa nasiljem koje tako prikriveno ne prepoznajemo pa nismo ni od kakve pomoći ponekad sebi, a ponekad samoj žrtvi.
Veoma je važno prihvatiti da je nasilna osoba u suštini ljudski otpadak bez stvarne moći pa je nasiljem nad dugom osobom nadomešćuje sopstvenom kontrolom. Videćemo na primeru iz romana Smrtni ishod atletskih povreda da fizičko zlostavljanje uvek prati i emocionalno i psihičko zlostavljanje. Pod emocionalnim zlostavljanjem podrazumevamo sve one radnje, krupne ili sitne postupke kojim zlostavljač ponižava žrtvu i umanjuje njen osećaj sopstvene vrednosti ili samopoštovanja.
Arhetipski lik Viktora, glavnog protagoniste romana Smrtni ishod atletskih povreda jasno pokazuje koliko snažno on deluje dok umanjuje Evine sposobnosti kao žene i majke, često uvredljive komentare maskira šalom i praznim izvinjenjem. S druge strane imamo arhetipski lik Eve, zlostavljane žene. Eva kao žrtva oseća Viktorovo zlostavljanje, ali ga i neprestano pravda: imao je loš odnos sa svojim bratom, ocem, majkom. Pri tom zaboravlja da Viktor u stvari ni sa kim nema dobar odnos, jer je bolesni, prepotentni, arogantni sadista, egoista, umišljeni neradnik.
Najlakše je gospodariti nekim kada si ga izolovao u svoj začarani krug laži i poluistina odvajajući ga od prijatelja, porodice, dece, posla. Tada zlostavljač kao što je Viktor, zlostavljanoj osobi kao što je Eva zamera i fizički izgled i način oblačenja, neprestano kritikuje njeno razmišljanje, ukazuje joj na to da je glupa, prosta, neobaveštena neznalica i tako dalje. Stalno vređanje dovodi do nametanja krivice žrtvi sve dok i sama žrtva ne počne sama sebe neprestano da samookrivljava.
Ovaj začarani krug može prekinuti samo žrtva i to jedino u određenom, pravom trenutku – kada zaista oseti da je stigla na samo dno. Najjači podsticaj njenom pogledu u lice zlostavljača i suočavanje sa njim je bes. To je onaj bes koji sledi i posledica je stalnog samookrivljavanja. Što bi značilo: besan sam na sebe i na tebe jer sam stalno za nešto kriv, a ne znam ni kada ni zašto.
To je taj trenutak kada se zlostavljani jasnim pogledom zagleda u lice svog zlostavljača, prepozna svu surovost koju nije hteo ili nije smeo ranije da vidi. Tada žrtva čini prvi korak ka izlazu, onaj prohodavajući kao dečji.
Milica Vučković svojim romanom Smrtni ishod atletskih povreda poručuje da društvo ovakve korake zlostavljanih kao što je njena Eva mora da pomogne, da pogura i da pridrži dete koje se upravo rodilo.
Milica, maestralna mlada umetnica je napisala maestralan roman koji udara pravo u pleksus, izbija vazduh, težak i ustajao, da bi odmah potom pluća svojih čitalaca ispunila čistim, svežim i osvežavajućim (otrežnjavajućim) dahom. Sjajan, fascinantan roman mlade autorke!
Preporuka Nijedne žene sin
Knjigu možete kupiti putem sajta izdavača Booka