SVE ĆE BITI SAVRŠENO
Lorenco Marone
Roman Sve će biti savršeno, Lorenca Maronea, govori o teškim i komplikovanim porodičnim odnosima. Oni postoje u svim porodicama, manje ili više vidljivi. Iako po tematici teška, ova knjiga je, zahvaljujući Maroneovom prepoznatljivom stilu pisanja, veoma pitka i optimistična. Ona daje nadu da se odnosi uvek mogu popraviti ukoliko se trudimo.
MARONEOV NAPOLITANSKI AKVAREL
„Slati svetlost u dubine ljudskog srca – to je poziv umetnika.’’
Robert Šuman
Kada vam se čini da pisac umesto pera drži u rukama slikarsku četkicu ili mandolinu, onda dobijate akvarel naslikan bojama i akordima u obličju romana Sve će biti savršeno, Lorenca Maronea. Ovaj roman izbio mi je adut iz ruku jer sam uvek tvrdila da veoma lako prelazim sa knjige na knjigu, ma koliko me pročitana knjiga pogodila i navela na razmišljanje. Sklapam korice ovog romana, ali i dalje mislim o njemu. U meni je. Malo je reći da sam oduševljena. Pročitajte i vi čime me je sve to raspametio Maroneov roman i obećavam vam da će se naći na vašoj listi za čitanje.
TEMA ROMANA „SVE ĆE BITI SAVRŠENO’’
Kao i svi dosadašanji Maroneovi romani, ni Sve će biti savršeno ne izostaje u izazivanju određenih iracionalnih misli kod čitaoca. Međutim, vrlo brzo čitalac se uključuje u Maroneovu magiju koja iracionalnost misli preoblikuje u realnost i racio.
Ovaj roman obrađuje težinu komplikovanih međuljudskih odnosa i na koji se način oni mogu popraviti. Konkretno, ovde je reč o težini porodičnih odnosa koji postoje u svim porodicama. Iako po tematici teška, ova knjiga je, zahvaljujući Maroneovom prepoznatljivom stilu pisanja, veoma pitka i optimistična. Ona daje nadu da se odnosi uvek mogu popraviti ukoliko se trudimo.
ZAPLET ROMANA „SVE ĆE BITI SAVRŠENO’’
Roman o kome govorimo, kao i njegove prethodnike, Marone smešta u Napulj, na ostrvo Pročidu.
Ovo je roman o ocu i sinu, sestri i bratu, prerano preminuloj majci.
Glavni lik, četrdesetogodišnji Andrea, trebalo bi da ima sve odlike odrasle osobe, međutim, on ne uspeva da bude istinski odgovoran. Sa svojom nezrelošću u četrdesetoj, on ni sam sebi ne ume da bude orjentir, svetionik koji je vodilja njegovog sopstvenog života. Kako bi onda i bio odgovoran prema svojim prijateljima, devojci i posebno prema svojoj porodici od koje se udaljio? Realno govoreći, njegova klinačka opravdanja, razlozi koje on navodi za udaljavanje, a koje je morao odavno da prevaziđe, deluju zaista smešno detinjasti i iracionalni.
Kada ga njegova sestra Marina pozove, ne davši mu vremena ni da odgovori, i zamoli ga da jedan vikend provede sa svojim bolesnim ocem, on nema izbora.
Andrea sa ocem nikada nije mogao da razgovara, a otkako je majka umrla i oni su se preselili u Napulj, sve je postalo još komplikovanije. Svog oca ovaj infantilni četrdesetogodišnjak krivi za sve svoje neuspehe, kao i za očevo „gostovanje’’ u životu porodice.
I dok njegova sestra postaje opsednuta kontrolom i pravilima, Andrea živi od danas do sutra, zamračivši u sebi svaku odgovornost. Njegov životni model je „odustajanje’’. U takvom modelu nema više mesta ni za koga i ni za šta, pa čak i ni njegovu najveću strast – umetničku fotografiju.
Marinina molba stavlja ga pred svršen čin. Primoravši ga da nekoliko dana ostane sa naizgled grubim ocem, Andrea dobija šansu da zaista odraste. Vikend koji su prinuđeni da provedu sami biće njihov put u uspomene i preispitivanje međusobnih odnosa. Povratak sebi samima.
No … o tome nešto kasnije!
Bilo kako bilo, Marina ostavlja spisak pravila (zakačenih na frižider, što je veoma karakteristično za njen lik) koja moraju striktno da se poštuju. Eh, Andrea i pravila!? Pomislićete – nemoguća misija. Pa… Andrea ih krši već prvo veče, ali postepeno se tom kršenju pridružuje i otac u čiji se lik čitalac momentalno zaljubljuje.
Možda je baš sada vreme da upoznamo drugu stranu grubog i bezosećajnog, melanholičnog čoveka sa veoma simboličnim imenom – Libero (slobodan).
LIBERO – STARAC KOJI OSVAJA
Mrgudni, ali simpatični starac koji se posle ženine smrti razboleo više od melanholije, tuge i sete nego od bilo čega drugog je drugi glavni lik romana Sve će biti savršeno.
On ne želi da ga tretiraju kao čoveka koji je u neku ruku već sahranjen. On jeste teško bolestan i na kraju svog života, ali još u njemu treperi želja za življenjem. Na sve načine pokušava da prevari svoje opsesivne „čuvare’’ i pobegne iz bele i sterilne grobnice u koju je Marina pretvorila njegovu bolesničku sobu. Vikend sa sinom je njegov beg i izlaz, te on Andrei postavlja zadatke koji apsolutno krše sva Marinina pravila.
Zašto tretirati bolesnog čoveka kao živog, hodajućeg mrtvaca? Čemu pravila kada su dani, meseci njegovog života već odbrojani? Zašto i čemu tolika težnja bližnjih da produže izgubljeni život, zašto samo ne pustiti takve ljude da poslednje dane prožive po svojoj volji i želji?
Kada Andrea odluči zajedno sa svojim ocem da zanemari, anulira sva Marinina pravila s frižidera, za njih počinje avantura i ponovno zbližavanje.
UPLITANJE SEĆANJA I EMOCIJA
Put na ostrvo Pročidu, mesto gde je sve počelo i gde su uspomene uspavane kao zaboravljeno klupko starih ribarskih mreža, čini se nemoguć. Ipak, uprkos činjenici da otac ne može ni iz kuće da izađe i uprkos činjenici da Andrea ne želi da prihvati očevu sumanutu poslednju želju, njih dvojica stižu na Pročidu. Suluda trka sa uzimanjem zabranjene hrane, lekovima, Marininim pravilima, neprestanim Andreinim lažima pretvara ovaj put u avanturu vrednu celog života. I otac i sin pronalaze jedan novi život koji dobija svoj smisao, dijametralno suprotan besmislu njihovih dotadašnjih života.
Andreino detinjstvo izranja iz dubokih voda zaborava, vraća se na površinu donoseći neočekivana sećanja. Neki susreti će osloboditi emocije za koje je mislio da nikada više ne može osetiti, na koje je zaboravio. Toliko dugo je sumnjao u njih, ali one se bude iz nezaceljenih rana sa mirisom soli i vetrom koji udara u prozore. Lagano i neosetno otac i sin konačno pronalaze harmoniju i neočekivano savršenstvo. Otud i naslov ovog prelepog romana – Sve će biti savršeno.
Andrea i njegov nasmrt bolesni otac savršeno i skladno pronalaze ono uspavano u svom odnosu, međusobno pomirenje i otkrivanje zabluda. Iako se činilo da su svetlosnim godinama udaljeni jedan od drugog oni počinju da se prepoznaju u emocijama koje su im zajedničke.
Andrea se tokom odrastanja osećao usamljeno i napušteno od strane oca koji je zbog posla bio stalno odsutan. Već ranjen, napušten i usamljen pobegao je u sopstveni usamljeni balon. S druge strane, Libero je osećao da je, izgubivši ljubav svog života, izgubio sve. I sam ranjen povukao se u oklop u kom ga ništa više ne može dodirnuti. Tako se odnosi i prema svojoj deci. Kao ledena stena, ali u čijim šupljinama buja život poput cvetanja algi, sićušnih školjki, rakova koji u tim šupljinama žive svoje izolovane živote.
Zamislite ovu stenu koja se razbija i iz koje naglo pokulja puni život! To je Libero sa svim svojim demonima posle mnogo godina ćutanja. Koliko su demoni roditelja opasni po decu Marone dočarava u sledećem odomku:
„Nije bilo lako imati tebe za oca, voleo bih da mu kažem (i možda bih mu i rekao da Mišel nije bila tu), ali tvoja najveća greška bila je upravo to što od svoje dece nisi skrivao demone o kojima govoriš. Tako smo morali naučiti da živimo s njima, s tvojim strahovima prerušenim u strogost i nehaj, a vremenom su ti strahovi postali naši, demoni su i nas zaposeli.’’
Sve će biti savršeno
Lorenco Marone
PORODIČNE VEZE
Roman Sve će biti savršeno za svoj centar ima teški i višeslojni porodični odnos. On ovom romanu daje posebnu vrednost kakvu porodične veze i zaslužuju. Ostrvo sa koga su potekli za oca i sina predstavlja prekretnicu. Oni počinju da shvataju zašto su se osećali kao stranci, da se prepoznaju u gestovima i rečima. Nesavladive prepreke koje postavlja život, a zbog kojih se protagonisti osećaju neshvaćenim i nedoraslim, otkrivaju se sa svakom novom stranicom.
Otac i sin, gledajući jasno dušu onog drugog, sada intenzivnije i dublje shvataju koliko su slični, da se vole bezuslovno, ali da jednostavno to jedan drugom nisu umeli da pokažu.
MARONE – ČISTA EMOCIJA
Kada je reč o stilu pisanja Lorenca Maronea veoma sam subjektivna jer je on za mene uvek bio čista emocija. Istina je da ima mnogo toga što mi se dopada u Maroneovom stilu, što budi moja osećanja i prija mom senzibilitetu. Jednostavnost i toplina su suština stila pisanja ovog autora vrele južnjačke krvi. On može da vas mazi i udara, njegova prirodnost u opisivanju nekih velikih senzacija može da razoruža i najjačeg protivnika. Odsustvo banalnosti i ravnoteža između smeha i onih trenutaka kada se zadubite u razmišljanje, najjasnije su odlike Maroneovog stila.
Volim teme koje obrađuje ovaj talentovani Napolitanac. Roman Sve će biti savršeno priča porodičnu dramu svojom jedinstvenom, prepoznatljivom, ali univerzalnom dinamikom.
Postoji značenje reči „dom’’ u ovom romanu i to sagledano sa mnogo aspekata: korena od kojih je uzaludno bežati, sećanja koja nas vezuju za neko mesto i neke trenutke u našim životima, ljudi koji su nam dali onoliko koliko su mogli. To jeste dom i takav dom opisuje Marone u svojoj knjizi Sve će biti savršeno. Ova topla knjiga, napisana razoružavajuće šarmantno, upravo zbog toga uvlači se u dušu i podstiče na razmišljanje.
Marone će vas naterati da bolje shvatite sličnosti sa svojim roditeljima bez obzira na nesuglasice, nesporazume, neizrečena očekivanja. Svako od nas ih ima, što prema svojim roditeljima što prema sopstvenoj deci.
PUTOVANJE U SLICI I REČI
Čitajući roman Sve će biti savršeno putovala sam u sunčanu Italiju, osetila mirise njenog juga. Ispunila me je svojom lepotom, hodala sam usijanim ulicama od terakote i ostavljala svoje tragove. Plivala sam u Maroneovom moru koje „štiti i zatvara’’, koje „ujedinjuje i razdvaja’’. Videla sam horizont koji uvek postavlja pred vas dilemu: da li je bolje otići ili ostati.
Poželela sam da i ja, kao mali Andrea napravim fotografije bez rolne filma, bez kamere mobilnog telefona, ali sa snažnom potrebom da utisnem dragocene trenutke u svoje misli i srce.
Da napravim snimak života koji će kao takav trajati zauvek i to – u sećanjima.
„Zapamtite: život je trajni kjaroskuro, ali s vremena na vreme pravo svetlo dođe oko nas da osvetli stvari i učini ih savršenim. Morate to primetiti. Ovo je razlika između onih koji zaista žive i onih koji gube vreme.’’
Sve će biti savršeno
Lorenco Marone
Preporuka Sutra ću možda ostati