𝘽𝘼𝘿𝙀𝙈
Vonpjong Son
Badem je dirljiva priča o tome kako ljubav i prijateljstvo mogu zauvek da promene život prodata je u preko milion primeraka u Južnoj Koreji, a adaptirana je i u predstavu i mjuzikl.
On je dobar. On je normalan. On je poseban. On je Junđe, dečak koji je rođen s poremećajem zvanim 𝙖𝙡𝙚𝙠𝙨𝙞𝙩𝙞𝙢𝙞𝙟𝙖. Ovaj poremećaj je urođen i nastaje usled nedovoljnog razvitka amigdala. Dve žlezde u mozgu, oblika badema, su odgovorne za bazična ljudska osećanja. Junđe ne reaguje na spoljašnje nadražaje koji ih izazivaju. Ne zna zašto se ljudi smeju ili plaču. Radost, tuga, ljubav i strah su za njega nejasne predstave. Osećanje i saosećanje su za njega tek znaci na papiru.
No, kako će se ispostaviti, dobra vežba i ljubav bližnjih može da učini čuda. Prijateljstvo sa problematičnim tinejdžerom Gonom donosi nova iskustva iz kojih Junđe uči. Gon je zbunjen Junđeovom smirenošću. S druge strane Junđe iz Gonovog karaktera uči kako da doživi prava osećanja o kojima čitao u knjigama koje su dotad bile ceo njegov svet.
Ispričana glasom ovog dečaka priča je topla, zanimljiva i neobična. Pravi biser u kom se dugo uživa. Vršnjačko nasilje u svetlu današnjeg vremena kao i nasilje uopšte autorka je u kratkim poglavljima, jasnim mislima i preciznošću oštro osudila. Ovom knjigom pokušala je da dokaže da se čudovišta ne rađaju. Ona postoje u bajkama, a u današnje vreme, u realnom životu stvaraju ih roditelji, vaspitanje, škola i društvo u kome živimo.
Predivna knjiga, nežan, poučan podsetnik i za roditelje i za decu sjajne Južnokoreanke koja je postala svetska senzacija. Hvala na preporuci
Od mene ogromna preporuka.
Reč autorke knjige Badem:
„Deca se rađaju svakog dana i zaslužuju svaki blagoslov i da im se otvore sva vrata. Međutim, neka od njih će izrasti u društvene izopštenike, neka će vladati i zapovedati, ali poremećenih umova. Poneko dete će, iako je takvih vrlo malo, izvući najbolje od onog što što mu je dato i nastaviti da nadahnjuje druge.
Znam da je ovo možda kliše, ali došla sam do zaključka da je ljubav ono što osobu čini čovekom, kao i ono što od nje napravi čudovište. To je priča koju sam htela da vam ispričam.“
Rekli su o romanu Badem:
„U svom debitantskom romanu filmska rediteljka i scenaristkinja Vonpjong Son nežno istražuje adolescenciju – univerzalno iskustvo ovde se komplikuje neobičnim okolnostima. Jedna od onih knjiga koje vešto prelaze granicu između književnosti za mlade i odrasle; odiše takvom nežnošću da će se čitaoci svih uzrasta prepoznati, saosećati s poteškoćama likova i slaviti njihov trijumf.“ Salon
„Intenzivno i dirljivo… izvanredna knjiga, koja zaslužuje široku čitalačku publiku.“ Wall Street Journal
Odlomak iz knjige Badem
Nosim bademe u sebi.
Kao i ti.
Kao i oni koje voliš i oni koje mrziš.
Ali niko ne može da ih oseti.
Prosto znaš da su tamo.
Ukratko, ovo je priča o čudovištu koje upoznaje drugo
čudovište.Jedno od čudovišta sam ja.
Neću vam reći da li priča ima srećan ili tužan kraj,
jer svaka priča postane dosadna kad saznamo
kako se završava. To što vam ne govorim još više
će vas uvući u pripovest.
I znam da zvuči kao izgovor, ali ni vi, ni ja,
niti bilo ko, ne možemo da znamo da li je priča
zapravo srećna ili tužna.
Prvi izgred dogodio se kada sam imao šest godina. Simptomi su bili prisutni mnogo ranije, ali tada su konačno isplivali na površinu. Toga dana, mama je izgleda zaboravila da me pokupi iz vrtića. Kasnije mi je rekla kako je otišla da poseti tatu nakon svih tih godina i da mu kaže da će ga konačno pustiti, ne zato što će upoznati nekog novog ili nešto slično, nego će jednostavno nastaviti dalje. Navodno mu je to rekla dok je brisala izbledele zidove njegovog mauzoleja.
U međuvremenu, kako se njena ljubav zauvek bližila kraju, ja, nezvani gost njihove mlade ljubavi, bio sam potpuno zaboravljen. Nakon što su sva deca otišla, odlutao sam iz vrtića. Šestogodišnjak u meni seća se jedino da je prelazio preko nekog mosta. Popeo sam se i stajao na nadvožnjaku s glavom iznad ograde. Posmatrao sam automobile kako klize ispod mene. To me je podsetilo na nešto što sam negde video, pa sam skupio pljuvačku u ustima.
Ciljao sam u auto i pljunuo. Pljuvačka je isparila mnogo pre nego što je udarila u auto, ali ja sam očima fiksirao put i nastavio da pljujem dok mi se nije zavrtelo u glavi.
„Šta radiš? To je odvratno.“ Podigao sam pogled i ugledao ženu srednjih godina kako prolazi, zureći u mene, a onda je nastavila svojim putem, klizeći pored mene kao automobili ispod nas, i opet sam ostao sâm. Stepenice su se širile u svim smerovima. Izgubio sam se. Svet koji sam video ispod stepenica bio je isti, ledenosiv, levo i desno. Nekoliko golubova prhnulo mi je iznad glave. Odlučio sam da ih sledim……
Preporuka Leto kada je mama imala zelene oči