LETO KAD JE MAMA IMALA ZELENE OČI
Tatjana Cibuleak
Roman Leto kad je mama imala zelene oči rumunske spisateljice Tatjane Cibuleak je unutrašnja oluja posle koje se osećate i pretučeno i voljeno. Osećate sposobnost da praštate, kao i da vama može biti oprošteno. Sve ovo zajedno savršeno se uklapa u jednu celinu, u mozaiku nijedna kockica ne nedostaje.
Nije jednostavno prepričati ovaj roman, a iskreno – nije ni poželjno. Za one koji još ne znaju, a čini mi se da je malo takvih, odlučila sam da za početak doslovno prepišem tekst kojim je sama Izdavačka kuća Dokaz opisala ovaj roman. Stručniji su od mene i ništa vam neće otkriti. Mogu vas jedino zainteresovati. O mojim razmišljanjima i zaključcima nešto kasnije u daljem tekstu, posle kratkog sinopsisa romana Leto kad je mama imala zelene oči.
SINOPSIS
„Aleksi se i dalje seća poslednjeg leta koje je proveo sa majkom u Francuskoj. Od tada je prošlo mnogo godina, ali kada mu psihijatar predloži da kroz pisanje ponovo proživi to vreme kako bi razbio umetničku blokadu od koje pati kao slikar, Aleksi uranja u sećanje i ponovo ga preplavljuju emocije koje su ga mučile kada su stigli u to malo francusko selo: ljutnja, tuga, bes.
Kako prevazići bol zbog sestrine smrti? Kako oprostiti majci koja ga je odbacila? Kako se nositi sa bolešću koja ga izjeda?
Biće to jedno zeleno leto pomirenja i prihvatanja kada će majka na samrti i psihotični tinejdžer konačno odložiti oružje, podstaknuti dolaskom neizbežnog i potrebom da se pomire jedno s drugim i sa samim sobom.“
Budite iskreni, zar nisu ljudi iz Dokaza fantastično dali kratki sinopsis? Za mene je on bio dovoljan da knjigu Leto kad je mama imala zelene oči kupim dok je još bila u pretprodaji. Ovakvi zapleti i odnosi su za mene mamac na koji se nepogrešivo pecam.
A sada, ako ste raspoloženi, čitajte dalje o nekim mojim razmišljanjima i zaključcima koje sam donela čitajući ovu knjigu potpuno emotivno rastrojena. A ima ih mnogo, toliko da sam danima mogla da pišem. Ne brinite – nisam!
UBIO BIH JE…
Aleksi, psihotični i besni tinejdžer na samom ulasku u najmračnije doba adolescencije, protagonista je i narator romana Leto kad je mama imala zelene oči. On se ne može realno uklopiti ni u jedan model ponašanja dece ovog uzrasta. Zašto?
Zato što ga svi smatraju ludim. Može se uporediti jedino sam sa sobom ili sa asocijacijom bola i krivice. Oseća težinu svojih koraka na zemlji po kojoj hoda toliko da bi verovatno za svet bilo zdravije da ga uopšte nema. On se oseća kao „proizvod ljudskog licemerja“, kao stari i nepotrebni predmeti sa buvlje pijace koje je neko nekad kupio da bi naknadno shvatio da mu uopšte ne trebaju u životu, da su višak. T
ako protagonista ove priče vidi sebe – kao višak. Nikad koristan, nikad voljen, nikad željen sin. Kao dete koje puno krivice prosto postoji, da bude tu, da popunjava neke praznine, kao nepotrebna vaza, stolica ili stona lampa.
„Da postoje buvljaci za ljude, mama i tata bi me zamenili za kantu za zalivanje cveća ili bi me prosto ostavili ispod neke tezge i pobegli.“
Leto kad je mama imala zelene oči
Tatjana Cibuleak
U tinejdžeru koji se ovako oseća po pravilu se gomila bes koji se graniči sa ludilom, bes usmeren kako prema sebi, tako i prema roditeljima. S obzirom da je ostao samo sa majkom svu mržnju usmerio je prema njoj do želje da je ubije.
Generalno, hteli mi to da priznamo ili ne, želimo li da priznamo ili ne, ovo je ponekad pravo lice odnosa adolescent – roditelj . Lice od kojeg okrećemo glavu ako ga vidimo i koje više volimo da zamišljamo kao nepostojeće.
Leto kad je mama imala zelene oči ipak govori o negeneralizovanom odnosu koji se sreće u osakaćenim, krivicom obeleženim disfunkcionalnim porodicama.
NEISPRIČANE PRIČE
„Mamine oči su bile moje neispričane priče.“
Leto kad je mama imala zelene oči
Tatjana Cibuleak
Negde na polovini puta između surovosti i nežnosti odvija se jedna priča. Jedna priča koja kao predivni sedefasti „biser iz trule školjke“ pokušava da sve propuštene priče ugnezdi u jedno leto.
Zašto je autorka romana Leto kad je mama imala zelene oči upotrebila ovu metaforu? Život Aleksija i njegove majke, njihov odnos, zaista je ličio na trulu školjku. Ne praznu, već zaista trulu.
Ali isto tako, autorka će nam dokazati da iz te truleži i besmisla može izrasti zdrav izdanak jedne nove priče i smislen život. Makar on trajao samo jedno leto. Za Aleksija i njegovu majku biće to biserno, smaragdno – zeleno leto.
Kada reči kao sitni biseri rasute ogrlice poteku, ponekad su istina ponekad samo željena istina, ali su svejedno reči koje su dugo, dugo sputavane. Od njih se stvara ceo jedan novi život.
Možda je to život koji se tog trenutka zidao od laži, slažući se jedna na drugu poput cigala u zidu, od uspomena koje nisu postojale. Ovaj momenat romana Leto kad je mama imala zelene oči, cepa srca čitalaca – tuga potrebe za izmišljanjem lepih uspomena.
„Bilo bi lepo da su postojale. Da sam imao i osetio makar pola toga što je mama trućala te subote tog leta, ali uspomene kao i sve dobre stvari koštaju. A mi smo uvek – i ona s tatom, i ja – bili škrti i uvek radije trpali u sebe nego u uspomene.“
Leto kad je mama imala zelene oči
Tatjana Cibuleak
Tuga je kada čitate o ženi čiji se život sveo na prodaju đevreka i turšije u majčinoj bakalnici, ljuštenje blatnjavog krompira, na beskrajno ćutanje, bol, krivicu; a bila je intelektualac, diplomirani biolog sa znanjem četiri svetska jezika.
Da je bilo drugačije možda bi mržnju koju je osećala prema sebi i prenela na sina pretočila u čistu ljubav i zadovoljstvo. Možda bi znala da voli onako kako se zaista voli, a ne onako kako se jedino ume. A ona je volela kako je umela.
BOLJE DA JE BILO OBRNUTO
Koliko ljudi na ovom svetu želi da postane roditelj, a ne može? S druge strane, koliko ljudi na svetu postane roditelj, a da u stvari ne oseća ni ljubav ni odgovornost roditeljstva?
Zašto je to tako – posebna je tema koju Tatjana Cibuleak obrađuje u romanu Leto kad je mama imala zelene oči, i to najviše na primeru „oca“ (moram da stavim navodnike).
Otac koji kaže da bi bilo bolje da je njegov rođeni sin, osetljivi i bolesni dvanaestogodišnjak koji je ludo voleo svoju sestru a izgubio je, pretučen umesto sadiste koji je sukob uvredama izazvao – nije zaslužio da bude otac. Ne može se nazvati ocem, nije mu DOZVOLJENO da bude otac.
Iskreno, pomislila sam da taj čovek ni sam ne zna odakle on u toj priči! U toj stranoj priči o roditeljstvu!
Ovakve scene moraju kod svake normalne osobe koja čita ovu knjigu izazvati suze besa. Moj bes je nemerljiv jer takve izjave dete pamti i zauvek ga obeležavaju, za ceo život.
„U narednih sedam godina evaluacija, terapija i raznih ograničenja – koja su me ubrzo iz nevoljenog deteta pretvorile u raštimovanog adolescenta – svakog sam dana razmišljao o onome što je tada tata rekao – „bolje da je bilo obrnuto.“
Leto kad je mama imala zelene oči
Tatjana Cibuleak
DOMINO EFEKAT
Roman Leto kad je mama imala zelene oči je roman opraštanja i iskušenja i majke i sina kojima je još na početku neki zli čarobnjak oduzeo moć voljenja.
Mnogo godina kasnije, kao u bajci, pojaviće se jedan drugi, dobri čarobnjak (paradoksalno po definiciji zao) po imenu Kancer i kao Merlin iz bajke vratiće im tu moć.
Da li se izgubljeno vreme mrtvila duše bez sposobnosti da voli može nadoknaditi?
Neobjašnjive su uzročno-posledične veze! Nekad se jednostavno prepuštamo navikama i neumoljivom lancu koji nas vuče u sve ono što je loše. Ne opiremo se, kao začarani! Domino efekat loših odluka je jedna od tema ovog romana.
Jedino što je izvesno u životu je njegov kraj. Ruši se neminovno i poslednja domina. Potresan deo knjige o savetima majke koja umire i koja prenosi sinu sve što može za to kratko vreme koje joj je ostalo, ostavio me je bez teksta, ali sa mnogo suza koje mi prave društvo dok knjigu privodim kraju.
Pitam se da li moji saveti mogu imati bilo kakav uticaj na ono što će moja deca uraditi u životu ili neće uraditi. Na kraju se svako odrastanje, koje je uvek bolno, svodi na skupu i jedinu pravu, životnu školu.
Ožiljci koji predstavljaju njene „ocene“ se u finišu jedine i pamte. Nije jeftino to školovanje!
EMOCIONALNA VRTEŠKA U POLJU SUNCOKRETA
Kada bi me neko pitao koja je moja prva asocijacija na knjigu Leto kad je mama imala zelene oči, rekla bih suncokret. Razloga za to ima dosta. Neki su očigledni jer je polje suncokreta, kao i pojedinačni cvet, simbol ove knjige, simbol leta, simbol promena, ali i simbol Tatjaninog spisateljskog talenta.
Kao što se cvet suncokreta okreće uvek prema svetlosti sunca dok ne spusti svoju glavu pred tamom noći, tako čitaoca Tatjana Cibuleak okreće po oštroj ivici svog pera. Čitalac ima osećaj da se neprestano šeta po tankoj liniji od grubosti do totalne topline i nežnosti.
Narativ Tatjane Cibuleak teče brzim tempom i uprkos odsustvu dijaloga ova knjiga je bogata indirektnim govorom. Tatjana piše grubim i direktnim rečnikom, ali tako da on ne gubi na svojoj osećajnosti.
Čitaoce ubacuje u potresni emotivni pakao koji će ih protresti. Mržnju pretvara najpre u prihvatanje, pa zatim u ljubav toliko lako i logično da se čitalac u jednom trenutku zapita da li je mržnja uopšte i postojala.
Od svetla do tame kao cvet suncokreta, srceparajuća vrteška emocija – takva je knjiga Leto kad je mama imala zelene oči.
„…od svih uspomena-dragulja koje uvek nosim sa sobom, nadajući se da će jednog dana – kad se izbavim od crnila života koji vodim sada – one ponovo postati stvarnost, jedna jedina je srce. Jedna jedina ima moć da istopi crnilo, buđ, beznađe.
Suncokret.“
Leto kad je mama imala zelene oči
Tatjana Cibuleak
POČNI DA ZABORAVLJAŠ
Koje su onda zaista boje bile oči Aleksijeve majke? Zašto roman Leto kad je mama imala zelene oči nosi baš ovaj naslov? I da li je samo tog leta mama imala zelene oči ili su se kroz godine menjale od neprimetnih i upalih do krupnih i sjajnih smaragda?
Mamine oči su bile boje leta, boje školjki, boje bola. Mamine oči su bile boje bede neizrečenih i zakopanih emocija. I svih onih života koji su mogli biti, a nisu bili. Boje prošlosti koja se ne može vratiti. One su boje svih ožiljaka disfunkcionalne porodice.
„Godina je kao prošlost, Aleksi, ja sam kao mrtva, a ti počni da zaboravljaš.“
Leto kad je mama imala zelene oči
Tatjana Cibuleak
No, neke stvari nije moguće zaboraviti. Možda prihvatiti, možda oprostiti, možda i voleti. Zaboraviti? Ne, nije moguće. A ne bi ni trebalo!
Preporuka Zimski vrt