NIJEDNE ŽENE SIN
Frank Buis
Roman „Nijedne žene sin”, u svojim slojevima sadrži i klasni aspekt pa se može sagledati Buisov stav prema položaju „ništavnog” siromaštva u odnosu na „svemoguće” bogatstvo koje ugnjetava i tlači najranjivije i najslabije, bilo da je to žena, dete ili starac. Položaj potlačenih žena u odnosu na muškarca tog vremena takođe pokazuje kolika je snaga klasnih i polnih razlika.
LEGENDA O JEDNOM DEČAKU
Pismo za jednog dečaka
„Vi ste pripovedač svog života i možete stvoriti sopstvenu legendu ili ne.”
Izabel Aljende
Posmatram kroz izlog knjižare lice muškaraca. Proučavam crte lica na crno-beloj fotografiji. Pokušavam da se setim odakle mi je poznat pogled tih očiju sa naslovne strane knjige u izlogu. Ko si ti, pitam se, i zašto mi se odjednom čini da smo se negde, nekad već sreli. Otvaraju se polako neke tajne kapije, hvatam nit iz dubine sećanja – sreli smo se u snovima. Ili je to možda bilo u legendama!?
U legendama o knjigama, o pisanju, o pričama, o umetnosti. Šetali smo zajedno među policama biblioteka sa kojih su mirisale knjige i obećavali jedno drugom: „Kad porastem biću pisac.” A onda smo štetali livadama i krali glavice maslačcima.
Negde je pevao kos i mirisala je pitospora. I obećavali smo jedno drugom: „Kad porastem biću naučnik.” A onda smo se probudili i razišli smo se. Pomislih da je zauvek. Ali eto, ti si se vratio sasvim slučajno. Shvatih tad, ispred tog izloga, da si ti sve svoje snove ostvario. Ja samo jedan. Onaj drugi. Prvi još uvek sanjam, polako ga, kao i tebe dečače, pretvaram u legendu. Sad mogu ponovo, kao nekad u snu dok mi potpisuješ knjigu da ti stegnem ruku i kažem: „Kad porastem biću ti.” Ne govorim to. Kažem: „Napišite samo: Sanjam legendu.”
KO JE FRANK BUIS – DEČAK IZ SNOVA
Frank Buis, dete francuskih pejzaža, rođen je u Trošeu, odrastao na farmi svojih roditelja, oca inženjera poljoprivrede i majke učiteljice. Vrlo rano, još u adolescenciji, otkriva u sebi mnoge talente, pa tako i talenat za pisanu reč. Nažalost, kao što je to čest slučaj kada se radi o Buisovoj (pa i mojoj generaciji), pod pritiscima okoline i kompromisima sa roditeljima talenti moraju biti zaboravljeni i zakopani zarad neke sigurnije budućnosti.
Buis tako odlučuje da na jedno vreme zaboravi na svoju opsesiju književnošću i pisanjem i da krene stopama svog oca. Završava studije agronomije, a zatim dobija i diplomu iz hortikulture.
No dobro, ipak svoj talenat slušanja i posmatranja zvukova, pojava i slika iz prirode i talenat pripovedanja sažima u posao profesora biologije škole u Limožu. Kao što bi narodna poslovica rekla “vuci siti, a ovce na broju”, tata i mama mirni i zadovoljni, sin obezbeđen materijalno, mogu mirno da uživaju u plodovima svog minulog rada.
Verovatno ni svesni tada nisu bili (sad razmišljam kao roditelj) koliko će im tek uživanje pružiti njihov dečak koji nikada nije prestao da sanja. Nakratko se probudio, začas ostvario neke zajedničke roditeljske snove, nastavio dalje da sanja i ljubomorno čuva jedan svoj san.
Međutim, 2004. godine san postaje java i Frank Buis izdaje svoj prvi roman. Slede romani „Entomolog” 2007. godine (da li je to samo slučajnost?). Od tada pa ubuduće nižu se Buisova dela i nagrade. „Nijedne žene sin” objavljen je 2019. godine I dobio mnoge prestižne nagrade, preveden je na više svetskih jezika. Prošla godina 2020, obeležena je poslednjim Buisovim romanom „Hvatači vetra” ( u mom slobodnom prevodu ).
Prolazeći letimično kroz naslove i kratke sadržaje Buisovih romana čak i ja, sa zapostavljenim srednjoškolskim znanjem francuskog, mogu da vidim da su Buisova ljubav prema prirodi, njegov naučni um i talenat za suživot sa prirodom kao i njegova ljubav i talenat prema pisanju ostvarili tako snažnu spregu da slobodno mogu da kažem – Frank Buis je ostvario sve svoje snove. I ne samo ostvario, on im je dao svrhu. Ulovio ih je i uputio jedne prema drugima.
Moje viđenje ovog pisca, ali i mog uvaženog kolege agronoma Franka Buisa, vrlo je jasno i jednoznačno. Razumemo se savršeno Buis i ja. On poznaje i oseća prirodu, razume je i poštuje jer je naučnik, ali istovremeno on razume ljudske duše, oseća ljudske sudbine, pati njihove patnje, ispašta grehe, jer je negde duboko umetnik i duhovnik.
Duhovno, živo, jasno – takvo je Buisovo pisanje. Prirodno. Teče kao reka pa ubrza pred vodopadima i brzacima. Drhti i strepi. Čitaoca pretvara u istraživača prirode, ali i dubokih ponora i visina ljudske duše.
Da vidimo o čemu nam to u romanu “Nijedne žene sin” priča ovaj naučnik sa srcem pisca.
ROMAN O SNAZI
Kada govorimo o snazi u ovom slučaju ona predstavlja skup svih snaga, bilo pozitivnih ili negativnih naelektrisanja, koje može posedovati jedan čovek. Govorim o snazi žrtvovanja, snazi kajanja, snazi krivice, snazi nagona za preživljavanjem, snazi ljubavi, snazi prijateljstva, snazi roditeljske ljubavi, pa i snazi zla, mraka ili izdaje, o duhovnoj ili etičkoj snazi. Govorim i o snazi istine i nade, snazi dostojanstva žene. O snazi vremena i njegove prolaznosti. Sve aspekte snage Frank Buis je obradio kroz ovaj, kako ga nazivaju „polifoni roman”.
Prevedeno muzičkim rečnikom i rečnikom komponovanja, ovo je roman ispričan višeglasjem. Slično Fokneru, vrlo intrigantno i realistično, Buis svakom svom glavnijem i važnijem liku daje glas i poglavlje u kom govori samo taj određeni lik. Ovakav vid naracije romanu daje živost, pokretljivost, bravuru operskih ili simfonijskih varijacija, horskog pevanja ili operskih arija u višeglasju, kvartetu, kvintetu, sekstetu.
Ovakav način izvođenja srećemo kod velikih kompozitora poput Donicetija, Verdija, Pučinija, Bizea. Kao najbolji primer ove paralele pisane reči i notnih zapisa je svakako poznata arija iz Donicetijeve opere „Lučija od Lamermura” ili čak scena iz Formanovog „Amadeusa” kada Mocart na samrtnoj postelji, samo slušajući zvuke instrumenata u svojoj glavi, diktira Salijeriju cele notne i instrumentalne zapise, uvodeći instrument po instrument, takt po takt, stvarajući tako svoj čuveni „Rekvijem”.
Na sličan način piše i Frank Buis. Muzičkim rečnikom on svoj roman komponuje. Njegovi notni zapisi su zvuci prirode i reči njegovih junaka. On svoj roman komponuje višeglasjem gde su svi glasovi (likovi) podjednako važni, a zajedno čine neraskidivu celinu. Ako bismo hteli jedan jedini glas da odstranimo, da ga ne slušamo, ne čitamo, jedno poglavlje samo, kao da vadimo onu jednu lego kockicu iz dečje igračke – priča, muzika, igračka se ruši i raspada. Tolika je snaga ovakvog načina naracije, snaga polifonije odnosno višeglasja.
Koji bi to bio glas koji se onda najviše čuje i izdvaja, koji drži višeglasje da ne iscuri iz propisanog zamišljenog rama? Naravno, to su soprani i basovi. U ovom romanu sopranom peva glavna junakinja Roz, naša i Buisova heroina. Bas je drugi snažni glas koji ne dozvoljava višeglasju da se rasloji i on je pripao svešteniku Gabrijelu. Samo njegovo ime, svetlo, blago, anđeosko i sveto, možda nije u skladu sa tonalitetima koje peva bas, ali njegova uloga u ovom romanu je toliko snažna te mu je ovaj glas pripao opravdano i u potpunosti.
Gabrijel kao nit spaja sve likove, iako se sa pojedinim uopšte ni ne sreće u romanu. Nije on „anđeo koji je sišao sa neba” niti je neki natčovek. Nije Buis te osobine dao u liku Gabrijela. Gabrijel je, kao što mu i samo ime govori, glasnik i izvršitelj testamenta i pravde. On je u romanu obični sveštenik koji je dobio poziv da blagoslovi telo misteriozne žene u obližnjem manastiru pretvorenom u institut za umobolne. Pre tog poziva otac Gabrijel prima jedno čudno priznanje od nepoznate žene: u haljinama pokojnice nalazi se sveska koja krije misteriozne i zloslutne tajne jedne žene.
Ovim priznanjem počinje i Rozina priča. Ona na samom početku kaže:
„Reči su jedino što može slobodno da poteče ispod mojih prstiju.”
Ovim načinom, da kažemo umetničke muzičke naracije, Frank Buis je napisao epohalni roman permanentno balansirajući na granici gotike i romantike, viktorijanskog romana i pastorale, sve vreme se održavajući na ovom klizavom terenu. Nijednog trenutka čitalac neće posumnjati (nisam ni ja) u održivost priče jer Buis ima „ono nešto” što spaja naučnika matematičkog uma i umetnika čiste lepršave duše u jednu stabilnost neimara remek-dela. Zajedno sa njim, vođen njegovom čvrstom rukom naratora i vodiča, čitalac sigurno gazi prema zabačenom mračnom zamku, u devetnaesti vek.
Na tom putu svraća u memljivu, zadimljenu krčmu usred ničega gde upoznaje četrnaestogodišnju Roz koju njen siromašni otac prodaje bogatom neznancu kovaču jer nije u stanju da izdržava ženu i sopstvenu decu, Rozine tri mlađe sestre i majku. Mala Roz je u krčmi prodata kao predmet za kesicu novčića i odvedena iznenada u svoj zloslutni i misteriozni novi dom bez ikakvih prethodnih nagoveštaja. Njen novi gospodar živi izolovano sa majkom koja je po Buisovim realističnim opisima slična veštici iz svake Diznijeve bajke.
U celoj priči još zloslutnije je prisustvo tajanstvene gospodareve žene koju čitalac samo naslućuje, a Roz ni ne vidi ni ne čuje, što izaziva dodatnu nelagodu i strepnju, osećaj da u toj kući ništa nije normalno. Ubrzo Roz biva suočena sa nesvakidašnjim zlom, uhvaćena u perverznu i bolesnu mrežu seksualno poremećenih umova i niz neljudskih i abnormalnih postupaka majke i sina.
To bi bio kratak siže, ako bih nadalje govorila o radnji romana ušla bih u prepričavanje, sada već ustaljenim rečnikom rečeno „spojlovanje”, što nije dobro jer želim da sami pročitate ovaj fascinantni roman.
OČI U OČI SA FRANKOM BUISOM
Razmišljala sam šta bih rekla ovom čoveku kada bih ga srela. Rekla bih mu da je napisao božanski roman koji je za mene bio duhovno otkrovenje.
Poručila bih ovde i čitaocima: nemojte suditi o ovom romanu prema sinopsisu u kome je roman predstavljen kao mučan i surov, mada poetičan. To jeste istina, ali dok čitate ovaj roman, dok doživljavate i sagledavate sve aspekte ovog romana shvatićete da je to jedan uznemirujući ali lirski, izuzetno slojevit roman koji se ne ispušta iz ruku i čita pažljivo i studiozno.
Kojim sam ja to aspektima romana „Nijedne žene sin” fascinirana?
Fascinirana sam aspektom impresionizma jer kod Buisa, kao i kod francuskih slikara impresionista poput Monea, Manea, Sezana, Renoara, sve pršti od mešavine boja i zvukova iz prirode. Kroz njegove reči priroda se može probati, omirisati i čuti (pouzdano znam da Frank Buis sluša klasičnu muziku dok piše, što se i vidi). Impresije se kreću do tačke kada čitalac može da čuje tišinu i senke koje govore. Ovaj aspekt je usko povezan sa emotivnim aspektom romana “Nijedne žene sin”.
U suštini najviše sam fascinirana koliko emocija sadrži Buisov mrak i tišina. Osećamo je i čujemo u praznoj kući Rozinih roditelja, u tišini koja je teški ogrtač Rozinih sestara. Njihova tužna tišina je toliko stvarna da postaje bučna. Jedna od najbolnijih i najsurovijih misli i delova romana „Nijedne žene sin” za mene je baš ova tužna rečenica:
„Tri devojčice iščupane iz ništavila. Nastale kao plod želje koja nagoni muškarca i ženu da iznedre nešto više od njih dvoje kako bi pobegli od sopstvene prolaznosti.”
Etički i duhovni aspekt romana je za mene bio takođe veoma upečatljiv. Čitalac više puta zastane i zapita se gde su etičke i verske granice kada se trpi. Kada je neko okrutan do koje mere će ići etika i vera potlačenog, izmučenog i progonjenog ljudskog bića.
„Naravno, znam da vera ne može da pokori istinu, ali tešim se i govorim sebi da barem može da smekša srca i nahrani savest. /…/ Moje molitve su uvek bile upućene tome da spasim ljude od nesreće, nikada nisam pokušavao da promenim prošlost kako meni odgovara.” – glas oca Gabrijela
„Nijedne žene sin”, u svojim slojevima sadrži i klasni aspekt pa se može sagledati Buisov stav prema položaju „ništavnog” siromaštva u odnosu na „svemoguće” bogatstvo koje ugnjetava i tlači najranjivije i najslabije, bilo da je to žena, dete ili starac. Položaj potlačenih žena u odnosu na muškarca tog vremena takođe pokazuje kolika je snaga klasnih i polnih razlika.
Bogati muškarac može slobodno da kupi ženu, devojčicu devicu, kao stoku na pijaci, a da se niko i nikad ne zapita koliko je to sve normalno ili nenormalno.
Jedan od aspekata kome je Buis dao mesta u romanu „Nijedne žene sin” je i aspekt ljubavi. Tako, imamo ljubavni zaplet koji je veoma skriven i povučen, skoro neprimetan, ali je ipak jedan od ključnih aspekata jer on u suštini otkriva tajnu celog romana.
Moralni aspekt – (krivica i kazna) vrlo je upečatljiv. Nije nimalo čudno ni nepotrebno što reči Dostojevskog stoje na prvoj stranici Buisovog romana kao upozorenje ili podsećanje. Jer ima i Buis Raskoljnikova. Dostojevski je gotovo sigurno bio uzor Buisu s obzirom da atmosferom njegov roman podseća na mnoge romane ruskog filozofa i pisca i meni jedan od najomiljenijih njegovih romana „Poniženi i uvređeni”.
Aspekt istine je jedan od snažnijih aspekata romana. Čitalac doživljava Roz kao devojčicu koja je izdana na svakom koraku. Izdao ju je prvo otac, zatim poslodavac (gazda), zatim i ljubav. Ona trpi zlostavljanje, ali ipak pronalazi snagu da ispriča svoju istinu i da pametno smisli način kako da je obelodani. U svemu tome ona pronalazi snagu da zadrži zdrav razum i da nikad ne prestane da se nada. U tom smislu za mene je veoma značajan taj aspekt – aspekt nade koja trijumfuje nad ljudskom okrutnošću.
Veoma je interesantan aspekt suprotnih efekata što bi bilo najuže povezano sa prvom impresijom, odnosno prvim aspektom koji je mene fascinirao. Čitalac može videti mrak i tamu, zabačeno gazdinstvo obraslo u bršljan, žigosanje stoke i ljudi kao u robovlasništvu, bolesne i abnormalne umove, ali istovremeno vidi i svetlost i liriku, živopisnost francuskog sela, nežnu ljubavnu priču. Ovaj aspekt vodi u potpune preokrete, dinamiku, stalno otkrivanje novih činjenica brzinom jednog akcionog romana.
Ovaj akcioni momenat stavlja Buisa rame uz rame sa Dimom, de Morijeovom, sestrama Bronte, jer kao što su i oni u svojim delima, Buis u romanu „Niijedne žene sin” spaja klasični i akcioni roman. Buis ovde dozvoljava čitaocima da preuzmu sve uloge, da pevaju sve glasove i da tako ujedinjenog uma grabe prema samom zapanjujućem kraju akcionih razmera.
Možda najbitniji aspekt ovog romana je – vreme. Iako je vreme mera za prolaznost, Buisovo vreme je uhvaćeno. Roz je zaustavila i ukrotila vreme, ovekovečila ga u svojoj svesci. To je u suštini zadatak svake umetnosti – zaustaviti i ukrotiti vreme, kao prirodu u potez četkicom, sliku u ram, reči na papir. Šta ostaje za prošlim vremenom? Ostaje umetnost, ostaje nauka, ostaje legenda. Legenda u slici, reči, muzici, nekoj teoremi ili zaključku. Ostaju uspomene pa pričamo legende i podsećamo se šta smo radili i o čemu smo sanjali u prošlosti.
„Legende koje je naseljavaju plod su velikih strasti, snažnih snova, nemerljivih patnji. Sve to i ništa više od toga. Legende zastarevaju, nestaju sa nama, ponovo nastaju sa drugima, do beskonačnosti.” – glas oca Gabrijela.
Frank Buis sasvim sigurno dobija mesto među klasicima francuske književnosti te će rame uz rame u bliskoj budućnosti stati uz Žozefa Kesela, Balzaka, Flobera, Stendala, ali i sa svetskim klasičarima u prvom redu sa Foknerom i Dostojevskim. Jer Buis je savršen spoj Foknerove sekantnosti, dubokog uma Dostojevskog, emotivnosti sestara Bronte i pokretačke moći savršenih preseka Aleksandra Dime.
Umesto zaključka citiraću šta je o romanu “Nijedne žene sin” rekao belgijski časoplis La Libre Belgique iznoseći jasno i kratko celu suštinu i fenomen Franka Buisa.
„Retki su oni koji, poput Franka Buisa, uspevaju da napišu neopisivo, da dodirnu neizrecivo, sa toliko suptilnosti i intenziteta. Uprkos ozbiljnosti i tami pojedinih stranica, „Nijedne žene sin” je duboko dirljiva i sjajna knjiga.” – La Libre Belgique
Preporuka: Podruga