HOLANDSKA KUĆA
En Pačet
Roman „Holanska kuća“ pokazuje da nije svaka kuća obavezno i dom. Za dom nije potreban ni status, ni novac, niti cigla, pesak, drvo ili staklo. Roman Holandska kuća našao se u najužem izboru za Pulicerovu nagradu za 2020. godinu.
PRIČA O JEDNOJ PORODICI
„Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način.“
Roman ,,Ana Karenjina“
Lav Nikolajevič Tolstoj
Ova rečenica, kojom je davno Tolstoj počeo svoj roman „Ana Karenjina“, kroz godine je dobila i na lepoti i na istinitosti ušavši tako u klasiku i istoriju. O tome koliko je istine u ovim Tolstojevim rečima svedoči i roman spisateljice En Pačet, „Holandska kuća“.
„Neke knjige prosto same ulete u ruke“, napisala mi je u posveti moja draga prijateljica Slađa, poklonivši mi roman „Holanska kuća“. Tada nije bila ni svesna kakvo blago je „uletelo“ u njene, a i moje ruke. Ova knjiga je zaista pronašla put do mog srca i duše.
Prvo su me opčinile korice same knjige, njihov dizajn i kolorit. Sama knjiga je postala predivan predmet. Iako se ne sudi o knjizi po koricama, moram reći da ovakav dizajn, ono što je dizajner hteo da poruči slikom, apsolutno prati radnju romana 2Holandska kuća“ i osećanja koja En Pačet budi u nama dok čitamo redove njenog romana. Devojčica plavog, upečatljivog pogleda, bujne crne kose u crvenom kaputiću postaje vodilja ove divne priče iako je pripovedač njen brat.
KUĆA
Šta je to kuća? Na šta prvo pomislimo kada izgovorimo reč „kuća“? Istina je da će se u svakom od nas javiti drugačija prva asocijacija. Neko će zamisliti građevinu, neko dečji crtež sa crvenim krovom i dimnjakom, nekо novac i nekretninu, ali svako, baš svako pomisliće na porodicu koja u toj kući živi i ograđen i pokriven prostor pretvara u DOM. En Pačet svojim romanom „Holanska kuća“ pokazuje da nije svaka kuća obavezno i dom. Za dom nije potreban ni status, ni novac, niti cigla, pesak, drvo ili staklo.
Dom čine ljubav i sloga porodice. Dom je ono mesto gde želiš da budeš, gde osećaš sigurnost. Ovako gledano, kuća iz ove priče je sve, samo nije to mesto. Ona je samo šuplja građevina od stakla puna duhova prošlosti, puna bolnih uspomena i sećanja na raspad jedne porodice.
PORODICA KONROJ
Siril Konroj je želeo da svojoj ženi Elni pokloni kuću od stakla da bi videla svet. Posle Drugog svetskog rata on kupuje, novcem za koji niko ne zna da postoji ni kako je stečen, kuću u elitnom i prestižnom predgrađu Filadelfije, Elkins Parku. Kuća je ogromna staklena građevina prepuna teškog nameštaja i ukrasa kao i slika prethodnih vlasnika u glomaznim ramovima. Prvobitni vlasnici kuće, pripadnici holandske porodice Van Hobek, odavno su preminuli, ali u prostorijama ove kuće i dalje kao da su živi. Njihovi tragovi osećaju se u oslikanim tavanicama, drvenim tamnim stepenicama, mermeru, staklu.
Duhovi mrtvih Holanđana govore i kreću se kroz sve prostorije. Elna vrlo brzo shvata da kuća koju joj je suprug poklonio ni u kom slučaju nije kućica u cveću okružena raznobojnim holandskim lalama, niti je to kuća od čokolade i medenjaka. To je kuća koja svojom atmosferom ruši dušu i stvara, suprotno svojoj glomaznosti, od svojih ukućana tužne, depresivne, ništavne ljude. Ubrzo, Elnu počinje da guši atmosfera onoga što je trebalo da bude dom njene porodice, te ona sve češće pada u depresiju, apatiju i na kraju se odlučuje na bekstvo.
jena deca, kći Mejv i sin Deni kao i njen suprug Siril, ostaju na staranje dadilji, kuvarici i spremačici. Kao u bajkama deca rastu i ubrzo dobijaju maćehu. Maćeha dovodi svoje dve kćerke. Posle izvesnog vremena otac umire, a maćeha, kao i svaka maćeha, zaštićena zakonom proteruje Sirilovu decu iz kuće i ostavlja ih na ulici bez igde ičega. I dalje je sve kao bajka zar ne? A bajke…!? Pa … bajke imaju srećan kraj.
IZA BAJKE
En Pačet je svoju priču smestila u bajku, ali bajku nije ispričala. Dala nam je, slično Doni Tart u romanu „Češljugar“ ozbiljnu studiju rasipničkog, potrošačkog, malograđanskog američkog društva. U takvom društvu ljudska suština se vrednuje po statusnim simbolima od kojih je primer baš kuća. Takvo društvo nema milost za dobrotu i požrtvovanost pojedinaca, ona je ništavna i nepotrebna.
En Pačet kroz lik Mejv, Elnine i Sirilove kćerke, daje onu osvetničku karakternu osobinu ljudi koji ne praštaju ili to rade samo u retkim trenucima i retkim ljudima. Praštanje – božanska osobina, oprost izdaje je ono što Mejv čini posebnim likom ovog romana. Pored toga En Pačet, opet kroz lik glavnog junaka Denija, koji nam priča ovu priču, daje i ostvarenje čuvenog „američkog sna“.
Deni ne želi da ostvaruje snove svoje sestre koja želi da njen brat bude lekar. Iako je Mejv najvažnija osoba u njegovom životu Deni će slediti svoje sopstvene snove i postati trgovac nekretninama kao i njegov otac.
I pored naizgled ispunjenih života Mejv i Deni imaju samo jedno drugo i nešto što ih veže, hteli oni to ili ne, vuče ka sebi. To je njihova holandska kuća. Dvoje ljudi kojima je sve oduzeto veže jedna opsesija kao san, pa oni svakog vikenda dolaze u Elkins Park i sede u parkiranom automobilu ispred kuće.
Na taj način osećaju kako pripadaju jedno drugome deleći zajedničke uspomene. U tim uspomenama i u njihovim životima nema mesta ni za koga, te oni zapostavljaju sve, pa i sopstvene živote – Mejv svoje zdravlje a Deni karijeru i porodicu. Holandska kuća tako razara još jedno pokoljenje – Denijevu decu i suprugu.
Denija i Mejv mnogi su nazvali modernim Ivicom i Maricom. Oni zaista kao da bacaju zrnca pirinča ili mrvice hleba da se nikad ne zagube, da nikad ne zaborave, da se nikad ne razdvoje. Jedino što bi ovde trebalo da se setimo da su u originalnoj bajci ptice pozobale zrnevlje, da se Ivica i Marica nisu vratili kući i da su se na tom putu izgubili.
Simbolika izgubljenosti i protraćenosti života je glavna nit oko koje En Pačet plete svoju priču. Da li će Mejv i Deni pronaći ono što žele, put u sebe, put ka sebi, povratak domu!? Na to pitanje morate sami dati odgovor kada i ako se odlučite da pročitate ovu predivnu knjigu koju sam dugo grlila po završenom čitanju.
Kada mi poslednja stranica izmami osmeh, bilo kakav – setan, tužan ili radostan, ako zagrlim knjigu znači da sam zaista uživala. Jesam! Oduševljena sam!
O AUTORU I STILU
En Pačet je kod nas relativno nepoznata autorka, ali u Americi je objavila osam romana i tri publicistička dela. Dobitnica je nagrade PEN/Fokner, britanske nagrade Orindž i nagrade Buk Sens za knjigu godine. Časopist Tajm je uvrstio Pračetovu na Listu sto najuticajninih ljudi na svetu. Roman „Holandska kuća“ je 2020. godine je uvršten u tri romana nominovana za Pulicerovu nagradu.
E sad, meni kao čitaocu, sve njene nagrade nisu bile toliko bitne da bih stvorila svoj sopstveni sud o tome da li mi se stil ove autorke dopada ili ne, tačnije da li mi En Pačet prija ili ne. Nakon pročitanog romana zaključila sam da je En izuzetno rečita, obrazovana i maštovita žena. Svoje likove gradi jasno praveći gradacije između njihovih tamnih i svetlih strana ličnosti. Nema crno – belih likova kao što ni u životu, istinski ne postoje takvi ljudi. Surovo je realna.
To daje životnost njenim likovima. Dešavalo mi se da u toku čitanja u isto vreme osećam i privrženost i odbojnost prema nekom liku što je čitanje, a i pisanje učinilo još zanimljivijim.
Pačetova nam je vrlo vešto dala razgranatu radnju iza osnovne radnje romana. Otkrivanje tih zamršenih hodnika ličnosti protagonista ovog romana je izuzetno pronicljivo i provokativno. Ona se igra i počecima poglavlja i sredisnjim delovima poglavlja, pa tako dobijamo prvo istinsko dešavanje, pa zatim razradu. Takav način naracije je pokretački za čitaoca i navodi da se roman ne ispušta iz ruku od prve do poslednje stranice.
Ono što posebno obeležava ovaj roman kao malo remek delo je ljubav brata i sestre. Žrtva sestre i briga za mlađeg brata u odsustvu majke je glavna okosnica ovog romana i čini ga jedinstvenim u književnosti.
Iako se čini da je Holandska kuća glavni lik ovog romana, ja bih, ipak, rekla da je ona samo sinonim za uspomene na detinjstvo i jedno izgubljeno vreme, a da je ljubav, međusobna veza, snažna i neraskidiva spona brata i sestre taj naš glavni lik. To je motiv koji je stalan i stamen i zato poseban za En Pačet, a preko nje i za nas kao čitaoce.
En Pačet je nesumnjivo izvrstan pisac. Svi koji su je čitali i koji će je čitati isto će, verujem, zaključiti. Ja ću vam reći nešto konkretno što sam zaključila, nažalost, iz ličnog iskustva.
En Pačet je izuzetan istraživač. Nikada do sada, ni na filmovima ni u knjigama nisam srela toliko pravilno i toliko znalačko predstavljanje jednog medicinskog problema, autoimune bolesti koja sve više uzima maha, insulinzavisnog dijabetesa Diabetes mellitus 1, tj. mladalačke šećerne bolesti.
Fascinirana sam pravilnostima koje sam videla i pročitala od početka do kraja, od sitnica do krupnih problema, od pratećih nuspojava same bolesti do trajnih posledica. Do tančina je opisala, pravilno i realno, dijabetičarsku komu koja nastaje usled pada šećera u krvi i kako se u tom trenutku, kojom brzinom i smirenošću, pomaže takvoj osobi. Istražila je precizno dugoročne posledice visoke glikemije i sa kakvim problemima se takva osoba susreće.
Da budem jasnija, tačno je obradila scene u romanu kada se dijabetičaru mora dati šećer, sladak sok ili rastvor šećera, kako se tada dijabetičar ponaša, a kada se pak mora reagovati injekcijom insulina. Takvo znanje nisam nikada srela nigde osim, nažalost, u svojoj porodici. Toliko da sam čak pomislila da je i sama En Pačet insulinzavisni dijabetičar.
Sve navedeno kao i poslednje zapažanje kod mene je izazvalo ogromno poštovanje i divljenje prema celokupnom stvaralaštvu En Pačet a njena „Holandska kuća“ je jedan od najboljih i najlepših romana koje sam pročitala u poslednjih pola godine. Od mene, En, čista desetka i pet najsjajnijih zvezdica.
Knjigu možete kuputu na sajtu Gradska knjižara
Preporuka: Zlatna žila