Vin

25/09/2021

Vin

Harlan Koben

 

 

On je aristokrata lepog lica, prefinjenog držanja. On prezire malograđanštinu i skorojeviće, ali se nikad ne vozi ekomomskom klasom niti metroom. On je samodopadljiv, samozadovoljan, flegmatičan, samodisciplinovan, duhovit, lucidan. On je hedonista-cinik. On ima novac, a novac je moć. On ne greši, on se ne izvinjava, i jedva u najvećoj nuždi procedi iz svog rečnika jedno „hvala“. On je borac. Samotnjak. On je pobednik.

On je VIN.

On ume da voli, nije da ne ume, ali retke ljude i nikada to ne pokazuje.  Zbog njih ali i iz sopstvene samozadovoljštine i želje za pravdom, upušta se u donkihotovske, robinhudovske poduhvate smouvereno i samostalno.

Kada davna prošlost jednog dana uleti, kao tajfun u život njegove porodice i zapreti joj svojom uništiteljskom snagom Vin će shvatiti da više ne može sam i da mu je pomoć neophodna.

Sa prošlošću, kao i sa životom, suočava se hrabro. Jer on je neustrašiv. On se plaši samo strahova. Iz tog raloga se ne vezuje i ne želi porodicu. I on je, zbog svega gore navedenog, za mene, i govorim isključivo u svoje ime, jedan izuzetno zamoran i nezanimljiv, čak mogu reći antipatičan lik.

VIN

Za moju netrpeljivost prema ovom čoveku koji  bi po definiciji trebalo da bude osvajač  čitalačke publike, krivim jedino svog omiljenog pisca trilera, Harlana Kobena. Zašto?

Prvo. Koben je Vinu dao preveliku ulogu. Dao mu je ulogu naratora konkretnog triler zapleta. Automatski, čitalac više nije čitalac tj. učesnik u radnji nego pasivni slušalac, što je, priznaćete izuzetno dosadno i neinspirativno. Vin (Koben) postavlja pitanja i daje odgovore na njih, što čitaoca sprečava da bude aktivan i ravnopravan u rešavanju zapleta a to je apsolutna draž ovog žanra.

Drugo. Koben je ovim romanom ušao u igru sa čitaocem pokušajem da svoj prepoznatljivi stil podigne na jedan „viši“, rekla bih, filosofski nivo. Tako dobijamo njegova filosofska razmatranja porodice, bogatstva, siromaštva, mladalačkog bunta. Za njega i ovaj žanr to je nepotrebno.  Pokušava da se igra komikom, satirom, logikom, ironijom, dedukcijom. Ako je nešto očigledno od toga pravi pompu i ismevanje. Sveprisutna ironija odražava stil života samog glavnog junaka, koji je opet rezultat njegovog sveobuhvatnog kajanja. To mi vrlo brzo postaje jasno. Nedovoljno da Vina i zavolim.

Treće. Naracija teče linearno. Radnja nema preseke, obrte toliko svojstvene Kobenu. On nam reči, postupke i misli unapred objašnjava kao da smo mi đaci a Vin nastavnik kog morate slušati bespogovorno. Posebno što je roman napisan u prvom licu i u prezentu a to daje samom tekstu jaču narativnu snagu.

Na dvestotoj strani od 346. koliko roman ima, shvatam da me ni Vin, ni rasplet ni ovaj roman više ne zanimaju i sklapam korice. Ne mogu da ga pročitam čak ni po inerciji. Što me dovodi do:

Četvrto. Citiram Harlanda Kobena (str. 346.), Izjave zahvalnosti : „Vi, dragi čitaoče, rokajte glasno. Govorite jasno.“ Hm, vrlo prepotentno, u stilu „ja sam bezgrešan“. E pa, s obzirom na vremenski otklon i sve pročitane Kobenove romane, kao njegov obožavalac rokaću i poručiću mu kroz njegove predhodne naslove sledeće:

„Neznanče, nedostaješ mi. Ne odustaj. Nevin si zalutao u šumi od tri hrasta. Imaš još samo jednu priliku i nemoj da na nju čekam šest godina. Obećaj mi! Ostaću tvoj odani obožavalac i neću više reći nikom ni reči. Nemoj da bežiš, ne pravi se mrtav, DRŽI SE!“

Vrh strane