SLIKAR PLOČNIKA
Đina Bonaguro i Dženis Kirk
Roman „Slikar pločnika“ je roman o romanu, roman o slici, roman o piscu, roman o slikaru. Po ivici nadrealnog autorke nas vode putevima romanopisca i slikara. Kroz metafore i personifikacije prolazimo lako vođene sigurnom rukom Đine Bonaguro i Dženis Kirk. Kao gimnastičarke na gredi, držeći se za ruku trenera, sigurno gazimo kroz nepregledne lepote simbolike i kroz metafizičke delove romana. Za one čitaoce koji vole opise, ovaj roman je bogata riznica opisa prirode, priirodnih pojava, umetničkih dela, ulica i pasaža, mirisa, boja…života gradova, idiličnosti toskanskih sela.
NEŠTO KAO RAJ
„Ako bi postojao samo jedan srećan kraj, život bi bio pomalo dosadan.
Nešto kao raj“
Đina Bonaguro, Dženis Kirk
Pročitala sam ovaj roman i sklopila korice. Sklopila sam i oči čvrsto prigrlivši knjigu uz grudi. Nisam želela odmah da izađem iz njenog sveta. Sva čula su radila i preplitala se kao zupčanici nekog preciznog mehanizma. Ovaj roman se zaista doživljava svim čulima. Ovaj roman se ne čita… bar ne SAMO čita… on se oseća, vidi, čuje. On miriše, stvara inpresju i ekspresiju.
Ponekad, čitanjući „Slikara pločnika“ imala sam osećaj da posmatram slikarsko platno, spektar boja u igri, ponekad sam osećala vetar i sunce i videla ih na slikama, ponekad se slika pretvarala u muziku pa sam čula tonove i partiture Vivaldija u daljini. Smenjivali su se zvuci romanse i brzih ritmova do onih teških balada, utišani, nostalgični.
Asocirao me je takav doživljaj na scenu iz filma „Amadeus“ u kojoj Mocart, na samrtničkoj postelji, diktira Salijeriju svoj Rekvijem. I shvatila sam kakav je to osećaj imati u svojoj glavi i svojim mislima sliku naslikanu notama, violinskim i bas ključevima, tonovima, muzičkim instrumentima koje oni proizvode. „Slikar pločnika“ je takav roman.
On je filozofsko – umetnički DOGAĐAJ. San koji se sanja, san o savremenoj ljubavi i renesansnoj romansi. I zaista sam se osećala preporođenom jer ovaj roman je RENESANSA MEĐU ROMANIMA.
O ČEMU ĆETE ČITATI
Ako se odlučite da date šansu stranicama romana „Slikar pločnika“ pronaći ćete na njegovih dvestotinak strana očaravajuću priču o ljubavi i umetnosti. Čitaćete o strasti koja daje život i jednom i drugom, sjedinjuje ih i pruža nadahnuće bez koje ni ljubav ni umetnost ne bi postojali, a posebno ne kao jedna celina.
Radnja samog romana odvija se u gradovima Amerike i Evrope. Proputovaćete Njujorkom, Parizom, Severnom Italijom, kolevkom renesanse, Venecijom i Firencom, celom Toskanom, Rimom. Ne samo da ćete, znači, osećati ovaj roman, nego će vam, ako budete želeli, postati i svojevrsni vodič, karta za put u sadašnjost i prošlost.
U romanu „Slikar pločnika“ na lirski način pisci prepliću dve paralelne ljubavne priče. Jedna priča prati ljubav između dvadesetšestogodišnje Amerikanke Tulije koja putuje po Evropi tražeći inspiraciju za svoj novi roman i neobičnog, zagonetnog slikara kog upoznaje u Parizu.
Druga priča upliće se radnjom u prvu i prati život i stvaralaštvo renesansnog slikara Rafaela Santija. Poseban akcenat druga priča stavlja na Rafaelov ljubavni život, njegov odnos sa svojom „bezimenom muzom“ zbog koje je bio spreman da se odrekne svih počasti i saradnje sa samim Vatikanaom, što je u to vreme bio hrabar i vanvremenski potez.
Roman vešto balansira između realnog i irealnog, stvarnosti i fantazije. Autorke su na veoma pametan i interesantan način postigle ovaj sklad. Mi do kraja samog romana u suštini ne znamo pravo ime ni zagonetnog, čudnog Tulijinog slikara, kao ni muze slikara Rafaela. S obzirom da su to dva lika, dve ljubavi, praktično glavnih likova, onda je vrlo inspirativno čitati ovu priču koja sama po sebi na ivici fantazije prosto uvlači čitaoca u istraživanja.
Samim tim voleli ili ne voleli slikarstvo, Rafaela, da Vinčija ili Mikelanđela, poznavajući ili ne njihova dela nesumnjivo ćemo mnogo naučiti. Autorke su nas ovim romanom podstakle da učimo i sagledavamo neke umetnosti za koje možda nismo imali dara niti interesovanja, što ovaj roman delom uvodi u žanr istorijskog romana. Zato što:nije teško usrećiti ljude, toliko je lepote na ovom svetu.
ZNAČAJ MUZA U ŽIVOTIMA UMETNIKA
Pogrešno je tumačenje da muza uvek mora biti žena. Muza može biti i muškarac kao u slučaju mlade spisateljice Tulije koja vođena svojom ljubavlju prema mladom slikaru pariskih pločnika, putuje za svojom inspiracijom, putem slika, stvaralaštva i života slikara Rafaela Santija. Njena muza je momak koji je osvojio njeno srce.
Međutim, kako se bližimo kraju romana njen slikar pločnika je sve zagonetniji, postupci su mu sve manje objašnjivi, sve veća je njegova rasejanost a tuga u njegovom ponašanju i pogledu postaje prosto opipljiva, niti on pokušava da je prikrije. Kao da je klonulost njegovog bića i uopšte ponašanja i postupaka, sve prisutnija, pa počinjemo da sumnjamo u njegovu stvarnost i osećamo da je njegov život na zemlji ograničen.
I kako se vizija mladog umetnika gasi tako se Tulijin roman sve većom brzinom i sa sve većim nadahnućem stvara. U tome je značaj postojanja muza u životu umetnika. Nadahnuće, kakvo god ono bilo i odakle god poticalo. Muze su u suštini neka vrsta ANĐELA ČUVARA. I tako nekako autorke pletu lik mladog slikara pločnika.
Devojke, žene iz doba renesanse često su bila muze umetnika. Danas se o njima često piše i često su tema mnogih književnika. Tada, u prošlosti, o njima se malo ili ništa nije znalo. Često su sva lica, svi portreti nekog određenog slikara, imali iste oči, usta, nos, osmeh, izraz lica. To je za svakog slikara bila jedna žena. Oni su slikali svoje muze. Međutim društveni položaj tih žena nije bio ni malo lak. To je jedna od tema koja je u ovom romanu sjajno obrađena.
O ženi koja je bila nadahnuće Rafaelu Santiju i danas se malo zna ali postoje mnoga nagađanja. Autorke romana „Slikar pločnika“ rasvetljavaju tamu koja je obavijala njeno postojanje. Znamo da je bila pisac, znamo da je bila lepa, mlada i da nikada nije dozvolila Rafaelu Santiju da je naslika.
Ona je imala svoja životna pravila i svoje principe. Nije želela da je naredna pokolenja pamte kao Rafaelovu ljubavnicu, što su muze u očima sveta tada bile. Želela je da voli Rafaela, da bude voljena i da svojom zaslugom bude upamćena, da po sopstvenom radu i stvaralaštvu bude prepoznata u nekoj budućnosti.
Ni na jednoj Rafaelovoj slici ne postoji ta žena, ali svaka Rafaelova Madona ima iste oči. Slikar, evidentno, ni tada nije mogao pobeći od svojih osećanja pa je ostavio trag svoje ljubavi, možda samo tada njemu uočljiv. Istoričari umetnosti verovatno danas mogu donekle rasvetliti misterioznu tajnu renesansnog, proslavljenog umetnika.
„Vremenom naši ljubavnici postaju priče kojima možemo da se vratimo i da se sećamo kako su bile napisane.“
Iz romana „Slikar pločnika“
PUTEM SLIKARA; PUTEM PISCA
Tuliju njen roman i njena muza dovodi na sam kraj Rafaelovog života. Preko Venecije, nepreglednih polja Toskane, Firence, Uffizi galerije i Ponte Vecchio, ona stiže u Rim gde je u veličanstvenom Panteonu sahranjen veliki umetnik. Na njegovoj nadgrobnoj ploči stoje reči:
„Dok je živeo Priroda je strahovala da će je zaseniti, a kada je umro Priroda je strahovala da će i ona umreti.“
Roman „Slikar pločnika“ je roman o romanu, roman o slici, roman o piscu, roman o slikaru. Po ivici nadrealnog autorke nas vode putevima romanopisca i slikara. Kroz metafore i personifikacije prolazimo lako vođene sigurnom rukom Đine Bonaguro i Dženis Kirk.
Kao gimnastičarke na gredi, držeći se za ruku trenera, sigurno gazimo kroz nepregledne lepote simbolike i kroz metafizičke delove romana. Za one čitaoce koji vole opise, ovaj roman je bogata riznica opisa prirode, priirodnih pojava, umetničkih dela, ulica i pasaža, mirisa, boja…života gradova, idiličnosti toskanskih sela. U ovom romanu opisi prirode su fascinirajući.
Još od prve rečenice, u kojoj autorke opisuju kišu u Parizu, vidimo sklad razmišljanja i dobijamo autetntični doživljaj. Kiša u Parizu!? Ja sam imala tu sreću da doživim kišu u gradu svetlosti. I ona zaista i jeste takva i toliko je specifična kao u toj prvoj rečenici, pasusu.
Čini mi se da nigde kiša ne pada kao u Parizu. Ta kiša ima specifičan miris, a ima i specifičnu boju i toplotu. Da li je to zbog svetlosti, neba, oblaka, klime, da li možda od obilja boja na pločnicima ili zidovima, od mirisa knjiga sa tezgi ili mirisa ulja na platnu sa mnogobrojnih slika uličnih slikara… ne znam. Ali… kiša u Parizu je sama po sebi umetničko delo.
„To je eho pljuska kad sija sunce. Trenutak nade i obećanja. Ali, takođe još više – trenutak pripadanja. Potpunog mirenja sa sobom i svetom oko sebe.“
Iz romana „Slikar pločnika“
Lirski idilično autorke opisuju i toskanske brežuljke, biljni i životinjski svet, stogodišnje zamkove i njihove boje i mirise, u mešavini mirisa starina iz kuća i čuvenog vina Chianti, još jedna toskanska specifičnost.
Roman obiluje i opisima Venecije, gondolijera, gondola, kanala i pesama koje se čuju kao eho u uskim, kamenim uličicama. Grandioznost građevina, firentinska katedrala, rimski Panteon…svaka rečenica ovog magičnog, bajkovitog romana čitaoca uvlači u sebe kao u bezdan.
A onda…kao iz vremeplova, iz nekog padobrana ili balona bivamo bačeni u njujoršku vrevu, ustalasanost metropole, rominjanje šapata izložbi u Mitropoliten muzeju. Nestvarno i predivno.
Romanu „Slikar pločnika“ ne nedostaje ni dubina filozofskih razmišljanja i razgovora, bilo da su to razgovori same Tulije i njenog slikara pločnika ili su to razgovori velikog Rafaela Santija i njegove prelepe muze, nepoznate devojke pisca.
Oba, uslovno rečeno „para“, dotiču se pitanja postojanja raja ili pakla, ljubavi, poretka, braka, bogatstva, stvaralaštva, o onome po čemu ćeš ostati upamćen. Sve parelele su očigledne, a čitaocima ove dve maestralne autorke, uzdajući se u njihovu maštu, ostavljaju prostor da ih nekako povežu u celinu i da razumeju roman.
Život same Tulije (kiša), što samo njeno ime govori, je kao priroda biljaka kasnocvetnica. Njena životna priča je lagana, ona kasni sa svojim odgovorima kao što i kasnocvetnice kasne sa cvetanjem, ali kao što i one dobijaju cvet i Tulija dobija svoje odgovore.
Ona jeste dete iz stabilnog braka ali nikada do povratka iz Evrope i do uspeha njenog romana nije zaista bila povezana sa svojim roditeljima. Ona je tu vezu pronašla naučena i naoružana novim shvatanjima i poimanjima ljubavi. Sve što se nadalje dešava sa Tulijom je posledica njenog odnosa sa slikarom pločnika i ona mu je neizmerno zahvalna.
Roman „Slikar pločnika“ kulminira maestralnom završnicom koja oduzima dah čitaocu.
Tulijin uspeh sa romanom, vrtoglava popularnost, nova ljubav, prava sreća i jedna zagonetna slika na izložbi u Mitropoliten muzeju, su samo podsetnici da je njen „slikar pločnika“, njena vizija i snovi, zaista postojao na ovozemaljskom svetu.
„Samo treba da sklopiš oči i sanjaš. Ako bih ti rekao ne bi bila čarolija.“
Iz romana „Slikar pločnika“
ZAKLJUČAK
„Da Vinči obećava raj, ali Rafaelo, on nam ga daje.“
Pikaso
Ovaj prelepi roman od srca preporučujem svima koji vole, koji su voljeni, koji čitaju lepe knjige, i svima onima otvorenog uma. Iskreno.I od srca.
Od Manjinih naslova još jedan naslov, knjiga koja oduzima dah.
Preporuka Lepa Petra