Lepa Petra

31/05/2021

„SREĆA SE PIJE U RETKIM TRENUCIMA“

 

LEPA PETRA

Radmla Satarić

 

Sa književnicom Radmilom Satarić prvi put sam se srela dok sam čitala pogovor za knjigu „Zid tajni“, Ljiljane Šarac. Imala sam zaista želju da napišem osvrt na knjigu „Zid tajni“ ali posle čitanja Radmilinog pogovora, shvatila sam da ništa lepše i ništa novo, što Radmila nje rekla sažeto, jasno i prelepo, profesionalno, ne umem da napišem. Da ni jednu reč ne mogu ni da dodam ni oduzmem, da mogu samo da prepišem Radmiline reči. Tako nešto, naravno, nije dolazilo u obzir jer ne bi bilo ni profesinalno ni korektno. Našla sam se pred belim ekranom i kursorom koji treperi. Onda… onda su reči i moja osećanja prosto pokuljala iz mene i napisala sam taj osvrt rekavši baš to. Sećam se rečenice u kojoj pominjem da je sve rečeno o romanu i objašnjeno Radmilinim pogovorom. Tada mi je Ljiljana Šarac, autorka romana „Zid tajni“ rekla da je moj osvrt za čistu desetku, da sam je „naterala na razmišljanje i da sam sagledala njen roman iz nesvakidašnjeg ugla“. Bio je to za mene , kao običnog čitaoca a ne književnog kritičara, nezamisliv i neprocenjiv poklon ali su me i zaintrigirale njene reči.  Odlučila sam da pitam Ljiljanu  o čemu se radi. U poruci, Ljljana mi je napisala, između ostalog, da se „niko od kritičara nije osvrnuo na sjajnu Radmilu Satarić“.

Posle nekog vremena pročitala sam fantastični osvrt Jasmine Đelić na, do tad meni nepoznat, roman „Lapa Petra“. Odmah sam shvatila da će se ta tema meni dopasti i rešila da obavezno nabavim knjigu. Vrlo brzo stigla mi je „Lepa Petra“ iz Novog Sada, izdavačke kuće Prometej, i gle prijatnog iznenađenja, u moju kuću su tada ušle i Petra ali i niko drugi do Radmila Satarić. Popila sam tada jedan maleni trenutak sreće. Dok sam je čitala, lagano sam pijuckala tu svoju sreću, uživala u svakoj njenoj kapi.

Naša Jasmina Đelić, moja drugarica i članica mnogih književnih grupa, je već napisala osvrt za pamćenje i u njemu rekla sve što i ja mislim o romanu „Lepa Petra“. Ja mogu samo malo da se nadovežem, po dogovoru sa njom, da dam neki svoj lični pečat i podelim sa vama osećanja koja je u meni probudila ova divna priča.

 

MOJA „PETRA“

 

Da li se sećate kako su izgledali moćno i veličanstveno heklani stolnjaci ili heklane zavese od teškog, pamučnog ili svilenog konca u kućama naših baka? Sećate li se brojnosti petlji i petljica, težine hekleraja, lepote izrade, majstorstva i umetničkog dara žena koje su ih stvarale? Svaki za sebe je unikat, svaki za sebe je jedno malo (veliko) umetničko delo. Danas, kada ih nađete, oni su neprocenjiva vrednost. Bravuroznost, razigranost, impresivnost, umetnički doživljaj, talenat koji je neprikosnoven … sve je u njima. Bogatstvo starinskih umotvorina kroz uplitanje konca jednom iglom je ogromno i nestvarno. Da … Radmilin roman, Radmilin stil pisanja, njena naracija i osećajnost su me podsetili na to vreme, na te umetničke predmete. Radmila hekla svojim rečima najsloženiju i najlepšu čipku. Neprestano upliće petljice do najsitnijih detalja vodeći nas precizno i bez greške, kroz jedno vreme, jednu ljubav i živote svojih likova, bez i jedne jedine propuštene petlje. Kao što nas je Laza Kostić vodio  svojim stihovima  „Srce moje samohrano, ko te dozva u moj dom? , tako nas i Radmila Satarić kao „neumorna pletisanka, što pletivo plete tanko“ vodi po ivici mašte „među javom i međ snom“.

Ako se odlučite da pročitate knjigu „Lepa Petra“, Radmile Satarić podsetiće te se, kao što sam se i ja podsetila da su znanje i ljubav dva najveća bogatstva jednog čoveka. Toj činjenici pokušava Radmila da nauči mladu generaciju, ukazujući time na prave vrednosti kojima moramo stremiti. Na još jednu činjenicu, veoma važnu, ukazuje nam Radmila Satarić: za ta dva životna bogatstva, i znanje i ljubav, potreban je ogroman rad, veliko zalaganje da bi bila ostvarena, i to: i na intelektualnom i na fizičkom nivou.

Kako je u središtu romana u suštini porodica, kao najsvetiji oltar čovečanstva, Radmila nam pokazuje koliko ona može trpeti kada vrtoglava želja za moći, uspehom, karijerom, slavom, počne da naplaćuje svoj danak. Porodica onda prestaje da bude oltar i utočište, gubi se i nestaje. Pretvara se u privid porodice, postaje „porodica koja više to nije“. Takva porodica u kojoj se više ne razgovara prestaje da bude stub sigurnosti.

Radmila Satarić nam govori o tajnama i pogubnosti istih za opstanak porodice. One mogu biti godinama čuvane i spakovane kao stara ljubavna pisma ispod kreveta, ali se uvek i nepogrešivo vraćaju i udaraju kao bumerang čiji je udar tada razarajući.

Taj razarajući udar bumeranga tajni osetila sam i ja približavajući se kraju romana. Kao da sam gledala svojim očima lavinu koja se stvara na vrhu planine od koje ne mogu pobeći Radmilini likovi, pa ni ja. Osećala sam prosto fizičku bol očekujući neizbežno.

Radmilina i naša Petra kao lik je Afrodita. Kroz nju, u njoj, kroz njene misli i postupke shvatamo  činjenicu da niko od nas ne polaže ekskluzivno pravo, neku životnu tapiju, na dobrotu. Ona je u nama. Mi, kao jedinke, nismo crno – beli svet, postoje u nama i one sive nijanse i prelivi. Niko od nas nije satkan ni od apsolutne dobrote ni od apsolutnog zla. Oni se, kao Radmilina čipka od reči i rečenica, u nama bore i prepliću. I uvek postoji i ona druga, jača strana, koja izađe na svetlo dana i pobedi. Kad – tad. Ali po pravilu … zaista … UVEK!

 

 

Citat, „Lepa Petra“

„Razumela je da čovek rečima stvara najlepše dobro na svetu. To je ono dobro koje ostaje izvajano u nama za sva vremena.“

 

RADMILIN GOBLEN

 

Setila sam se čitajući „Lepu Petru“ ne samo čipke koju je heklala moja baka nego i onih Vilerovih goblena i svih komplikovanih crteža i bodova, svih onih prelivanja boja kroz sitne bodove i konce koji se možda samo u neprimetnim nijansama razlikuju. Takva umetnička dela su stvarale naše žene. Danas ih stvara digitalna tehnologija. Pogubna, ali istinita činjenica. Ovom knjigom, svojim stilom Radmila nas vraća u to vreme kada nismo znali šta je fotošop. Istina je da nam moderno vreme mnogo olakšava život ali ona stara vremena ga oplemenjuju. Baš tako je mene oplemenio ovaj roman kroz Radmiline reči, rečenice, naraciju. Imam osećaj da Radmila Satarić u mislima ima jedan nepresušni izvor lepote, izvor koji je eksplozivan, buran, da reči naviru, i naviru i naviru kao voda iz tog izvora u proleće kada se tope snegovi sa planina. Pitala sam se kako stiže sve da ih uhvati, savlada i zapiše. Ali stiže… ona stiže svoje misli i poklanja ih svima koji ih žele.  Želim jednim citatom da vam dam primer.

 

Citat, „Lepa Petra“… o ljubavi

„Čovek mora biti talentovan za ljubav, za voljenje, za davanje, prilagođavanje, kao za svaku nauku. Ljubav se podrazumeva kao obavezna kategorija u životu. Ali ona ne pada sa neba, ona se neguje i osvežava, kao cveće se zaliva da uzraste i bokori. Ljubav mora biti vidljiva u očima onoga koji je očekuje. Ne sme se zamrzavati svet oko sebe pogledom i rečima, a očekivati ljubav.“

 

Radmila Satarić ovim šalje poruku svetu, stavljajući akcenat na mladu generaciju koja sve na ovom svetu želi sad i odmah, najbolje bi bilo za juče ako je moguće. Ovim romanom, kako tinejdzerima, ona šalje poruku i njihovim roditeljima.

 

Citat, „Lepa Petra“

„Nije svaki momenat dobar za savetovanje i držanje lekcija. Ponekad bi mladi ljudi mogli starijima održati savetovanje o pojmu ljubavi.“

 

Kada sam sklopila stranice shvatila sam i ja Radmilinu misao i poruku. I vratila se na:

 

Citat, „Lepa Petra“

„Svi smo mi samo oblici vode i putujemo svuda i ko zna od kojih čestica smo sastavljeni i odakle su te čestice stigle …“

 

SVETSKO, A NAŠE

 

Zašto „svetsko, a naše“? Radmila Satarić, kao pisac sa naših podneblja, ima posebnu, specifičnu vrstu osećajnosti koju vidim, osećam, prepoznajem. Ima sve što jedan pravi, veliki pisac mora da ima. Naracija je jasna, maštovita, slikovita. Retorika čista i pravilna. Svaka njena rečenica, bez obzira o kojoj temi govori, je književno dovedena do perfekcije. Svaka za sebe je jedna petlja čipke, bod u vezu, malo književno,umetničko delo za sebe. Ta preciznost, lepota stila, neosporna ljubav prema jeziku i poznavanje pravila srpskog jezika svrstava Radmilu Satarić i njena dela, po mom skromnom mišljenju, u sam vrh domaće književnosti modernog vremena.

Preporuka Savršen šut

Vrh strane