POSLIJE ZABAVE
Stevo Grabovac
Poslije zabave je roman o ocu, zločinu, porodici, prijateljstvu, odrastanju, rečju totalni roman! S temom dvojništva, velikom kakva jeste u našoj književnosti, kakvu čitamo kod Danila Kiša uostalom, pisac uokviruje tematski različite segmente koji ovu knjigu čine presjekom jednog života.
Mnogo bi se dalo pisati o romanu Poslije zabave, te je možda vreme da počnem sa prenošenjem svojih beležaka. Možda je dovoljno – OBOŽAVAM OVAJ VIŠESLOJNI ROMAN. Zašto?
Prvenstveno zbog Stevinog načina nepretencioznog i iskrenog naratorskog talenta. Pisac romana Poslije zabave mnogo kaže kroz nizove recenica koje teku i nigde niti žure niti nervozno koče.
Ne saplićete se o bombastične, patetične misli koje biste možda citirali, ali koje su realno obične filozofske floskule. Dopada mi se to obično, ali toliko duboko razmišljanje. Kao kada gazeći po zelenoj travi neočekivano upadnete u živi pesak čija su zrnca reči.
Junak romana Poslije zabave zove se Stevo. Iako je to tako nijednog trenutka autor nije svoju knjigu predstavio kao autobiografiju. Ne, da ja znam. Naprotiv, knjigu treba smatrati fikcijom osim pojedinih delova i ličnosti. Pre bih rekla da ovaj manevar sa imenom nije planirana akcija. Kao da je ime autoru bilo nevažno, jer ima mnogo nas koji se možemo sa njim identifikovati. Da li je ime uopšte ono što je bitno?
Junak romana Poslije zabave – STEVO
Oprhvan je lošim vibracijama, tužan i usamljen, oseća teret bede za koju više ni sam ne zna da li dolazi iz njega ili se sveprisutna beda u njega prelila. Teskobu konačnosti, nepromenjivosti kojom je pritisnut ovaj čovek, autor je uspeo da dočara trodimenzionalno.
Snažna figura oca dominira njegovim životom od samog rođenja pa čak i posle očeve smrti. Ne oseća pripadnost nikome i ničemu, nijednom mestu niti nekom događaju. Neka nezemaljska sila ili skrivena kosmička ruka iznova i iznova spušta ga na mesta gde ne želi da bude, ne razume razlog zašto bi tu bio.
Da li je to ovo mesto? Ko su ovi ljudi? Ko je ukrao moj život? Ko sam onda ja i odkud ja ovde? Moj grad? Moja zemlja? Zločin? Ništa mu nije jasno i to samo na prvi pogled. A na drugi!?
A NA DRUGI!?
Suština je jasna njemu, ali kroz njega i čitaocu te on šeta po žici nad provalijom otvaranom godinama. Iznad jama, da! Onih jama koje su kopale devedesete i ratovi. Koliko god ih zakopavali ili otkopavali zakoni, sudovi, razne udruženja, priznanja ili razne savesti – one su duboko u svima nama.
Rat 90-tih, zločini u ratu, osveta jesu možda inspiracija za ovu knjigu (kao i mnoge druge), ali autorova reč ne završava se na inspiraciji.
ONO FASCINANTNO U ROMANU POSLIJE ZABAVE
Ono što mene fascinira je kako je autor bolnu temu devedesetih uspeo da postavi u drugi plan. Ona je neka vrsta pozadinskog vojnika, nekog svojevrsnog temelja na kom se maestealno gradi priča o potrazi za danas retkim artefaktom – EMPATIJOM.
Prva celina romana Poslije zabave nosi naslov PISCI (2005.). U ovom delu podstaknut čudnim i za njega gotovo pa nadrealnim događajem, autor se mislima seli u ranu mladost i viziju svog sad već pokojnog oca. Razmišlja o očevoj strasti prema pisanju i sakupljanju materijala i dokaza, o brižljivosti i strasti u želji da se neke istine rasvetle. Govori o ocu kao pasioniranom radoholičaru, piscu, o njegovoj donkihotovskoj upornosti. O starenju i smrti. Nežno, tužno, istinito …
Opisuje pastoralu bosanskih predela koja se prekida naglo i nastavlja elegičnim opsima razrušenih kuća. Koja je sudbina njihovih žitelja i zašto su ostavljene zubu vremena?
Govori o besmislenostima koje mediokriteti pokušavaju da maskiraju nekim samo njima razumljivim smislom.
Druga celina knjige Poslije zabave nosi naziv ARHIVE (2010.), dakle odvija se 5 godina kasnije. U istoj Bosni, u istom gradu, u bedi i besmislu autor gradi apstraktnu priču, toliko apstraktnu da može zvučati i kao istinita.
Jer samo u ovoj zemlji je takvo nešto moguće. I ponovo sve počinje pozivom i sve i dalje liči na perpetum mobile. Naslanjajući se na ovaj okvir autor čitaoca uvlači u teme koje obrađuju umetnost, književnost, ali i prodavanje magle i jeftine nade koju na kašičicu nude razne kvaziintelektualne organizacije iz Evrope.
Afirmacije mladih umetnika, ulaganje u „slepo crevo“ bosanske umetnosti … kao da je Bosna za Evropu jedan veeliki zoološki vrt sa retkim životinjama koje treba čuvati radi proučavanja. U ovom delu najviše mi se dopao način na koji Stevo sve ovo dočarava.
Savršenim ubrzanim tempom, rečenicom koja je tehnički van svih sintaksičkih pravila daje posebnu atmosveru mirenja sa postojećim stanjem. Time dotiče suštinu – mi smo za njih uvek bili i bićemo deo eksperimenta. Glumci u režiranoj predstavi.
Deo neke sulude „arhive“, šta li već, dok jedna tajanstvena arhiva, ona koju je stvarao njegov otac drema pod prašinom. Koliko je uopšte dobro po junaka ove priče da je probudi i prebriše?
Treća celina nosi naziv POSLIJE ZABAVE. U suočavanju sa svojim odrastanjem, a opet vezano za njegovo „upitno i diskutabilno“ zvanje pisca glavni junak će se naći na zabavi „ponovnog okupljanja društva iz kraja“. Nostalgično, ali istinito neki ujutrašnji glas mu šapuće – ne pokušavaj da lepiš razbijeno, da vezuješ pokidano. Čvorovi ostaju, pa bili oni i nevidljivi, pod rukom se osećaju. Stranice njihovog romana, i bilo kog sličnog romana, definitivno su bile su potrošene. A njegov? Da li će i on kao pisac ostati to samo na nivou klinačkog „izazova“, kao i svi oni?
Zaista me je fascinirao neusiljeni, neoptužujući stil kojim autor dočarava individualnu i kolektivnu amneziju. I to veoma britku u svojoj poražavajućoj i otvorenoj naivnosti.
I onda kao i posle svake pijanke, svake zabave za odrasle gde su deca samo mala, dosadna smetala, dođe do naglog otrežnjenja. Euforija je utopljena, isplivale su istine. A one, kao i mnoge druge istine, nisu mnogo zabavne. Posebno ako se istine dele između drugova iz detinjstva različitih etničkih pripadnosti, pa još u Bosni, pa još one koje si pre 20 godina zakopao i uspavao. To je onda vrhunac „zabave“. Toliko tužno, toliko snažno … toliko dramatično, sjajno napisan „konac koji delo krasi“.
Roman Poslije zabave se nastavlja dvema celinama koje nose nazive DJECA (ne bih komentarisala) i PROLOG koji suprotno očekivnjima stoji na kraju. Celinu DJECA ne bih komentarisala. Godina u zagradi sama za sebe govori te možete pretpostaviti o čemu. Ona je kamen o koji se neprestano i od samog početka sapliće junak celog romana.
Da li je ovo njegova priča ili priča koju je napisao njegov otac, manje je bitno od njene istiotosti i njene strahote. Nije ni u redu da pišem jer bih vam mnogo otkrila. Samo ću da kažem da ona treba da stoji tu. Da se nikad ne zaboravi. Osim toga kao i sve što predhodi ovoj celini napisana je sjajno. Tiho i stravično, jezivo.
PROLOGOM se krug zatvara. Lucidan manevar. Jer … moramo se zapitati uvek iznova i iznova … ima li kraja?
Ili smo samo svi nakratko u ovom krugu igre „istina ili izazov“ i već sutra po toj spirali prelazimo u neki drugi krug pakla. Nema među nama ni pobednika ni poraženih. Za nama ostaju pustinje i poneka pisaća mašina. Čak i ako nema ko da piše pisaće sama.
Nemojte sada pomisliti „ma daj, još jedna knjiga o 90-tim!?“. I ja sam sklona takvim odbijajućim reakcijama. Nemojte je preskočiti jer ne želite da se sećate, opterećujete i slično. Nemojte obrisati sećanja na neka mesta, neke ljude. Jer na kraju krajeva … sećanja su ono od čega smo sazdani, ono što ostaje.
Ovaj, lako čitljivi, no ipak teški roman o prijateljstvu, bliskosti, ljubavi, o lovu na sećanja je za svaku preporuku. Od mene ogromnu.
Preporuka Veličanstveni izvor