ČUDAN OSEĆAJ U MENI
Orhan Pamuk
„… čudan osećaj u meni, da nisam za to vreme, ni za takvo mesto…“
Vilijam Vordsvort
Tekst i fotografija – Lidija Nikolić, @bgcrtice
Orhan Pamuk je gospodin među piscima. Džentlmen. Nenametljiv, od onih što drugima prepušta galamu i paradiranje, dok dostojanstveno posmatra halabuku književnosti. Drugim rečima, on je pisac koji ne koristi vratolomije, ništa što bi makar zamirisalo na jeftin književni trik ili hvatanje krivine pred ozbiljnošću pisanja. O ne, pravi gospodin! Njegovo pisanje je smireno i tačno, široko i veliko, toliko veliko da predstavlja silu samo po sebi, onu kojoj nikakav dodatni egzibicionizam nije potreban. Lišeno napetosti, drame, bilo kakve pretencioznosti, ono se poput malog plamička razbuktava u ogromnu vatru, greje i obasjava svojom veličinom. Toplina i mir, to je Pamukovo pisanje. Toplina i mir, to je roman „Čudan osećaj u meni“.
Moram primetiti ono što su i mnogi pre mene – a to je činjenica da je mali broj pisaca posle dobijanja Nobelove nagrade napisao nešto što je zaista kapitalno delo. Posle Nobela koji mu je dodeljen 2006. godine, objavio je 2008. „Muzej nevinosti“. Onda ga šest godina nije bilo, da bi 2014. objavio svoj, po mišljenju mnogih – najbolji roman.
Mogao je Pamuk da napiše bilo kakvu kratku, čak osrednju knjigu – bilo šta da je posle Nobela napisao, to bi se čitalo i prodavalo. Mogao je bukvalno šta je hteo. Ali ne, on je gospodin! Nije ga bilo tih šest godina na književnoj sceni, i onda je izašao sa pričom od gotovo 600 stranica – o prodavcu boze iz Istanbula. Teško je zamisliti manje zanimljivog junaka.
Pa hajde da vidimo da li je baš tako. Gospodin Orhan Pamuk pokazao nam je da nije. Pokazao je da je u književnosti ipak najvažnije ono KAKO, a ne ŠTA. Način na koji je pisao o uličnom prodavcu boze Mevlutu Karatašu, učinio je da ovu knjigu listamo sa zanimanjem i nestrpljenjem, kao da se radi o najnapetijem trileru.
Mevlut je, kao dvanaestogodišnji dečak, davne 1969. došao u Istanbul da ocu pomaže u uličnoj prodaji kiselog mleka i boze.
„Da bi se razumela naša priča, s vremena na vreme ću podsećati čitaoce na Mevlutove glavne osobine – da je imao detinje lice, ne samo u mladosti već i posle četrdesete, i da su ga žene smatrale lepim. Neće biti posebne potrebe da podsećam da je Mevlut uvek bio optimista i dobronameran, po nekima prostodušan, jer ćete to i vi uvideti“.
Kroz roman „Čudan osećaj u meni“ pratimo narednih četrdesetak godina njegovog života, živote ljudi koji ga okružuju i život zahuktalog, milionskog grada, koji nemilosrdno raste. Mevlut jeste centralna ličnost knjige, onaj oko koga se sve posredne niti skupljaju i uvezuju, ali te su niti toliko razgranate, tako majstorski isprepletane, da proizvode mnoštvo slojeva koji tvore ovu raskošnu Pamukovu građevinu.
Osnovni sloj prati Mevlutov istanbulski život, koji se najpre odvija između školovanja i ulične prodaje boze, a potom između porodičnog života i prodaje boze, raznih poslova i ljudi koji utiču na njegov život, borbe za preživljavanje u nemilosrdnom okruženju, uzavrelih političkih i društvenih previranja. Svakoga od Mevlutu bliskih i dragih ljudi dobro ćemo upoznati, a upoznaćemo i njegovu, na prvu loptu običnu, a tako dirljivo veličanstvenu ljubavnu priču. Taj je osnovni sloj romana svakako onaj najprijemčiviji; on nas tera da gutamo stranice ove knjige. A opet, on je tek kostur romana, onaj iza koga iščitavamo istoriju cele Turske i Istanbula, svih promena i turbulentnih događaja koji su je zadesili od Ataturka do Erdogana.
Društveno – politički sloj odvija se, naizgled, u pozadini, ali snažno i sržno utiče na živote junaka i temperamentnog grada koji nastanjuju, i sa kojim postaju neraskidivo povezani. Od Oca Turaka, što nadimak Ataturk znači, i njegovih podjednako radikalno sekularističkih i nacionalističkih stavova, ali i realnog napretka koji je turskom društvu doneo – do nečega što bi bila moderna Turska, mnogi točkovi istorije okretali su zemlju unapred, ali podjednako snažno i unatrag, ka radikalnom islamizmu i novom, izvitoperenom shvatanju čistokrvne nacije i osmanlijske tradicije, ka jednoj novoj vrsti autoritarnosti.
U mnoštvu istorijskih turbulencija koje Pamuk vešto provlači kroz priču, najupečatljivi je pogrom Grka i Jevreja, najpre 1955., a potom 1964. godine, kada je ogroman deo nemuslimanskog stanovništva bio prinuđen da napusti domove, i prepusti ih na milost i nemilost nelegalnoj otimačini. Ta usputna priča o komšijama koji ćute i saginju glave, prepuštajući se dobrovoljnom i kolektivnom zaboravu, tako je slojevita i snažna, i nažalost dobro poznata, da ispunjava neobičnom zahvalnošću saznanje da postoje pisci poput Orhana Pamuka, koji zarad nacionalnog suočavanja s prošlošću, i njenog ozdravljenja, čupaju istoriju iz čeljusti politički programiranih nacionalističkih narativa.
Elem, Pamuk je bez sumnje maestralno oslikao tu kompleksnu i komplikovanu promenu, koja je Tursku vodila unapred, da bi je paradoksalno vraćala unazad, a učinio je to, kao što rekoh – pričajući priču jednog naizgled sasvim običnog čoveka.
Svakako, ne može se zaobići još jedan izuzetan sloj ove knjige, onaj koji govori o večitom i najdražem Pamukovom junaku – Istanbulu. Od kada je Mevlut Karataš, zajedno sa ocem i stricem, ogradio svoje parče zemlje u divljem prigradskom naselju, i na njemu podigao potleušicu, pa do 2012. – kada se knjiga završava, Istanbul je porastao za čitavih deset miliona stanovnika. Taj enormni, ubrzani rast, ogroman priliv seoskog stanovništva, divlje gradnje koje će izroditi neke nove bogataše, levičari i desničari, islamisti i sekularisti, bogati i siromašni, starosedeoci i pridošlice, progres i nazadovanje, kaldrma i bulevari, straćare i neboderi, ulični prodavci hrane i zapadnjački konzumerizam, mostovi i putevi, masovna krađa struje, stare i nove kriminalne grupe, enormna korupcija i lažno moralisanje – sve se to strpalo u ovaj višeznačni, komplikovani, temperamentni grad. I sve nam je to Pamuk, nekim čudom, prikazao i dočarao – kroz život uličnog prodavca boze. Za Mevlutovih četrdesetak istanbulskih godina, sve su se te promene pred njim odvijale kao na pokretnoj traci, opet trpeći paradoks cele zemlje: kao da je u napretku i modernizaciji Istanbula uvek tinjalo i njegovo nazadovanje, kao da se kosmopolitski i mnogoznačni grad neprekidno vraćao izvitoperenom shvatanju tradicije i jednoumlja. Da parafraziram Jergovića, taj je paradoks oličen u neprirodnoj suprotstavljenosti modernizma kosmopolitizmu, koji bi po logici stvari, trebali ići jedno uz drugo.
I sada, gde je u svemu tome naš Mevlut Karataš? On je tu – po ulicama i budžacima Istanbula, hoda već punih četrdeset godina. Prodaje bozu, voli svoju Rajihu – tom običnom i vanvremenskom ljubavlju; živi život kako se mora – a da moranje ne oseća; suočava se sa mukama siromaštva i beskrupuloznosti – a uverenja je da je najsrećniji čovek na svetu; podiže kćeri u jeftinom, bednom stančiću – a bogat je blagoslovom ispunjenosti; prate ga móre i strahovi, tamni psi noći – a da ih svetlost koja mu u srcu sija čini tek beznačajnim uhodama. Čuva svoju naivnost i svoju nezlobivu dušu, ne zato što ne zna da nisu svi poput njega, već zato što tako hoće. Nosi dobru veru u srcu, nosi je kroz prostor i kroz vreme jednog milionskog grada, tako često zaglavljenog u mraku – nosi je da bi mu naprosto sijao.
Prepešačio je naš Mevlut taj grad uzduž i popreko, taj grad koji ga istovremeno plaši i očarava, grad koji se uvukao u samu srž njegovog bića. Prodaje bozu svih tih četrdeset godina, čak i onda kada je to izgubilo svaki smisao, kada je modernizacija istisnula bozu iz svesti njegovih sugrađana; prodaje je bez ideje da svoje povike „Bozaaa-a-a!“ ikada prekine. On je onaj legitimni čuvar tradicije, onoga što je u njoj dobro i lepo, onoga što je vredno čuvanja. Ne prodaje on bozu, on svojim sugrađanima prodaje sećanja na neka davna, manje zbunjujuća vremena. A na jednom duboko ličnom nivou, prodaje je da bi ostao jedno sa gradom, da bi kroz prizore grada pratio prizore svog unutrašnjeg sveta.
„Mevlutu se činilo da svetlost i tama u njegovoj glavi liče na noćnu panoramu grada. Možda je i zato, koliko god to novca donosilo, već četrdeset godina noću izlazio na gradske ulice da prodaje bozu.Mevlut je jasno spoznao istinu koju je znao četrdeset godina ali koje nije bio svestan: šetnje gradskim ulicama noću izazivale su u njemu osećanje da hoda po svojoj svesti. Zato mu se činilo da je razgovor sa zidovima, reklamama, senkama, čudnim i tajanstvenim stvarima koje nije mogao da razabere u mraku bio kao da razgovara sam sa sobom“.
Jedino ga je celog života, s vremena na vreme, mučio taj čudan osećaj u njemu. Neka taj osećaj otkrije i razume svako sam za sebe, baš kao i životnu priču ovog besmrtnog Pamukovog junaka.Možda bih nam, eventualno, svima poželela jednog Mevluta Karataša, da bude uz nas kada se uzoholimo ili prozlimo, da nas vrati na proste mere obične a nekad teško dostižne čovečnosti i jednostavnosti. Jer za nositi obramicu, potreban je balans, a Mevlut je u svojoj srži nosi.
Za kraj prikaza, reči o tom čudnom osećaju u meni po čitanju ove fantastične knjige, izvanredno je iskazao Miljenko Jergović (povodom čitanja iste):
„Biva knjiga, iznimno su rijetke, obično debelih velikih romana, koji se čitaju danima, ponekad tjednima, čijem kraju kada se primaknemo osjećamo potrebu da učinimo nešto. Da obučemo čistu bijelu košulju, prije nego što izađemo sa knjigom u grad, sjednemo u kavanicu preko puta posla, i dočitamo posljednjih nekoliko stranica. Bijela košulja izraz je poštovanja i žalosti. Poštovanje je knjizi, a žalost životu. Bila je to knjiga koja se samo jednom može pročitati prvi put. I knjiga nakon koje se čitatelju učini kako takvih više nema, niti će ih ikada biti“.
Miljenko Jergović
Malo sam optimističnija od Jergovića, ima ih i nadam se da će ih još biti, ali da – iznimno su retke.
„Mevlut je u Istanbulu živeo već četrdeset tri godine. Svaka od prvih trideset pet godina provedenih u ovom gradu samo ga je još jače vezivala za Istanbul. No, s vremenom, poslednjih je godina sve snažnije osećao da je Istanbulu postao tuđ. Da li zbog miliona pridošlica koji su u grad nadirali poput nezaustavljive bujice, ili zbog njihovih novih kuća, visokih zgrada, tržnih centara? Mevlut je gledao kako se ruše kuće podignute u vreme kada je došao u grad, šezdeset devete, i to ne samo udžerice nego i stambene zgrade na Taksimu i Šišliju, stare četrdesetak godina. Kao da je ljudima koji su živeli u starim kućama isteklo vreme koje im je grad dao. Zajedno s građevinama, nestajali su i njihovi pređašnji stanari koji su ih zidali, a u visoke betonske zgrade na njihovom mestu, pomalo zastrašujuće i sa sve više betona, useljavali su se novi ljudi. Svaki put kad bi pogledao te nove zgrade od po trideset – četrdeset spratova, Mevlut bi osetio da on ne pripada svetu tih novih stanovnika“.
„Dok je vikao ‘Boo-zaa’ Mevlut je znao da je istina da osećanja koja proživljava prelaze na one koji stanuju u kućama i da je to ujedno slatko uobraženje. Može biti da je ovaj svet samo neki drugi svet sakriven u njemu i da će hodajući i razmišljajući u hodu dospeti do sveta u svojoj mašti jedino ako uspe da istisne drugu ličnost skrivenu u sebi. Mevlut je sada odbijao da napravi izbor između tih svetova. Formalno viđenje je bilo ispravno, a i lično; bila je u pravu i namera srca a i namera jezika… To je značilo da bi mogle biti istinite stvari koje su Mevlutu godinama govorile reči iz reklama, plakata, novina okačenih u izloge bakalnice i natpisa na zidovima. Grad mu je četrdeset godina upućivao te znakove i reči. Kao što je radio u detinjstvu, Mevlut je u sebi osećao poriv da odgovori na ono što mu je grad govorio. Kao da je sada na njega došao red da govori. Šta bi Mevlut želeo da saopšti gradu?“.
O knjizi „Čudan osećaj u meni“ i autoru sa sajta Geopoetike
„Ima genijalnosti u ludilu Orhana Pamuka.“
Umberto Eko
Čudan osećaj u meni je ljubavna priča i u isti mah moderan ep. Roman na kojem je nobelovac Orhan Pamuk radio šest godina, objavljen u Turskoj decembra 2014. godine, pripoveda o životu u Istanbulu bozadžije Mevluta i njegove ljubavi kojoj je tri godine slao ljubavna pisma. Više od četrdeset godina, u razdoblju između 1969. i 2012, Mevlut na istanbulskim ulicama prodaje kiselo mleko, bozu, pilav, čuvar je parkinga. Posmatra kako ulice ispunjavaju različiti ljudi, kako se veliki deo grada ruši i nanovo gradi, kako svet pristiže iz Anadolije i stiče bogatstvo; s druge strane biva svedokom preobražaja, političkih trvenja i prevrata kroz koje zemlja prolazi. Uvek ga kopka šta je izvor nečeg što ga čini drukčijim od ostalih, tog čudnog osećaja u njemu. Ali nikada ne prestaje da misli na prodaju boze u zimskim večerima i na to ko je u stvari ona koju voli. Da li je u ljubavi važnija čovekova namera ili njegova sudbina? Da li naša sreća ili nesreća zavise od naših izbora ili nam se događaju mimo nas? U potrazi za odgovorima na ova pitanja, roman Čudan osećaj u meni daje sliku sučeljavanja porodičnog i života grada, gneva i bespomoćnosti žena unutar doma.
„Pamuk je najveći živi pisac.“
Le Point, Francuska
Knjige Orhana Pamuka prevedene su na preko šezdeset svetskih jezika i prodate u milionima primeraka.
Preporuka: Češljugar