NIT
Viktorija Hislop
„Nit“ je priča o dvoje ljudi koji su preživeli najburnije doba u povesti tog grada (Soluna), kada ga je niz političkih i ljudskih katastrofa razorio gotovo do neprepoznatljivosti. Likovi i većina ulica i mesta u kojima oni žive u celosti su izmišljeni, ali svi istorijski događaji uistinu su se zbili. Grčka i dan-danas nosi njihovo nasleđe.“
Nit – grčka trilogija
Kao što pisac kaže, glavni lik romana „Nit“ je Solun. To je grad koji postoji vijekovima, sa svojom burnom istorijom, a opet prkosno odolijeva svim nedaćama koje su ga snašle. I sama sam četiri puta boravila u ovom gradu, koji me uvijek i iznova fascinirao svojom ljepotom.
Viktorija Hislop je slučajno došla u priliku da kupi u jednoj zanatskoj radnji haljinu, koja joj veličinom nije odgovarala. Radnice su je tog istog popodneva prepravile i ona je imala unikatnu haljinu, koja joj je stajala kao salivena. Zato je u centar zbivanja svog romana stavila jednu izuzetno sposobnu i veoma traženu mladu švalju (modistru).
Roman „Nit“ prati sudbine nekoliko porodica – hrišćanskih, muslimanskih i jevrejskih. Nekada je Solun bio multinacionalna sredina, u kojoj jedna nacija bez druge nije opstajala, zbog prirode posla kojim su se bavili. Prognanstvom hrišćana iz Male Azije, koji su tom prilikom naselili Solun, slijedi i prognanstvo muslimana iz Soluna, kao odgovor.
Skladan život i suživot hrišćana i Jevreja je na divan način prikazan. Njihovo prijateljstvo, nije ometala vjerska razlika. Taj divan odnos se završava dolaskom nacista i odvođenjem Jevreja u Poljsku, gdje dolazi do njihovog istrebljenja.
Život u Solunu za vrijeme i poslije Drugog svjetskog rata je bio izuzetno težak. Narod je živio u bijedi, bez mogućnosti da se prehrani, pa su mnogi umirali od gladi.
Kao i Jevreji, proganjani su i komunisti koji su se borili protiv okupatora, jer njihovi ljevičarski pogledi nisu odgovarali vladi. Taj rat protiv komunista je trajao dugo poslije kapitulacije Njemačke.
U svom tom metežu, burnim događajima, svijetla tačka je ljubav dvoje mladih – Dimitrisa i Katerine, koji se poznaju od ranog djetinjstva. Oni se potajno vole, ali ih rat razdvaja. Ta divna i topla platonska ljubav se ogledala prilikom svakog njihovog susreta za vrijeme okupacije.
Zajednički trenuci su bili izuzetno rijetki i trajali su kratko. Njihovi životi su opisani od Dimitrisovog rođenja 1917. zatim dolaskom prognane Katerine iz Smirne (današnji Izmir) 1922. pa sve do 2007. godine, kada njih dvoje kao starci pričaju svoju životnu priču svom unuku Dimitrisu.
Ovo je drugi roman Viktorije Hislop koji sam pročitala. Ko voli istorijske, porodične i ljubavne romane, u njemu će sve to naći, veoma lijepo i pitko uklopljeno. Kod mene je bilo i suza, iako nema neke pretjerane patetike, ali emocije su me ponijele.
Potrudila sam se da ne otkrijem sadržaj, već samo temu i okosnicu romana od 416 stanica, koji se ne ispušta iz ruku.
Moje druženje sa piscem će se nastaviti.
Odlomak iz knjige „Nit“
Ono što bih volela da uradiš, mila moja, jeste da zamisliš da si ponovo dete. Nadam se da to neće biti težak zadatak, ali treba da pogodiš stil. Hoću da izvezeš sliku na kojoj krupnim slovima piše Kalimera – znaš na šta mislim, sa izlaskom sunca i pticom, ili leptirom, ili nekakvim sličnim stvorenjem na nebu. I još jednu, na kojoj piše Kalispera.“ „S mesecom i zvezdama?“ „
Da! Baš tako. Ali pobrini se da ne izgledaju kao rad neveštog deteta“, osmehnula se. „Moram da živim s njima na svojim zidovima!“ Katerina je pre mnogo godina izvezla veoma slične slike, sledeći majčina uputstva, i to sećanje naglo joj se vratilo.
Njeno Kalimera je bilo ispunjeno krupnim krivudavim bodovima, izvezeno sjajnim žutim koncem, a Kalispera beše izvezeno modroplavim.
Uživala je u jednostavnosti tog zadatka i osmehnula se ishodu. Niko neće posumnjati u to što stoji na zidu svakog grčkog doma. Čak i kad bi ih izvadili iz rama, dragoceni listovi koje su morale da sakriju ostali bi zatočeni ispod poleđine od cica.
Bilo je uobičajeno da se neuredni metež konaca na naličju veza sakrije nekakvim platnom. Iako se u toj kućici nalazilo dvanaestoro ljudi, vladala je tajanstvena tišina. Njihova usredsređenost je bila potpuna, njihova tajna aktivnost hitna. Spasavali su blaga koja su ih povezivala s njihovom prošlošću.
Za blog piše: Slađana Rupar
Foto: Branislav Rupar, Slađana Rupar
Prolog
Maj 2007.
BILO JE POLA osam ujutro. Grad je bio najmirniji u taj sat. Srebrnasta magla je prekrivala zaliv, a voda pod njom, mutna i neprozirna poput žive, tiho je zapljuskivala morski bedem. Na nebu nije bilo boje, a u vazduhu se osećao jak miris soli. Za neke je to bio kraj minule noći, a za neke novi dan.
Izgužvani studenti pili su poslednju kafu i pušili cigarete pokraj uredno odevenih starijih parova, koji su izašli u ranu jutarnju šetnju. Kako se magla dizala, Olimp se postepeno pomaljao daleko na drugom kraju Termajskog zaliva, a tiho nebesko i morsko plavetnilo zbacivalo je svoj bledi veo. Dokoni tankeri izležavali su se na pučini poput morskih pasa koji uživaju na suncu, a njihovi tamni obrisi kao da behu iscrtani na nebu. Jedan ili dva manja broda kretala su se po obzorju.
Po šetalištu popločanom mermerom, koje je pratilo golemu zalivsku krivinu, tekla je neprekidna reka dama s psetancima, omladine s mešancima, trkača, ljudi na koturaljkama, biciklima i majki s kolicima.
Između mora, šetališta i niza kafića mileli su automobili kako bi ušli u grad, a vozači, tajanstveni iza svojih naočara za sunce, nečujno su pevušili najnovije hitove.
Držeći se spore ali pouzdane staze uz ivicu vode, posle besane noći ispunjene igranjem i opijanjem, lagano je koračao vitak mladić svilenkaste kose u skupocenim iskrzanim farmerkama. Njegovo preplanulo lice prekrivala je čekinjava brada jer se nije brijao dva dana, ali njegove čokoladne oči bile su vesele i mlade.
Preporuka: Jedne avgustovske noći