KAO REČI NA VETRU
Dajana Čejmberlen
Roman „Kao reči na vetru“ je odlična, objedinjena studija svih vrsta međuljudskih odnosa te me je podstakla da napišem detaljan prikaz. Kažu da je roman „Kao reči na vetru“, Dajane Čejmberlen roman o tajnama, lažima, istini. Roman o prijateljstvu i ljubavi koja ni u kom slučaju ne može biti dovedena u pitanje. Istina je da roman otvara ova pitanja i da ona jesu stubovi koji nose radnju kao čvrsti gradivni materijal.
Postojala je jedna misao koju sam sledila dok sam čitala ovaj roman, jedna druga priča. Bila sam sigurna da znam koja je to priča ali posle četiri stotine pročitanih strana, više nisam sigurna da ta priča postoji. Da znam koja je to priča. Ali svakako znam da je to neka druga priča. „Pogledaj dom svoj, anđele“, možda je to ta priča.
I BEŠE DRVO
„Život je crtanje u kome ne možete da upotrebite gumicu za brisanje.“
Ingmar Bergman
Zamislimo načas da neka uzvišena ruka, Boga ili sudbine, iznad zemlje u šaci drži pregršt semenja. Kao neki vredni zemljoradnik pušta seme da leti nošeno vetrom širom zemlje i zasejava svet. Iz semena niču mladice, spontano, udaljeno. Ali zamislimo i da su neka od tih semena pala udaljeno, ali ipak dovoljno blisko da čvrsto i duboko usade svoj koren, da ga dovoljno približe i upletu.
Iz takvih mladica razviće se stabla upletenih korena. Porašće izuvijano, zajednički gradeći snažno drvo. Drvo će rasti i dati ogromnu, razgranatu, zajedničku krošnju koja će se generacijama sve više granati, sve više širiti, pružati svoje grane i u širinu i u visinu.
Stablo, onako izuvijano, uvijaće se sve više, postajaće snažnije, množiće se godovi, brojaće se godine. Ovakvo stablo je slikovit prikaz likova romana „Kao reči na vetru“ , njihovih rađanja, njihovih života, životnih izbora, odluka koje donose, dobrih ili loših, rečju, slika njihovog zajedništva.
I… kažem… beše na početku jedno drvo nastalo iz tri čvrsta korena iz tri uvijena jaka stabla. To su naše glavne ličnosti. Tri žene, tri prijateljice koje su duboko verovale da njihovo zajedništvo niko i nikad ne može uništiti. Noel, Tara i Emerson čine ovo trostruko, spiralno uvijeno stablo. Iz njegove osnove, iz puteva ove tri žene razvija se krošnja njihovih porodica, ljubavi, odnosa, odluka i postupaka koji su neretko presudni za opstanak ove džinovske biljke.
Koliko je ovo stoletno drvo jako i otporno pokazaće vreme i sve što se u tom vremenu dešavalo. I kao što to vrlo često biva pokazalo se da jedna jaka oluja može da zaljulja i ovakvo drvo, da ga jedan udar groma obori kao slamku i tek onda, tako poleglo i oštećeno, ono pokazuje svoju srž. A ona, neprimetna spolja za oko posmatrača, je izgrižena, rastresita i trošna, kao da je crvotočina ili je najezda termita godinama krunila njeno tkivo.
Jedan događaj, koban i tragičan, bio je taj grom Dajane Čemberlen. I sada pitanje koje Dajana postavlja i sebi i čitaocu pišući ovaj roman: da li je sam koren dovoljeno jak da ipak spasi svoje stablo i da iz njega niknu nove mladice, nove krošnje?
I BILE NEKAD TRI PORODICE…
I živele kao jedna. Od mladosti do svojih četrdesetih godina života Noel, Tara i Emerson su prijateljice. Njihovo prijateljstvo pišemo velikim slovom P. Sve do jednog trenutka, kada jedna tajna i jedan događaj ne izazove domino efekat pa se veliko P ruši, a za njim sva ostala slova reči „prijateljstvo“. Kao domine.
I onda ne možemo da se ne zapitamo da li bi neke tajne i greške trebalo da zauvek to i ostanu ili bi ih trebalo odgonetati, rasvetljavati, iznositi na svetlo dana? Koja je cena tih postupaka? Da li je istina uvek, baš uvek bolja od laži? Da li dozvoliti da istina ostavi onaj neizbrisivi trag i baci senku otpornu na svaki zrak sunca u budućnosti? Šta vidimo kada ova dva pitanja: istina ili tajna zauvek, stavimo na tasove vage pravde? Da li neki od njih preteže ili su izjednačeni?
Ovo je jedno od pitanja koje u romanu „Kao reči na vetru“ postavlja Dajana Čembrlen. Moje mišljenje kao čitaoca, je jednoznačno. I moj odgovor je ISTINA. Sve ostalo je samo „imitacija prijateljstva“. Ali, kao iskrena osoba, postavila bih isto pitanje koje čujemo na venčanjima: ako neko ima da kaže nešto potiv ovog braka neka kaže sad ili zauvek ćuti. I to je, takođe, istina.
Ako je neka tajna toliko pogubna, ako je istina toliko stravična i ako je taj neko ko je godinama ćutao do sopstvene smrti, čuvao tu tajnu, da li imamo pravo da je istražujemo, rastavljamo život te osobe koja više nije sa nama, otkopavamo nešto odavno zakopano?
Možda i nemamo na to pravo. Možda bi se trebalo zapitati „zašto je nešto skriveno“. Ako je skriveno toliko brižljivo možda zaista ima ogromnu moć, uništavajuću i rušiteljsku. Ali u ljudskoj prirodi je radoznalost, posebno ako ima naznaka da čitav život neke osobe ili porodice zavisi od odgovora koji će se pronaći, onda s pravom palimo zeleno svetlo semafora, i kažemo: „Samo napred, otkri istinu, bez obzira na cenu.“
Cena koju su platile Tara i Emerson kad su shvatile da se njihova prijateljica Noel ubila je bila visoka, ali, pokazalo se, ne i prevelika da se ne može platiti. I one su je platile. Drvo se oporavljalo. Ipak čvorovi ostaju kao neizbrisivi trag za sva vremena, jer život nema gumicu za brisanje kao što kaže Ingmar Bergman, greške oproštene ili neoproštene ostaju neizbrisive.
NOELINA PRIČA – PITANJE SAVESTI
Priča jedne od junakinja romana „Kao reči na vetru“ direktni je uvod u sva ostala pitanja i teme koje obrađuje Dajana Čemberlen u ovom romanu. Neću vam otkriti ništa što već ne možete pročitati na nekom web sajtu ili poleđini knjige u kratkom sinopsisu.
Noel, jedna od glavnih junakinja ovog romana, je jedna od onih semenki koje smo pominjali na početku. Rasla je uz majku koja je po profesiji bila babica. Taj poziv, njegovu uzvišenost i plemenitost, Noel je otkrila u svojoj trinaestoj godini, slučajno, pomažući majci pri porođaju mlade devojke. Tako je upoznala svu lepotu rađanja i videla promenu na svojoj majci kao magiju. Tokom tih sati, pred Noelinim očima, njena majka se od majke pretvorila u čudo.
Tako je Noel videla svoju majku tog trenutka, kao čudotvorku. Te noći trinaestogodišnja Noel je iz kuće izašla kao jedna osoba, a vratila se kao sasvim druga. Od tada ona ima samo jedan cilj u životu: da postane babica.
U samostalni život Noel kreće usamljenog duha, dovoljna sama sebi. Okolina je smatra čudnovatom devojkom i po ponašanju i po izgledu, po stilu oblačenja. Ona svoju usamljeničku crtu nosi kao znamenje a ne kao krst. Ona je sastavni deo nje pa je Noelina usamljenost u gomili ljudi našla neki magični, minijaturni prolaz da se ušunja i nepovratno ugnezdi u njeno biće.
I tada, u mladosti na koledžu, u njen život ulaze Tara i Emerson. Zajedno one čine ono drvo, kao afričko stoletno stablo spojeno iz 3 celine. Isprepletanih sudbina, izuvijane jedna oko druge čine se tako jakim. Do jedne odluke, do jednog događaja. Do stavljanja sopstvene savesti na probu. Do snažne oluje koja „nosi reči na vetru“… do munje, razarajućeg groma.
Noel je bila nemarna prema sebi, prema materijalnim stvarima, kući, novcu. Volela je samo jedan maleni deo svog vrta u koji je smestila sva svoja osećanja pastelnih boja koja mirišu na lavandu. Bebe kojima je pomagala da dođu na svet bila su ostrvca sreće u moru njenih usamljeničkih dana i misli, tamnih kao nebo pred oluju.
Za Noel njen život i njena priča, pritisnuti teretom savesti, prosto joj cure kroz prste. Poslednje zrnce peska iscurelo je u peščanom satu njenog života. Izbori koje je napravila, odluke sa kojima je bila suočena, savest koja je pretila da je proguta dok se borila sa prošlošću u nemogućnosti da živi sadašnjost u kojoj joj je svaki sat života ispunjen krivicom, gurnuli su Noel preko ivice izdržljivosti i ona je posegla za neizbežnim.
Za njom je ostalo jedno skriveno pismo i vrt sa fontanom na pastelnom tepihu od divljeg cveća.
I …“njene“ bebe … njen minuli rad.
SPONA RODITELJ – DETE
Ovaj odnos, večito pitanje, je još jedna od tema obrađena u romanu „Kao reči na vetru“, Dajane Čemberlen. Zašto u jednom trenutku života tvoj mali dečak, tvoja mala mazna kći, postaje neko koga ne poznaješ, neki stranac čiji miris kose više ne prepoznaješ, a poljubac pred spavanje postaje samo navika?
Zagledajmo se u sebe kao u roditelja a ne u sopstvenu ličnost jer ona je u tom trenutku od najmanje važnosti. Ko smo bili, šta smo želeli, čemu smo stremili …. to više nema svrhu u trenutku kada spona puca.
U tom trenutku trebalo bi da razmišljamo samo kao roditelji i često da se zapitamo gde smo to pogrešili, šta je to što ne radimo dobro iako mislimo da smo savršeni. Često su neke životne situacije, tragični događaji, kao što je na primer tragedija Dajanine junakinje Tare, izvor tog razdora, pa roditelj prosto postaje „sebičan“ u svom bolu.
Tačnije, da bi olakšao svoju tugu, čini postupke ne razmišljajući u tom trenutku da njegovo dete takođe oseća isti, ako ne i veći bol. Ponekad roditelj smatra da je samim tim što je stariji on i pametniji od svog deteta pa nehotice postavlja pitanja i sam odgovara na njih ne čekajući i ne puštajući svog tinejdžera da na njih odgovori.
Tu se krije nedostatak komunikacije, netrpeljivost, povlačenje deteta od roditelja i obrnuto. Taj odnos nije jednosmerna ulica, to je bulevar sa mnogo traka na kojima se lako može izgubiti i zalutati. U tom odnosu dete često donosi pametnije odluke od svog roditelja, što je možda neshvatljivo, ali je mogućno i istinito.
A ustvari suština je vrlo jasna i jednostavna. Suština je u sitnicama kao što je prženi lešnik sitnica u pudingu od vanile koji mu daje specifičan ukus. Teško je precizno odrediti koja je baš ta sitnica koja baš određenom roditeljstvu daje ukus.
Težak je trenutak kada kada roditelj sa svojim detetom razgovara kao sa strancem, kada se trudi i što se više trudi dete se sve više povlači. I tu je suština u sitnicama. Roditelj bi trebalo da oseća i pazi na trenutak kada će nešto da pita svoje dete, a kada nikako ne bi smeo da pita. Roditelj se ne preispituje jer smatra da ima krunu zato što je roditelj. Naprotiv. Dete nije biralo da li će se roditi ili ne. Roditelj je birao.
U skladu sa tim on u najosetljivijim godinama svog tedeta, u najtananijim osećanjima deteta koji gazi ka odrastanju, koje je na pragu da postane čovek, mora da zna da je suština odnosa: znati šta i znati kada. Ponekad popustiti, ponekad zategnuti u tačnom i preciznom trenutku. A nekad … nekad pustiti jer, parafraziraću Sokrata:
„Životna škola je najbolja škola, ali je školovanje preskupo.“
ETIČKO PITANJE
Etičko pitanje još jedna od tema koju je Dajana Čejmberlen obradila u ovom romanu. Večita tema sa kojom se susrećemo je da li smo spremni ili ne da na neki neki način žrtvujući se minimalno pomognemo nekome maksimalno: dobrovoljno davanje krvi, organa ili delova organa kada je to nekom neophodno da bi živeo, doniranje koštane srži u najtragičnijim slučajevima i mnogo toga još.
Da li je etički tražiti od nekog da se testira na kompatibilnost? Da li je etički odbiti ili je odbijanje okretanje glave od tuđih problema, odsustvo empatije, sebičnost? Često se ljudi varaju jer misle da vide ili vide samo ono što žele. A to jeste ljudska sebičnost i slepilo.
U ovom romanu Dajanini likovi se premišljaju u stanju šoka. Verujem da je time autorka dala svoje mišljenje vrlo hrabro. Ali ko je taj koji se plaši, ko je sebičan, ko je taj koji je šokiran situacijom u kojoj se našao?
To su odrasli ljudi. To su majke. Majke koje bi trebalo da pomognu nekoj drugoj majci da ne izgubi svoje dete. Nasuprot njima Dajanini tinejdžeri su razboritiji, hladniji, nesebičniji … pametniji od svojih roditelja (majki). Hrabri su, razumni i plemeniti. Ne vagaju, ne premišljaju se, hoće, žele da pomognu.
INSISTIRAJU da pomognu. Oni su nesebični u ljubavi prema ljudima, odrasli su ti koji prave stege i probleme. I da, to su ISTI oni tinejdžeri iz romana „Kao reči na vetru“, baš oni „koji kidaju spone roditelj – dete“. Pa, iskreno, ko bi im zamerio. Ja ne bih. Ne Dajaninim devojčicama, koje su suočene sa pravim i teškim životnim situacijama odreagovale na jedini ispravni, ljudski način. Najvažnije od svega je da su kroz takve događaje i same postale neko drugi drugim rečima ODRASLE SU!
ZAKLJUČAK
Roman „Kao reči na vetru“, Dajane Čemberlen je odlična, objedinjena studija svih vrsta međuljudskih odnosa. Istovremeno, to je i topla, ljudska priča koja je mene, kao čitaoca, podstakla i da napišem ovu obimnu recenziju. Shvatićemo kroz čitanje da ne možemo nikada biti sigurni koliko zaista poznajemo svoje najbliže prijatelje ili svoju porodicu.
Nikada i nećemo biti ali u jedno sam sigurna, moramo ih gledati, pratiti, sagledavati promene, posvetiti im se celim bićem. Ljudi su samo ljudi, živa bića, podložna promenama kao i sve drugo što je prirodom dato. Da, ljudi se menjaju, odnosi se menjaju, ali ako volimo zaista ta ljubav prema bližnjima je jedina naša moguća konstanta.
Preporuka Podruga