Podruga

08/09/2021

„Podruga

Nataša Terzić

„ … žena je stub kuće, al ako je stub truo, na šta će kuća da se drži? Pašće, žimi ti, kaj da nije ni bila …

Srdžbom se napuniše Vidina pluća i svetim gnevom na nepravdu što ju jetrva već živu zakopava … Nešto iz nje progovori, ne znam koju te reči tutnu u usta, al’ reče:

Možda sam ja stub od soli, možda ne veljam ja, al’ ću druge da posolim, da ne ostanu bljutavi, inokosni, i badijavni! – odvrati Vida puna neke nove snage i odvažnosti.“

„Podruga“

Nataša Terzić

 

 

STUB OD SOLI

 

Da li je moguće zamisliti a kamo li napraviti stub od soli? Od soli, kristalne, sipkave materije kaja se rastresa i curi kroz prste, koja nikad ne zadržava svoj oblik nego se kao prah rasipa i širi poput polena u proleće ili kasno leto. Da, bela i neodrživa osim kada su njena zrnca, u čvrste kristale i stubove sabijena krvlju, znojem, suzama, telom i umom – snagom žene.

O jednom takvom stubu, varljivo krhkom, ali životno potrebnom govori roman „Podruga“, Nataše Terzić.

Čitajući roman “Podruga” zamislila sam koncentrične kružnice. Prva je sama tema romana i opis dat na naslovnoj strani. Da, to jeste „nesvakidašnja priča o jednoj porodici na Kosovu i Metohiji između dva svetska rata“, ali kako idemo dublje, crtajući koncentrične kružnice, preko glavnih i sporednih likova, preko događaja koje beleži to vreme i dešavanja kroz koja prolaze Natašini junaci, dolazimo do samog centra kružnica. Dolazimo do našeg stuba od soli, glavne junakinje Vide, koja je nosilac i neimar ove snažne konstrukcije. Moje zapažanje, ono što sam odmah dovela u vezu i od toga počela da gradim konstrukciju ovog prikaza da sve ili skoro sve karakteristike ovog romana jesu imenice ženskog roda. Lepota, snaga, hrabrost, požrtvovanost, vatra, varnica, tuga, sreća, nesreća, vera, nevera, žrtva … itd. itd.

 

SNAGO, IME TI JE ŽENA

 

Lepa , snažna, požrtvovana Vida! Pred našim očima, uz Natašinu pomoć, Vida se od prostodušne žene sa sela pretvara u sveticu. Jedna njena odluka, teška i čvrsta, učiniće da kroz njene oči i osmeh zasija oreol sveca. Možda jeste poznato, možda nije, meni svakako nije bilo poznato postojanje i značenje reči podruga. Zapitala sam se šta je to kada sam videla naslov ovog romana. Kada sam saznala značenje reči i da je to druga, dovedena, zakonski venčana supruga, roman me je neopisivo zainteresovao. E sada, pošteno, koja bi se žena odlučila na takvu žrtvu? Koja bi žena nagovorila svog muža, tada, u to vreme, pa i danas, da traži otpusnu knjigu od sveštenika i da prepusti svoju ljubav drugoj ženi jer ona sama ne može da nastavi lozu svog supruga? Koja bi to žena danas pristala da bude sluškinja, sestra i drugarica novoj ženi svoga muža, jer tako jeste bilo? Odgovor je: ni jedna ili skoro ni jedna. Samo poštena, požrtvovana, nesebična žena puna ljubavi i plemenitosti kojoj je cilj samo pružanje sreće i održanje porodice i ognjišta. Žena jeste stub kuće, centar životne kružnice ali ne mora biti nužno od kamena, suzama svojim stvoriće stub od soli bez koje se ne može. Jer kako Nataša kaže:

 

 „Da nema soli, sve bi obljutavilo i ne bi bilo nizašta, a ta so i to svetlo beše Vida…“

„Podruga“

Nataša Terzić

Svojim nesebičnim postupkom Vida je ukrotila zle jezike, vođena verom u Boga i svetlošću svoje duše. Njene patnje pati u tišini, njene suze izlivaju se unutar nje olakšavajući joj dušu i iznova i iznova natapajući stub od soli koji tako jača iz dana u dan.

„Vida zakopa u sebe sve, samu sebe kao ženu, tako da Stanku posta sluškinja ili sestra, al’ nikako više žena. Nije se više s njim sastajala. u nju samu nešto čistije i svetije poče da raste, da jača, a to beše njezina čista i neokaljana duša …“

„Podruga“

Nataša Terzić

 

Početak romana i Vidina žrtva su samo jedan u nizu podviga ove hrabre, nesvakidašnje žene. Kroz godine koje dolaze, kroz srećne i tužne, prijatne i neprijatne trenutke, pokazaće se kakav je stoik Vida, pokazaće se šta mogu, udružene, pamet, vatra i varnice.

 

TUGO, IME TI JE ŽENA

 

„Vreme je promenljiva merka, nekad prolazi za tren – kad je čoveku sve potaman, a nekad nikako da prođe – kad je tuga, bol ili golema boljka … Ali kad ti Bog da, ko može da ti uzme?“

„Podruga“

Nataša Terzić

Sve u životu ne dešava se slučajno. Sve je Božja promisao i sve je negde zapisano. U životu i u smrti potok teče isto. Od izvora prema ušću. Zna to dobro Vida pa kada dođu crni dani bol zakopa duboko u sebe i stavlja život ispred smrti. Ne posustaje, ne pada, deca i život njih i njihovih budućih naraštaja su na prvom mestu. A žalost? Eh, ima se kad žaliti, ima vremena za žalost koliko i ceo život. Tako razmišlja Vida i u najcrnjim i najtužnijim danima. Praktično, moleći od Gospoda samo zdravlje za najmilije i snagu za sebe da im bude potpora i oslonac.

Uspela je Vida da ostvari spokojstvo i organizovanost porodice i u srećnim ali i u tužnim danima. I svi su vredni i zadovoljni, poletni. Niko se nikom ne žali.

Bude žalost pa prođe, tuga nikada.

„Uprla se Vida ka stub, obe noge u zemlju turila, da bidne ka temelj, rukama drži krov, da ne kisne kuća.“

„Podruga“

Nataša Terz

MAJKO, IME TI JE ŽENA

 

A kad tuga prevlada, toliko da se izlije, Vida u mislima razgovara sa nerođenim joj, bezimenim sinom. Poneki put, retko, razgovara sa majkom. A ko će bolje i osećajnije razumeti bol kćeri nego majka. Koji je to moćniji i blagotvorniji lek od majčinog dodira i krila. Nataša ne propušta da opiše taj sveti, od Boga dat majčinski dar, jer majka dokle god je živa, biće onaj spasitelj koji drži svoje dete da ne potone, daje mu potporu i temelj. Uzajamni odnos majke i kćeri Nataša daje kroz zaštitnički, ali nikako rastužujući ili patetični, razgovor Vide i njene majke ali i kroz poslednji razgovor Milene (podruge) i njene umiruće majke.

Koliko je važno i vidno da žena ima ili nema ono majčinsko u sebi pokazuje i uzajamna ljubav Vide i Milinine i Stankove dece. Vida, kako se zaklela tako je i radila, ne iz obaveze niti zakletve već iz čistog blaženstva i ljubavi.

 

ŽRTVO, IME  TI JE ŽENA

 

Put koji je odabrala Vida, težak je i trnovit. Da bi održala porodicu često je morala odlučivati mudro, delati muški, ponešto žrtvovati, kidajući pri tom i deo sebe i deo svojih uverenja, svojih verovanja u čast i poštenje ljudsko. Tako da nije neobično što se kroz njen život provlače i ljudi koji nisu vredni ni noge da joj ljube, ni put da joj pređu. Tada iz njene svetlosti bljesne nagla vatra, varnica pa se svetica pretvara u lukavu, poslovnu ženu iako nepismenu, u branioca časti kućnog praga, u ženku medveda koja brani svoju nejač, u glumicu, lažljivicu itd. Rat čini ono najgore. Budi zver u ljudima, no oni, u Boga verujući posle svega žive podignute glave, praštajući, a besni, zli, bahati tonu izgiženi sopstvenim nedelima u provalije sopstvene duše ili savesti ako je imaju.

Jer „kad se čeljade osili i misli niko mu ništa ne može, On ga sačeka kad se najmanje, kukavac nada …“

„Podruga“

Nataša Terzić

 

A ljudi ko ljudi – čudni kao i priroda koja im je nametnuta.

 

O MIŠEVIMA I LJUDIMA

 

Jeste Stajnebekov naslov, ali pozajmićemo ga. Praštajte! Ima i Nataša i svoje miševe i svoje pacove, svoje zlotvore, svoje pijanice i raspikuće, svoje nasilnike, svoje „falose“ i sveznalice a neznalice, one koji bi đavolu dušu prodali, ali ima i ljude koji sve to nisu ali su ipak grešnici kao i svi mi. Svi oni popunjavaju, svaki svojim mestom, ove naše koncentrične kružnice. I sve smo to mi i naše istine. Istina je da siromašan čovek ne mora nužno biti i vredan i dobar ali je i istina da gazda ne mora uvek biti preki prevarant, da može biti plemenit, radan, pametan, mudar. Govori nam, kroz svoje likove Nataša i o ljudima koji su se obogatili zahvaljujući svojoj pameti i radu a nisu izgubili ljudskost i pravednost niti ono

„Zrno što čoveka i čini čovekom i što ga činjaše uistinu pravednikom.“

„Ne postaje se čovek teorijama i dobrim namerama, već primerom i životom.“

„Podruga“

Nataša Terzić

Ovim nas Nataša uvodi u životnu azbuku sreće i zadovoljstva, koji su alfa i omega života. Jer gde čeljad nije besna ni kuća nije tesna, kaže naš narod, ko umije njemu dvije.

Podruga

FILOZOFIJA NARODA

 

Svaki narod ima svoju filozofiju. I svaka narodna filozofija je u sustini prava filozofija, ako je po Božjim pravilima i Božjom promisli utkana u narod. A deset Božjih zapovesti su iste za sve, jedina je razlika kako ih ko tumači. Ako ih usvajamo po sopstvenim nahođenjima, što bi rekao naš narod „od tog leba nema“, no ako ih usvajamo srcem, dušom i verom u Svevišnjeg onda možemo reći da smo korak bliže rajskim vratima. Po tome se vodi i cela narodna filozofija. U praktičnom smislu gledano, narodna mudrost se najbolje sagleda kroz običaje i poštovanje istih.

Nataša nas je svojom knjigom „Podruga“ uhvatila za ruku i provela kroz svet običaja podneblja gde je rođena, kao kroz muzej. Gledaš, čitaš i ne dotičeš svetinju. Tako ja, kao đače prvače, upijam svaku reč radoznalo i nabrajam na prste da ne zaboravim. Da nikad ne zaboravim kako su se deca patrijarhalno s ljubavlju vaspitavala, kako su se darivala po rođenju, kako su se krštavala, kako oblačila za koju priliku. Govori nam o svadbama i sahranama i o običajima koji ih prate. O mladinoj spremi, vezenoj nošnji, o pesmama koje se pevaju, o samom sledu običaja koji prate tu priliku. Govori podjednako precizno i o običajima koji prate sahrane, crne barjake, plač i naricanje. Oštro bi se osuđivale osobe koje nisu bliske upokojenom koje su više i jače naricale kao da time nešto dokazuju, što nisu mogle ili smele za života preminulog. To je uvreda za najbliže. I to se u pojedinim delovima romana vidi i pominje. Ovu činjenicu čak i sama poznajem i osuđujem jer sam imala nesreću da je i iskusim.

 

 

KO SMO, ODAKLE SMO

 

Geografski, seosko naselje Dren ili izvorno Drijen, nalazi se na severu Kosova i Metohije. Okruženo je planinskim vencima, Mokre Gore, na obroncima Prokletija, utonulo u Drensku dolinu na ušću Drenske reke u reku Ibar. Izvor reke Ibar ispod Hejla planine i jezero Gazivoda sa ušuškanim, živopisnim seocima Nataša posebno veliča, a tu lepotu poredi sa Rajskim vrtom. Ne propušta da pomene i sam tok reke Ibar, niti Dolinu jorgovana koje je kralj Uroš Prvi zasadio u čast svoje izabranice Jelene Anžujske da joj bude lepa Srbija, da joj ne nedostaju pejsaži rodne joj Provanse. Dolina jorgovana predstavlja oazu zelenila i šarenila u pustinji, kršu i surovosti tih predela.

 

„ A sada, utoj istoj dolini, drugi su gospodari a od stare slave samo se mogu nazreti ostaci oko kojih korov raste i u kojima se guje legu.“

„Podruga“

Nataša Terzić

Zaista, kakav smo to narod kad o svome ne brinemo, kada svoje ne cenimo? Upućuje Nataša vapaj i molbu. Čuvajmo! Čuvajmo jer imamo čime da se podičimo.

Nije propustila Nataša da nam lirskim, elegičnim stilom dočara lepote  nepreglednih šuma, rečnih izvora i brzaka. Tihe letnje noći i zvezdano nebo nad usnulim stadima. Sunce na netaknutoj jutarnjoj rosi zelenih, cvetnih livada i pašnjaka, miris toplog hleba i pogače ispod sača, drhturećeg svežeg kiselog mleka. I nije ti samo srce gladno i oči željne lepote, i ne žudi ti samo duša za ovim mirom, nego ti se sva čula probude, pa si gladan  zdrave seoske hrane. Čak i nevreme i magle i dani kada se priroda od prelepe devojke u zver pretvara u Natašinom izrazu su moćno oružje naracije. Sećate li se pesama Dobrice Erića? Mogu Natašu Terzić slobodno da uporedim ovim sa pesnikom srpskih pejsaža koji ih je slikao rimom kao četkicom.

Stanovništvo uglavnom predstavlja crnogorski živalj sa severa Crne Gore pa se u Natašinoj originalnoj naraciji sreću mnogi izrazi koje i sama dobro poznajem.

Mnoge manastire i bogomolje Nataša pominje u romanu Podruga. Za svaki je vezana legenda, i svaku nam je Nataša prenela. Posebno je zanimljiva legenda o detetu kog su kosači koseći livadu uz Crnu Reku pukim slučajem čuli i pronašli u klisuri u pećini poviše Crne Reke. Ne htede dete da krene s njima nego zavika „Ja sam sveti Petar – ovde je moja crkva“. Sagradi se crkva koja je i dan danas na istom mestu. Manastir Crna Reka čuva mošti Svetog Petra Koriškog.

Svi istorijski i geografski podaci u romanu „Podruga“ nisu pretenciozno nabrajanje našeg nacionalnog blaga nego iskreno i gostoljubivo pripovedanje Nataše Terzić i poziv ljudima iz cele Srbije, pa i šire, da dođu i vide gde su koreni pismenosti, ikonopisačkih i knjigovezačkih škola. Čak je i strankinja, Jelena Anžujska izgradila Brnjačku školu za dame na ovim prostorima.

Ali ko smo mi da delimo pravdu, zar ne? Naše je da  pokažemo, ugostimo, volimo i da praštamo.

 

 

PRIČAJ SRPSKI DA TE CEO SVET RAZUME

 

Ova doskočica našeg naroda odavno je poznata. Međutim, rekla bih da za roman „Podruga“ ona zaista i važi. Nataša piše starim, arhaičnim srpskim dijalektom. Zahvaljujući bogatstvu rečnika to Natašinoj naraciji ne smeta, naprotiv, verodostojno je i daje autentičnost i lepotu stilu pisanja. Zanimljivo je da stari srpski izrazi sami za sebe predstavljaju posebne stilske figure, tako da Nataša Terzić nema nikakvu potrebu da tekst ukrašava metaforama, personifikacijama, alegorijama i drugim stilskim figurama kojima mnogi pisci pribegavaju možda baš iz sostvenog praznog rečnika i nedostatka mašte. Kod Nataše Terzić  pronaći ćete pokoju komparaciju, bogatu slikovitost kod opisa prirode ili samih građevina, seoskih kuća, domaćinstava, slikovitost kod opisa poslova koje obavljaju žitelji Drena i okoline,  ili samih portreta junaka. Lepota Natašinog pisanja kao i u njoj samoj je jednostavnost kojom pleni i bogati dušu čitaoca. Njena rečenica, iako pisana arhaično, čista je, jasna i precizna. Nema u njoj niti viška niti manjkareči. Dodatno još, kao velika Hrišćanka, koja čita Sveto Pismo od, kako kaže, svoje četrnaeste godine, neretko se naslanja svojim rečima na Bibliju, najčešće na samom početku poglavlja tj. dela kako ona to specifično zove, ponekad nas učeći i vodeći a ponekad citirajući. Moram da priznam da se tako nešto ne usuđuje svako. Nataša hrabro privodi, uz Božju pomoć, svoj roman kraju kako je i počela Božjom promisli vođena.

 

ZAKLJUČAK

 

„Zbog lepote se ućuti sa rečima da je ne oskrnaviš, da je rečima ne nagrdiš, jer nećeš umeti da ju opišeš.“

„Podruga“

Nataša Terzić

Možda je trebalo da počnem ovaj prikaz tako ali moj stil je da najbolje ostavljam za kraj.

To je ovog puta moja iskrenost. Priznaću otvoreno da me do sada ni jedan roman nije ovoliko ostavio bez daha dok sam ga čitala a toliko bez teksta dok sam pisala ovaj prikaz. Pisala sam dugačke i teške prikaze. Odgovornost pisanja prikaza za knjigu domaćeg autora zahteva veću odgovornost i jasno, pismenost.

Jednostavna lepota Natašinog pripovedanja, duševnost i prostodušnost naracije jedne prirodne, Božjom promišlju, nadarene žene, podrazumeva iskrenost i odgovornost. Ogromnu odgovornost osećam da njeno delo ne naružim, da nešto pogrešno ne kažem, a dam sve od sebe i napišem prikaz kakav ono zavređuje. Kakav Nataša zavređuje.

Nikada, iskrena sam, najiskrenija, nikada nisam imala veću tremu ni u školi, ni pred ispite na fakultetu, nego što sada imam.

Klanjam ti se do poda naša Ružo Sionska, ti što pričaš dušom i pišeš nebeski i …

„Praštaj, sveta ženo!“ „Podruga“ Nataša Terzić.

Podruga – u običajima Kosova i Metohije potomstvo je bilo važna stvar i svaka žena imala je dve uloge – da se uda i potom da rodi, a ako iz nekog razloga to nije mogla, u kuću bi dolazila podruga, odnosno muž bi tražio drugu ženu i dovodio je u kuću. – preuzeto sa sajta  BLIC

 

Knjigu možete nabaviti putem FB stranice autorke Ruža Sionska -Priče sa dušom

Preporuka Zlatna žila

Vrh strane