Osam planina

18/06/2021

OSAM PLANINA

Paolo Konjeti

 

U SEĆANJU JE NAJBOLJI ZAKLON

 

Postoji nepalska legenda o osam planina i osam mora koja ih razdvajaju. Planine i mora su pravilno raspoređeni po preciznom krugu. U centru kruga nalazi najviši vrh kog Nepalci nazivaju Sumeru.

 „Osam planina“

„I kažemo: da li će više naučiti onaj koji je obišao osam planina ili onaj koji je stigao na vrh planine Sumeru“

 

Kako odlučujem da li ću pisati prikaz neke knjige ili ne, pitala me je novinarka XXzone. Ne odlučujem. Desi se u trenu, u jednom kliku i spoju knjige i mene, pisca i mene. Moj prvi susret sa Paolom Konjetijem  i njegovim romanom „Osam planina“, bio je taj jedan klik, onaj trenutak kada prosto osetiš negde u dnu stomaka da te je knjiga uvukla u sebe, usisala. Da li imate takav osećaj? Onaj kada znaš da moraš nešto reći ili napisati ili ćes se raspasti.

„Osam planina“ sam pročitala na preporuku Andrijane Petković, mada sam knjigu i imala u planu, ali ne sada. Posle par strana desilo se to. Uvučena sam.

Konjeti je pisac koji svojim stilom čitaoca izaziva da okreće strane knjige i ide sve dalje i dalje. To bi bio ekvivalent za planinarenje o kome ova knjiga govori, u svojoj najširoj formi To nije bilo kakvo planinarenje. To je više „hodanje po planini“, osvajanje planine i svega što planina pruža. Dakle, Konjeti ne piše o alpinizmu. On pravi značajnu razliku između ovakve vrste planinarenja i alpinizma, pa po njemu alpinistima je cilj osvojiti vrh, planinarima je cilj stići do vrha ali i posmatrati planinu kao živ organizam.

Likovi u romanu su jasno iscrtani svojim okvirima. Porodica iz grada i porodica sa planine (namerno ne kažem sa sela), jer planina je jedan od glavnih likova ovog romana.

Radnja romana prati odrastanje dvojice dečaka. Dva dečaka, potpuni opoziti jedan drugom, u  jednoj priči. Pjetro je dečkić iz grada, Bruno je dečak sa planine tzv.“brđanin“. Kada Pjetrov otac, pomalo introvertni hemičar, sklon osamljivanju, opterećen svojim teškim karakterom i mizantropijom, kupi kuću u planini, Pjetro i Bruno se upoznaju. Stvara se prijateljstvo za ceo život dve dijametralno različite ličnosti.

„Osam planina“ je slojevit roman. Paolo Konjeti slojevito istražuje i traži, zajedno sa nama čitaocima,  odgovore na mnoga pitanja.

Prvo što sam odmah zapazila je sama priroda. Konjetijeva priroda nije samo prosto imenica. Ona je i učiteljica i slikarka i vajarka i pisac, psiholog. Ona nas upoznaje sa bojama, zvucima, filozofijom življenja. I kao što Pjetrov otac postavlja pitanje prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, gledajući potok u planini, tako se i mi kao čitaoci moramo zamisliti nad odgovorom. A odgovor je potpuno suprotan onome što nam prirodno pada na pamet. Kada razmislimo na način kojim proroda iskonski misli videćemo koliko nismo bili  u pravu.

Sledeće što je na mene ostavilo utisak je odnos dečaka „brđanina“, domoroca, prema prirodi. Ljudi koji žive sa prirodom i u prirodi svoju okolinu ne nazivaju „priroda“. To je za njih gradski, apstraktan pa čak i pomalo smešan i izvitoperen izraz. Za njih je priroda nešto opipljivo i korisno. Oni prirodu nazivaju: šuma, pašnjak, livada, potok, gorska ruža, padina, stena … planina.

Odnos sina i oca je jedan od važnih slojeva ovog romana. Pjetrov otac, tvrdoglav, teškog karaktera, uporan, pokušava svoju volju da sprovodi nad svojim sinom, neprestano ga terajući da planinari sa njim. Pjetra, dvanaestogodišnjaka, naravno više zanima istraživanje, beskonačno lutanje sa svojim novim prijateljem, malim gorštakom Brunom. Neminovno, dolazi pobuna u kasnijim godinama, godinama Pjetrove adolescencije i buntovništva, koje ona prirodno nosi. Konjeti je svojim naratorstvom, duboko i znalački iskustveno uronio u ovaj problem, pa dobijamo jedan iscrpan, prelepo obrađen, psihološki aspekt romana.

Ne želim u ovom osvrtu da vas navodim i utičem na vaše razmišljanje o romanu. Svako naravno ima svoju sliku i svoje shvatanje. Ja ovim želim samo da poručim: PROČITAJTE „OSAM PLANINA

 

Zato što je ovo roman:

  • O prirodi, prijateljstvu, roditeljstvu, nerazumevanju, ali i PRAŠTANJU
  • O uspomenama i spomenicima. „To je bilo moje nasledstvo: stena, sneg, gomila četvrtasto otesanog kamenja i bor.“ Da, to je otac ostavio Pjetru. Vrlo brzo Pjetro (a i čitalac sa njim) shvata da mu je otac ostavio ruševinu da ga podstakne na razmišljenje o spajanju pokidanih veza, prijateljskih veza iz prošlosti. Zajednički, dva dečaka, sada dva odrasla čoveka stvaraju uspomenu kao svojevrstan spomenik, crpeći ideje iz nepresušnog izvora znanja – prirode
  • O samoći u odnosu sa prirodom
  • O specifičnostima planine. Različiti ljudi imaju različite razloge da planinare. Za neke je to način da razmisle o svom životu. Iznova i iznova prolazeći istu stazu penjući se, osvajajući uvek isti vrh oni ulaze u svoje misli, vraćaju uspomene ne želeći da zaborave prošlost.
  • O sadašnjosti. Sadašnjost mora da se živi u tom trenutku sa nekim, intenzivno i aktivno. U protivnom uspomene i prošlost neće postojati. Sadašnjost je kao hrana za dušu, zalog za budućnost i karta za prošlost. Neprestanim zahtevima koje je otac postavljao Pjetru, a koje on nije razumeo kao dete, hteo je da mu ukaže baš na to. Pjetrovo nerazumevanje stvara novi odnos, odnos Bruna i Pjetrovog oca, koji tako živi svoj san sa Pjetrom, svojim sinom.
  • I konačno o pitanju: da li u životu treba da tražimo neki netaknuti hram ili treba da čuvamo ruševine, što nas opet vraća na fenomen razmišljanja o sadašnjosti i budućnosti. Jer…postoje u našim životima „mesta koja čuvaju naše priče“. Tu priču ti to mesto nanovo ispriča svaki put kada se vratiš.

 

Konjeti nam ovim romanom poručuje da čuvamo mesta i ljude, jer međusobno poznavanje zauvek čuva tajne. Ako toga ne bi bilo u našim životima značilo bi da nismo ni postojali.

 

Preporuka Kao reči na vetru

Vrh strane