SVE MOJE RADOSTI I TUGE
Ivana Zajić
Zbirka kratkih priča Sve moje radosti i tuge nastajala je još od 1994. godine, tačnije od perioda kad je sama spisateljica prolazila kroz period adolescencije. To je, zapravo period začetka zbirke, a njen završetak vezan je za blisku prošlost. Zbog toga se u njoj mogu naći priče namenjene svim životnim dobima.
MAGIČNA MOĆ KNJIGE – UPOZNAJMO IVANU ZAJIĆ
Dobro je čuti da neko sroči moju misao bolje nego što bih ja to učinio. To mi pomaže da upoznam sebe.
Još bolje je čuti ljude koji pronalaze smisao gde ga ranije nisam video. To mi pomaže da upoznam svet. …“
Starac Makarije Epihronijski
Volite li da čitate priče? Ja nisam volela kratku formu, priču … nisam do sada. Ivana Zajić me je svojom zbirkom priča „Sve moje radosti i tuge“ navela da upoznam sebe i jedan drugi svet. Istovremeno sam upoznavala Ivanu o kojoj sam znala vrlo malo, tek ono što piše na poleđini knjige i u uvodnom autorkinom tekstu koji ćete ako to budete želeli sami pročitati. Ivanu sam upoznavala kroz njene reči, rečenice, naraciju, maštovitost, njenu priču.
Kroz 55, naizgled, zasebnih priča, Ivana je kao Vuk Karadžić, skupljala i beležila misli i svoje ali i svoje okoline i pretakala ih u priče. Videćemo kako koju priču prolazimo i iščitavamao da svako ima neku svoju sličnu priču, neki sličan doživljaj ali potrebno je biti pisac pa od tih doživljaja napraviti priče u zbirci. Ivana to evidentno jeste. I više od toga.
Ivana je mudra, mlada žena. Vidim to iz njenog načina pripovedanja, njenih stilskih figura, konstrukcije rečenice. Njena inteligencija, obrazovanje a pre svega mudrost najviše dolazi do izražaja kroz teme koje obrađuje. To su teme iz našeg srpskog naroda u vidu dijaloga, dramskog teksta, bajke, basne ili sećanja ili proste situacije.
Kada čitamo Ivanine priče moramo se zapitati da li je u naslovu same zbirke „Sve moje radosti i tuge“, u suštini mislila na radosti i tuge sveobuhvatnog srpskog naroda, seljaka, gradskog čoveka, svih nas. Jer mi, svi zajedno smo junaci njenih priča.
Ivanine priče su obojene iskonskom mudrošću ljudi sa sela, sa kojom se oni rađaju. Dočarana nam je prostodušnost i dobrota ljudi koji žive od rada i bore se za opstanak sa svojih deset prstiju. Njihova, naša, tradicionalnost.
U svakoj od 55 priča pronalazimo simboliku i pouku a sve zajedno čine zbirku pouka i poruka čitaocima. Ivanina naracija odiše životnom filozofijom i rečitošću a pri tom je pitka, zanimljiva, prijemčiva svakom.
Vrlo je interesantno da bih ovu knjigu mogla preporučiti čak i deci, jer Ivana toliko jasno piše. Jasno i tačno. Ponekad ta rečenica jeste predugačka ali je smislena i ne remeti Ivaninu naraciju, ne remeti ritam.
U toku čitanja par puta su mi suze krenule kojiko je topline u Ivaninom, ponekad arhaičnom pripovedanju. Toliko nostalgije i žala kada govori o starim, usamljenim bolesnim, povređenim ljudima, deci…
Ali…da krenemo redom …
ŠTA NAM PORUČUJE ROMAN „SVE MOJE RADOSTI I TUGE“
Neću vam sada, naravno, prepričavati priče … daću vam samo pojedine poruke i citate.
Prvo, kada govorimo o sveobuhvatnoj slici, moram da kažem da Ivana majstorski slika pejzasaže širom Srbije pa i hrvatskog i crnogorskog primorja. Opisi sunca na snegu, zime u selu, letnjih vrelina kad se žanje pšenica, gradske vreve, mora, peska… ni jedan opis ne odudara i sve je opisano tačno i sa merom boja i njihovih intenziteta i preliva.
Ivana je u svojim pričama, kao što sam rekla prošla kroz mnoge tradicionalne žanrove, tako da nam je pružila par pričica u vidu basni sa pravim naravoučenijama.
„Pametan lako stekne hranu i bogatstvo, a kad nemaš pameti, izgubiš i ono u rukama“
(Iz priče „Vuk i lisica“)
Lukavi ljudi, rekla bih, vladaju svetom, pa se onda pitamo gde je granica lukavosti i pameti.
„Od sudbine se ne može pobeći“
(Iz priče „Zec i kornjača“)
Svako nosi svoj krst, u duhu Pravoslavlja, šalje nam poruku Ivana.
Šta još i koje probleme obrađuje Ivana u svojim pričama!? Bolest kao uzrok ne samo zdravstvenih problema nego i socijalnih, pa je bolest često uzročnik niske socijalne inteligencije i trpeljivosti ljudi koja ide od zbunjenosti, povučenosti do depresije ili agresije.
Često prisutna tema u pričama je roditeljska briga koja ako je preterana može ostaviti nepremostive posledice u kasnijem razvoju deteta. Sa ovim vezano, kada već govorimo o deci, pomenuću temu koja je vrlo česta kod, neću reći prostog, nego prostodušnog naroda, zastrašivanje dece vešticama, nakazama … koja vodi direktno u traumu.
A onda se u selu trauma tako ne naziva. U selu se to zove ludilo i etiketiranje. Surov ali radan i marljiv svet smo mi, vidim kroz Ivanine priče i ni jednog trenutka nisam posumnjala da je svaka priča neka lična sudbina.
Govori nam Ivana dosta o majčinstvu iz mnogih aspekata i uglova gledanja, o sudbini, o izumiranju sela, o pustoj zemlji, o duhovnosti i Pravoslavlju, o sreći i o tuzi …
Meni je posebno draga priča „Sagorela“ gde Ivana iako je mlada savršeno obrađuje problem takozvani „sindrom praznog gnezda“, kada žena, majka i supruga u jednom trenutku ostaje sama i nema više o kome i o čemu da brine. Takve sudbine su ponekad tragične.
Veliki problem našeg društva i modernog društva uopšte je zavisnost, koju je Ivana u više priča obradila. Tako da čitamo o pogubnosti alkoholizma, narkotika, modernizacije, zavisnosti od video igrica i interneta.
Pogubnost pada kulture za jedan narod je česta tema Ivaninih priča.
Ivana se vrlo vešto igra sa pričama koje bi se u pozorištu zvale „drama situacije“, beketovski zahvat, veoma uspešan.
Dok prelistavam moje poobimne beleške koje sam pravila u toku čitanja ove prelepe zbirke divnih priča pokušavam da sažmem utiske i neprestano gledam koliko sam reči napisala. Dosta. A ima još mnogo toga što bih vam rekla, što bih vam savetovala da pročitate i znam tačno na šta bi trebalo da obratite pažnju.
Kajanje, krivica, samooptuživanje, samosažaljevanje … mnogo tema, i svaka je obrađena u pojedinačnoj priči.
Devedesete su naprimer od ove zemlje napravile rasulo. Nije im Ivana ostala dužna. Videla je tačno i precizno probleme koje su donele devedesete a zajednički imenitelj svih je „crne misli mladog bića“.
Kako je moguće, pitam se, da mlad čovek pred kojim je zdravlje i život toliko crno razmišlja da poseže za alkoholom ili onom Balaševićevom „ćuti, dobro je“… s druge strane imamo i mlade ljude borce. Imamo žene stoike, decu koja misle … muškarce koji vole, žene koje vole…
Naravno, neizbežna tema je i ljubav. Ovo je za mene posebna grupa priča. Ivana je obradila sve moguće vrste ljubavi. Od roditeljske, sestrinske, prijateljske do partnerske do one najvažnije bez koje nema ni jedne druge vrste ljubavi ja to je ljubav prema sebi i prihvatanje sebe sa svim vrlinama i manama.
Kada dete oseti potrebu za vama, poručuje nam u jednoj od priča Ivana, onda ostavljate sve što u tom trenutku radite i posvećujete mu se. Imajte na umu da će deca uskoro porasti i vrlo brzo im više nećete biti potrebni.
Tada ćete se osećati usamljenije nego dete nekad davno kada niste bili sa njim a ono je to tražilo. Dete tada obično krivi sebe i pita se šta je to skrivilo i neminovno, da biste se vi kao roditelj bolje osećali počeće da vas laže. Umor, kućni poslovovi, prijatelji, večere …sve može da sačeka osim deteta. I to sve nam govori „Priča za laku noć“.
Deca su različita, pa i kada su najbliži srodnici, braća, sestre. Savršena priča o dijalogu bez unošenja u problem bez slušanja onog drugog, bez kompromisa, jeste priča „Sestre“.
Sve Ivanine priče su zasebni kratki romani. Mogu se čitati odvojeno ali ja sam negde našla presek u pričama, dinamiku, mesta i način kako se naslanjaju jedna na drugu, lagano se prelivajući u drugu temu koja će već u sledećoj priči preovladati. Ne znam da li je Ivana želela ovakav redosled ali ovakav kakav je poseban je i vrlo, vrlo interesantan.
Za kraj sam ostavila da navedem neke od svojih omiljenih priča iz zbirke „Sve moje radosti i tuge“. Ako ste zainteresovani za dalju diskusiju o pričama Ivane Zajić pročitajte ovu divnu zbirku pa možemo da diskutujemo o tome koja se priča kome najviše svidela i zašto. Dakle, mojih par omiljenih priča su:
„Božićni poklon“, „Iz sela u grad“, (u ovoj priči sam mogla da osetim neku vrstu Ivaninog besa kao udar talasa) „Čari trenutka“, „Pletenica“ (koja me je podsetila na moju mamu sa kojom njen otac nije razgovarao nedeljama kada je odsekla svoju plavu pletenicu, a bila je student), odmah posle nje predivna priča „Dom“.
„Dom“ će voleti svi koji su voleli stare tavane i podrume gde u prašini stoje njihove stare igračke, dnevnike, stara pisma, oni koji su čuvari uspomena, oni koji znaju da oslobode suze. Sledeća koju mnogo volim je „Stari časovnik“, zatim „Prekinuto ćutanje“ koje me je vratilo u mislima u skoro identično lično iskustvo,
„Pusta zemlja“, možda jedna od najupečatljivijih i najemotivnijih priča, istinita i to ne zato što mislim da je Ivani neko ispričao priču a ona je samo zapisala, NAPROTIV!!!!
Ona je savršeno sagledala taj momenat naše bliske istorije i šta se sve tada moglo dogoditi. „Miris jasmina“ je prelepa, idilična seoska elegija, i ako već moram da se odlučim za poslednju u nabrajanju neka bude „ Sve nosi reka“. Ova priča zauzela je dve i po stranice beležaka u mom rokovniku.
Zamislite Manastir, mir, brežuljkastu Šumadiju, nabujalu reku i stare ljude koji još uvek žive i rade zemlju ne znajući više ni za šta ni za koga jer su njihovi najmiliji su odavno otišli u gradove i zaboravili ih. Samo neko nije, igumanija Manastira i Bog.
ŠTA MOGU DA ZAKLJUČIM IZ DELA „SVE MOJE RADOSTI I TIGE“!?
Osim fantastičnog izraza, lepe bajkovite rečenice, prelepih stilskih figura, neosporno tačne simbolike u samoj Veri i Pravoslavlju, veliko je umeće napisati kratku, smislenu, jezgrovitu, jasnu i kompletnu priču. Kratka forma je izazov koji je Ivana odlučila da prihvati i pobedila.
U KRUG, U KRUG …
I sad pitanje sa početka: da li volite da čitate priče. Moć knjige da otvara vidike, spaja ljude, ruši predrasude. DA, izjavila bih, SADA volim priče. Ivana Zajić me je naučila da volim priče.
Preporuka Đurđevim stopama