Češljugar na XXzona

14/10/20211

Češljugar na XXZona

 

SKRIVENA LEPOTA ČEŠLJUGARA KOJI PEVA SAMO NA SLOBODI

Remek delo Češljugarameričke autorke Done Tart, pokreće teme filozofije života kao što su krivica, sudbina, strah… Evo još nekih razloga zašto ga treba pročitati.

 

Večita dilema šta je bolje- književno delo ili film koji je nastao na osnovu već postojećeg romana nije razrešena do današnjih dana. Ako mene lično pitate, dok čitate redove knjige, stvaraju se likovi u vašoj mašti i to je ona posebnost pisane umetnosti. Vizija likova je samo vaša, a detalji zavise od veštine autora da vam prenese doživljaj.

Američka književnica Dona Tart napisala je remek delo Češljugar, a nedavno ste na našim filmskim kanalima mogli da pogledate istoimeni film, u kojem jednu od uloga nosi Nikol Kidman. Za one koji nisu pročitali ovo delo, Marijana Mihailović, autorka bloga Manjini Naslovi, prenosi svoje utiske.

Češljugar, poznatiji kao štiglić, je mala ptica pevačica iz porodica zeba. Zbog lepog izgleda i pevanja, ljudi ga često drže u kavezima. (Vikipedija)

U svojoj potrebi da pored sebe imaju lepotu, ljudi zaboravljaju da ova ptica peva samo u prirodi, u šumi, na slobodi. Umetnici, slikari i pisci, vekovima obrađuju i analizirijau suštinu slobode, pa su tako na temelju toga nastala mnoga velika umetnička dela.

Jedno od takvih dela je svakako i čuvena slika Češljugar, holandskog majstora Karela Fabricijusa,  najdarovitijeg Rembrantovog učenika. Najkarakterističnije na čuvenoj slici su tanki lanac oko noge ptice i njen budni pogled sa upozoravajućom porukom. Naslikana vešto daje osećaj trodimenzionalnosti i životnosti, što je potpuni opozit slobodi kojoj sva živa bića teže.

Na slobodi, iskonskoj, duboko usađenoj, osnovnoj potrebi svih živih bića, pa i čoveka, temelji Dona Tart, američka knijževnica i svoje remek delo, roman Češljugar, koji je kod nas objavio Dereta izdavaštvo.

„Loši umetnici imitiraju, dobri umetnici kradu.“

Pikaso

Holandski slikar Karel Fabricijus, sliku Češljugar naslikao je davne 1654. g tražeći svoj umetnički izražaj u jedinstvenoj igri senkama i bojama. Iste godine poginuo je u eksploziji baruta u Delftu.

Tada su uništene mnoge njegove slike, takoreći, ceo jedan stvaralački rad, ceo život. S tim u vezi, po mom mišljenju, onda nije čudno što je Dona Tart kao početak tragičnih dešavanja u svom romanu Češljugar, skoro četiri veka kasnije, odabrala eksploziju kao akt terorističkog napada na njujorški muzej umetničkih dela.

Ovaj događaj poslužio je autorki da urami svoju priču kao što ram daje čvrstinu i osobenost  jednoj slici. Kroz ovaj obimni roman – studiju, u svojevrsnom ramu događaja Dona Tart daje svoja gledišta, pokušava da pronađe i nama ponudi odgovore na mnoga pitanja i nedoumice savremenog društva.

Sve što obrađuje, hvali ili kritikuje Dona Tart prikazuje kroz pet delova romana. Svaki od tih delova praćen je karakterističnim citatom iz koga možemo naslutiti gde će nas radnja odvesti. I sama poglavlja u okviru tih delova imaju imena a podpoglavlja rimske brojeve.

Za mene je bilo jako interesantno to što se svako podpoglavlje završava rečenicom koja nas navodi da razmišljamo o daljnjem toku romana. To je mali trik, ali izuzetno važan, jer nas pisac njime sve više uvlači u radnju ili razmišljanje.

KRIVICA

„Ja sam bio kriv za njenu smrt“ – govori nam dečak, Teodor Deker na samom početku romana. Vrlo interesantno je to što je roman pisan u prvom licu, zamišljen kao monolog dečaka, zatim mladića kroz godine. Pitanje krivice i sudbine je večno pitanje. Da li smo zaista morali biti tu i tu, tada i tada, u toliko i toliko sati baš na tom mestu?

Da nije otišao sa majkom u muzej, da nije profesor pozvao majku na razgovor, da Teo nije optužen da je pušio u školi, da je otišao u školu, da nije padala kiša, da je otišao sa majkom na doručak, da nije, da nije, da nije…. bezbroj tih „da nije“ uvlači se u kasnijim godinama u Teove misli i on tone u sve veće beznađe ogrnuto krivicom.

A ono jasno i osnovno „da nije“ je: da nije otišao u muzej ne bi sreo starca i ne bi spasio sliku Češljugar koju je godinama brižljivo krio. Teov osnovni životni strah je uvek bio da li će se njegovoj majci nešto desiti, pa se onda nameće i pitanje da li život treba živeti ili se plašiti spostvenih strahova iščekujući da se oni ostvare. Donin odgovor je „ne“. Živeti život punim plućima je jedini mogući odgovor. Krivica koju oseća Teo, je ogromna i jasna za dvanaestogodišnjaka,  u kasnijem periodu i odrastanju  ona  rezultira frustracijom, dezorjentisanošću, sklonošću prenošenja, transfera krivice do okrivljavanja drugih što neosporno i sigurno vodi u bes i autodestruktivnost.

Osećaj krivice u glavi tinejdžera je grudva snega, kroz godine odrastanja postaje lavina koja uništava i zakopava njegovu ličnost pa dobijamo jedno omamljeno, ošamućeno ljudsko biće koje je zarobljeno u sopstvenoj ranjivosti ali i netrpeljivosti prema celokupnom ljudskom rodu. Takve osobe, kao što se i vidi iz romana, okreću se porocima ili idolopoklonstvu što je opet neka vrsta zavisnosti, zavisnosti od predmeta.

Kompletan tekst možete videti na sajtu XXZona (mikrosvet zadovoljne žene)

Manjin osvrt na delo „Češljugar“ možete pročitati na sajtu.

 

Preporuka: Zlatna žila

One comment

  • Mare

    15/10/2021 at 20:51

    Lep sajt. Pozdrav

Comments are closed.

Vrh strane