ČEŠLJUGAR

Dona Tart

 

Češljugar, poznatiji kao štiglić, je mala ptica pevačica iz porodica zeba. Zbog lepog izgleda i pevanja, ljudi ga često drže u kavezima. (Vikipedija)

U svojoj potrebi da pored sebe imaju lepotu, ljudi zaboravljaju da ova ptica peva samo u prirodi, u šimi, na slobodi. Umetnici, slikari i pisci, vekovima obrađuju i analizirijau suštinu slobode, pa su tako na temelju toga nastala mnoga velika umetnička dela. Jedno od takvih dela je svakako i čuvena slika „Češljugar“, holandskog majstora Karela Fabricijusa,  najdarovitijeg Rembrantovog učenika. Najkarakterističnije na čuvenoj slici su tanki lanac oko noge ptice i njen budni pogled sa upozoravajućom porukom. Naslikana vešto daje osećaj trodimenzionalnosti i životnosti, što je potpuni opozit slobodi kojoj sva živa bića teže.

Na slobodi, iskonskoj, duboko usađenoj, osnovnoj potrebi svih živih bića, pa i čoveka, temelji Dona Tart, američka knijževnica i svoje remek delo, roman

 

„Loši umetnici imitiraju, dobri umetnici kradu.“

Pikaso

Holandski slikar Karel Fabricijus, sliku „Češljugar“ naslikao je davne 1654. g tražeći svoj umetnički izražaj u jedinstvenoj igri senkama i bojama. Iste godine poginuo je u eksploziji baruta u Delftu. Tada su uništene mnoge njegove slike, takoreći, ceo jedan stvaralački rad, ceo život. S tim u vezi, po mom mišljenju, onda nije čudno što je Dona Tart kao početak tragičnih dešavanja u svom romanu „Češljugar“, skoro četiri veka kasnije, odabrala eksploziju kao akt terorističkog napada na njujorški muzej umetničkih dela. Ovaj događaj poslužio je autorki da urami svoju priču kao što ram daje čvrstinu i osobenost  jednoj slici. Kroz ovaj obimni roman – studiju, u svojevrsnom ramu događaja Dona Tart daje svoja gledišta, pokušava da pronađe i nama ponudi odgovore na mnoga pitanja i nedoumice savremenog društva. Sve što obrađuje, hvali ili kritikuje Dona Tart prikazuje kroz pet delova romana. Svaki od tih delova praćen je karakterističnim citatom iz koga možemo naslutiti gde će nas radnja odvesti. I sama poglavlja u okviru tih delova imaju imena a podpoglavlja rimske brojeve.Za mene je bilo jako interesantno to što se svako podpoglavlje završava rečenicom koja nas navodi da razmišljamo o daljnjem toku romana. To je mali trik ali izuzetno važan jer nas pisac njime sve više uvlači u radnju ili razmišljanje.

KRIVICA

 

„Ja sam bio kriv za njenu smrt“ – govori nam dečak, Teodor Deker na samom početku romana. Vrlo interesantno je to što je roman pisan u prvom licu, zamišljen kao monolog dečaka, zatim mladića kroz godine. Pitanje krivice i sudbine je večno pitanje. Da li smo zaista morali biti tu i tu  tada i tada u toliko i toliko sati baš na tom mestu? Da nije otišao sa majkom u muzej, da nije profesor pozvao majku na razgovor, da Teo nije optužen da je pušio u školi, da je otišao u školu, da nije padala kiša, da je otišao sa majkom na doručak, da nije, da nije, da nije…. bezbroj tih „da nije“ uvlači se u kasnijim godinama u Teove misli i on tone u sve veće beznađe ogrnuto krivicom. A ono jasno i osnovno „da nije“ je: da nije otišao u muzej ne bi sreo starca i ne bi spasio sliku „Češljugar“ koju je godinama brižljivo krio. Teov osnovni životni strah je uvek bio da li će se njegovoj majci nešto desiti, pa se onda nameće i pitanje da li život treba živeti ili se plašiti spostvenih strahova iščekujući da se oni ostvare. Donin odgovor je „ne“. Živeti život punim plućima je jedini mogući odgovor. Krivica koju oseća Teo, je ogromna i jasna za dvanaestogodišnjaka,  u kasnijem periodu i odrastanju  ona  rezultira frustracijom, dezorjentisanošću, sklonošću prenošenja, transfera krivice do okrivljavanja drugih što neosporno i sigurno vodi u bes i autodestruktivnost. Osećaj krivice u glavi tinejdžera je grudva snega, kroz godine odrastanja postaje lavina koja uništava i zakopava njegovu ličnost pa dobijamo jedno omamljeno, ošamućeno ljudsko biće koje je zarobljeno u sopstvenoj ranjivosti ali i netrpeljivosti prema celokupnom ljudskom rodu. Takve osobe, kao što se i vidi iz romana, okreću se porocima ili idolopoklonstvu što je opet neka vrsta zavisnosti, zavisnosti od predmeta.

 

IDOLOPOKLONSTVO

 

 

Idolopoklonstvo, vezanost  za pojedine predmete kod nekih ljudi je vrlo izraženo. Idolopoklonstvo se može odnositi na bilo šta što idealizujemo. Dona Tart u ovom romanu govori o vezanosti za predmete. Njeni junaci su takvi ljudi, antikvari, kolekcionari. Oni u predmetima nalaze svoje lične Nojeve barke. Za njih kažemo da su čuvari uspomena. I kao što autorka ovim romanom ukazuje, preterano, bolesno idolopoklonstvo nije dobro, nije zdravo. Klanjajući se pokorno predmetima i uspomenama čovek se isuveše okreće prošlosti puštajući tako sadašnjost da prolazi mimo njega, pa od prošlosti ne vidi lepotu i realnost sadašnjeg trenutka. Pojedini predmeti vezuju ljude za neke lepe trenutke. Kada oni prođu, kao što je sve u životu prolazno, u stanju su da uspomenama unište čoveka dok u suštini juri za njima.  Za idolopoklonike predmeti su često sudbinski. Za glavnog junaka ovog romana sudbinski predmet je ta malena slika koju je izneo iz muzeja, slika „Češljugar“. Ta slika priča sa Teom, mala ptica koja ne uzmiče i ne pokorava se iako je vezana lančićem za mesingano postolje, dostojanstveno trpi zatočeništvo. Taj lanac postaje Teova sudbina. On je vezan je kao lancem za svoju sudbinu i za sliku. S tog stanovišta ovaj roman me je podsetio na Tolkinove „Gospodare prstena“.

Dona Tart u ovom delu knjige iznosi analizu slike „Češljugar“ i postavlja i sebi i nama, kroz Teove reči, pitanja o povezanosti samog slikara i ptice. Izuzetno važan i prelepo napisan deo koji bih mogla u celosti da citiram (str.771. i str. 772.) ali radije bih odgovore na ova pitanja ostavila istoričarima umetnosti, koje bih ovom prilikom pozvala da se jave u svojim komentarima jer me izuzetno zanima njihovo viđenje slike „Češljugar“.

 

LJUBAV, LEPOTA i UMETNOST

Donin junak Teo je voleo beskrajno svoju majku, jednu devojku i svog prijatelja Borisa za koga kaže da mu je jedini prijatelj. S obzirom kakva je situacija dovela u vezu Borisa i Tea ne bih se baš složila sa tim. Ne sa Donom Tart, ona se na neki način bori sa sopstvenim junakom kao majka sa neposlušnim detetom. Ne slažem se sa Teom. Rekla bih da su postojali i bolji i iskreniji ljudi u njegovom životu. I to razmišljanje i mene je dovelo u jedno stanje unutrašnje rasprave sa glavnim junakom, jedno panično stanje i brigu o njemu. Majstorski, veličanstveno napisano, uspešno u nameri da čitaoca prosto zarobi svojim tekstom…neverovatna Dona.

Njeni junaci se pitaju pa sam se i ja zapitala: da li smo ikada razmišljali da li postoji mesto u ljudskom biću gde se stvara ljubav, lepota ili umetnost? Jer, istinski, i za ljubav i za lepotu i za umetnost potreban je talenat. Talenat uvek ekvilibrira na tankoj žici, granici stvarnosti i poimanja stvarnosti. Ako zamislimo stvarnost i poimanje stvarnosti kao dva skupa koji imaju svoj presek onda je taj presek to mesto. To je jedan tanani međuprostor između istine i neistine. I to je tačno to mesto. Jer, umetnik ne može biti osoba koja se ogleda u ravnom ogledalu on mora biti osoba koja se ogleda u konveksnom ili konkavnom ogledalu. Priroda ljubavi i priroda lepote takođe nije ravan. Lepota je u nesavršenosti, u različitosti ali i u samoj viziji nekoga ili nečega. I da li je imitacija ili original, kako kaže Hobi, jedan od Doninih likova, ako je nešto lepo onda je njegova lepota nepromenjena jer „linija lepote je linija lepote“.

Naši životi u poređenju sa umetnošću su „prolazna erupcija energije bez uzorka, biološko, statičko pištanje, nasumično kao i ulične svetiljke koje prolaze pored nas“… kaže Dona Tart kroz Teova razmišljanja.

 

DRUŠTVO

 

U romanu „Češljugar“ pronaći ćemo osvrtanje autorke na mnoge probleme modernog društva kao što su vršnjačko nasilje, odnosi dece i roditelja, prijateljske veze, prave ili lažne u zavisnosti iz kojih su pobuda nastale, šanse koje bi mogle, da su bile ostvarene, promeniti tok života, posttraumatski stres.

Ovim romanom Dona Tart još jednom dokazuje da Amerika nije ona turistička Amerika, onaj sjaj Vegasa i Diznilenda. Doninu Ameriku turisti ne žele da posete. Kroz jednu drugačiju sliku Amerike na primeru „Vegasa ispod Vegasa“, gde pustinja blješti bez godišnjih doba, gde se prijateljstva rađaju u dimu, belom prašku, zadahu votke i jevtinog viskija, kocki, Dona Tart upućuje otvoren, ironičan osmeh američkoj dekadenciji i malograđanštini, skorojevićima. U takvoj Americi čak i u Las Vegasu emigranti su građani drugog reda smešteni u naizgled luksuzno naselje, zajedno sa kockarima i narkomanima, maskirani svojom iluzijom o poslovnosti.

Amerika Done Tart određuje svoje margine a određuje i ko će biti na njima. Ovde to nije ljudska suština nego bogatstvo i ugled. A bogatstvo mogu steći i prevaranti i takozvani švindleri, u luksuznim kolima i firmiranim odelima, u čije zamke upadaju stari, pošteni, bogati ljudi. Donina Amerika opstaje zahvaljujući iluziji da Stara Evropa „otima“ od Mlade Amerike, večiti kompleks Amerike u odnosu na Evropu rezultira poražavajućom istinom da se novcem sve može kupiti pa i ljubav, a ako kojim slučajem ne može onda se može izmaštati, lagati .

Teo, zarobljen usred gomile moćnih i bogatih, plemenite krvi, ako je u Americi iko „plemenite krvi“ u glavi čuje šapat: Nemoj nikad da zaboraviš da nisi jedan od njih.“. No ipak, Teo pokušava da prevari tu malograđansku Ameriku i tako upada u začarani krug sopstvenih grešaka, društva koje ga je ranije odbacivalo, savesti, poštenja, odgovornosti a nadsve dobrote i ponire sve dublje u nezadovoljstvo, beznađe i depresiju. Verni pratilac postaju mu droga i alkohol toliko omrznta sredstva kojih se grozio gledajući propadanje svog oca. On kao pojedinac tone u pomerenom sistemu vrednosti dekadentnog američkog društva, gde novac i moć poništavaju sve vrednosti. Kolektivna svest jedriličarskih, golferskih, teniskih klubova kod Tea je potpuno odsutna pa on oseća odvratnost prema čovečanstvu, rađanju. Sve dublje i dublje tonući u tamu Teovi srećni trenuci postaju samo bljesci, samo žuti baloni koji izviru iz crnog mora tuge i teskobe i odmah puknu. Slika koju godinama krije postaje sve teža i teža, alkica oko noge češljugara sve se više steže, pa ona postaje sinonim i paralela Teovog samouklanjanja, samoprezira i samobrisanja što svim problemima daje samo veću moć i životniju, strašniju formu. Sa ovog aspekta roman ima sličnu fjodorovsku atmosferu dilema i griže savesti kao „Zločin i kazna“ a Teo postaje američki Raskoljnikov.

Takođe, po mističnosti narativa i različitim filozofijama dobra i zla, možemo pronaći atmosferu „Idiota“. Kao knez Miškin, Teo, čineći dobra dela pravi put do pakla, ili suprotno čineći zlo, u suštini pušta dobro da uđe na čudna, skrivena, sporedna vrata.

Danas Donu Tart i njen roman „Češljugar“ smatraju savremenim američkim klasikom. Moje je mišljenje da će jednog dana, Dona Tart stati rame uz rame sa Braunom, Torom, Irvingom, Poom, Londonom, Ficdžeraldom, Hemingvejem, Džejmsom, Foknerom, Harper Lijem, Henrijetom Bičer Stou, Stajnbekom i mnogim, mnogim drugim.

KNJIŽEVNI IZRAZ

 

Roman „Češljugar“ obiluje opisima eksterijera, enterijera, ljudi kao i predmeta. Ponekad mi je smetalo odsustvo dinamike i tačnih preseka radnje ali to ne umanjuje osećaj uzvišenosti i opsednutosti o kojoj su mnogi koji su pročitali ovaj roman govorili i pisali. Roman doživljava svoju narativnu kulminaciju filmskom brzinom, munjevitom izmenom trilerovskih scena u svom raspletu. Čitalac se oseća kao da je na vrtešci, onesvešćujućem i vrtoglavom ringešpilu.

Dona Tart nam je dala kritiku društva, ljubavne scene (u naznakama), triler i akcioni zaplet, filozofski rasplet jednog Kafke i njegovog „Procesa“

 

SLOBODA

 

Kao što sam naglasila na samom početku a time i završavam ovo je za mene roman –  himna slobodi. Nije slučajno slika „Češljugar“ poslužila kao motiv i tema za ovaj roman. Lanac oko noge te male ptičice koja ponosno i uzvišeno stoji i trpi svoje zatočeništvo sinonim je za lance i karike kojima je uskraćena sloboda modernog čoveka i na globalnom i na ličnom nivou. Na ličnom nivou je to značenje upečatljivije i može simbolizovati  Teovu vezanost za majku u početku ali i teret savesti i krivice čiji lanac, kako godine prolaze, postaje sve tešnji i deblji, sve jače vuče Tea na samo dno. Za Tea slika postaje teška kao poslednja kap vode pri kineskom mučenju, njena snaga i težina se ustostručuje. Ali ni on kao ni ptica na slici ne može da se oslobodi. Ne može da poleti niti da zapeva. Može samo da tone i trpi u svojoj klaustofobičnoj duši.

Za malog češljugara sa Fabricijusove slike, znamo da nije poleteo i nikada neće. Samo će putnika namernika posmatrati svojim budnim, pametnim očima sa zida muzeja Maurichuis u Hagu. Nikada neće zapevati. Ako bih vam rekla da li je Teo poleteo i zapevao, ispričala bih vam kraj. Tako da moja ogromna preporuka je da pročitate ovu knjigu ne plašeći se broja strana i težine napisanog.

Reći ću samo da je jedna slika neobjašnjivo i nepovratno u jednom trenutku spojila dve duše, dečaka i starca, u jedan okvir.

Mali češljugar sa slike ali i češljugar u prirodi, u šumi, svom prirodnom staništu, kao ptica selica jeste borac. Borba u životu je neprestana. Boriti se za svoju slobodu i svoje ideale je čast i privilegija odabranih. Dona Tart i Teodor Deker, njen lik iz mašte, imaju tu privilegiju da se časno bore za besmrtnost lepote, umetnosti i ljubavi.

U čast slobode i uspomene na ovu avanturu koju mi je poklonila Dona Tart ja sam lično svoj primerak knjige pustila da leti i da peva…dalje … i dalje… do sledećeg čitaoca. Ovu knjigu neću zatvoriti jer ona zaslužuje slobodu. Neka leti i peva svima koji je žele.

Preporuka: Diorova tajna