NIKO NIJE ZABORAVLJEN I NIČEGA SE NE SEĆAMO
Mirjana Drljević
Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo je višeslojna, emotivna i suptilno duhovita knjiga o odrastanju u sumornim blokovima Novog Beograda, prijateljstvima za ceo život i odnosu roditelja i dece.
BLOKOVI PREĆUTKIVANJA I ZABORAVA
Mirjana Drljević je apsolvirala dramaturgiju na FDU. Ovo je veoma važan podatak jer sam u ovom romanu pronašla sve karakteristike koje odlikuju dobar i znalački dramaturški zaplet, postavke radnje i likova kao i preciznu narativnu dinamiku. To se uči te su tako u ovom romanu dinamika i ritam savršeni.
Kako je autorka „postavila“ svoj roman Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo?
Ispod brzog kroki crteža na paus papiru koji sam zamislila dok sam se polako uvlačila u klasični triler zaplet postavila sam jedan drugi, zamišljeni crtež.
Komplikovan crtež na kom se vidi međusobno sudaranje i ukrštanje bezbroj linija, krivulja, strelica čineći tako nove i nove lejere po kojima se kreće ova složena, ljudska drama.
Ukratko, priča romana Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo počinje jednog običnog, majskog jutra kada su usred grada, za vreme gradskog špica, ostavljena tri naga, mlada ženska tela. Devojke su žive, onesvešćene, ograđene kao u muzeju.
Cela scena liči na performans nekog suludog uma. Ali oni koji vole pozorište i dramu, znaju da se iza svakog performansa krije jasna i duboka poruka. Poruka ove „izložbene postavke“ upućena je ne samo pojedincu nego i društvu u celini. Drugim rečima – „da se nikad ne zaboravi“. I … ovo bi bio taj…
Ko su ove devojke i šta im se desilo?
Ko ih je oteo pre nepunih nedelju dana s namerom da uradi baš to što je uradio?
Sada sklanjam paus i stojim zagledana u drugi crtež. U njemu je odgovor i rešenje ovog zločina ali i odgovori i vapaji na mnogo dublje probleme koji suštinski i jesu srž i poruka celog romana.
Možda se neke generacije sećaju ili su doživeli bilo kao deca ili roditelji tzv. „kaznenih kontrolnih“ u školi.
To je ono kada nastavnik naprasno da kontrolni celom razredu jer je neko od dece (jedno dete) skrivilo ovo ili ono. Nervirao me je taj metod kolektivne odgovornosti i kolektivne krivice te kolektivnog iskupljenja. Da li je ikad i jedno dete koje je „krivo“ na ovaj ili onaj način iz ovoga bilo šta dobro naučilo osim da je anatemisano od ostatka razreda?
Roman Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo jeste priča o kolektivnoj krivici i odgovornosti, ali jednog naroda u celini. Slučajni uzorak, nekoliko aktera, smešteno je u jedan uski prostor novobeogradskih blokova i u nekoliko vremenskih razdoblja njihove prošlosti.
A prošlost i zajedničko odrastanje, prijateljstvo porodica, komšijski odnosi su ključ za rešenje zagonetnog performansa. Ako bismo analizirali svaki potez olovkom stvaraoca ovog složenog crteža naziva Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo zaronili bismo u razne teme koje obuhvata ovaj roman.
E pa … neko se potrudio da dokaže da to ne sme da postoji. Nema oprosta i ne postoji zaborav. Neko mora da plati za patnju, neko se mora zauvek sećati.
Neko će ovako ili onako postati heroj. Loš izbor za herojstvo jednog poremećenog bića. Neko će se svetiti slatkom i planiranom osvetom koja je najslađa kad se servira hladna.
Starost, demencija, suicid i krivica, griža savesti koja se ispira nekontrolisanim suzama i depresija koja ih izaziva su takođe teme ovog romana. I tišina, neizgovorene tajne koje bole.
Ove teme čine mrežu, na prvi pogled, nerazumljivog spleta linija crteža ispod krokija. Crteža koji sam jasno videla, crvenog kao krv u obliku jedne zemlje. Izgubljene, omražene, razbijene zemlje koje više nema.
Fenomenalan debi knjige Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo.
Pobednički rukopis konkursa izdavačke kuće Booka i OTP banke za najbolji neobjavljeni roman.
Najuži izbor za NIN-ovu nagradu.
Moram na kraju da se zapitam koja su to merila prema kojim se odlučuje koji će to i kakav roman, knjiga dobiti NIN-ovu nagradu?
Bez ikakve želje da nekog omalovažavam ne mogu a da se ne zapitam zašto ova iskusna dramaturškinja nije dobila NIN-a?
Da li je njen roman možda previše čitljiv, previše običan, previše pravilan u svakom smislu i da li u tom smislu nije dovoljno „inovativan“?
Da nije možda…..
Ne znam … osim da se zapitam da li je vrsni žiri uopšte pročitao do kraja ovo pretužno svedočanstvo o jednoj generaciji i jednom vremenu? I najgore i najvažnije od svega – da li je zaboravljeno i da li se zaista ovaj narod ničega ne seća.
To sam se, eto, pitala dok sam uživala čitajući ovaj divni debitantski roman.
Preporuka Distrofija predubeđenja