PLAVI GAVRAN
Srđan Serž Milanović
„Voljelo se dvoje mladih,
šest meseci godinu.
Kad su hteli da se uzmu,
da se uzmu, aman, aman
dušmani im ne dadoše.“
Alma Čardžić
Sevdalinka „Voljelo se dvoje mladih“
HOMOS HOMINI LUPUS EST
Da je čovek čoveku vuk i koliko je ova latinska izreka istinita pokazuje nam i Srđan Milanović svojim romanom prvencem
ZAVESA
Ovom toplom, ljudskom pričom, kroz likove i doživljaje svojih junaka u romanu „Plavi gavran“, Milanović nam slika jedno mučno vreme, vreme gvozdenih zavesa, posleratne Jugoslavije. Radnja romana smeštena je u srce Srbije, rodnu Srđanovu Jagodinu ili nekadašnje Svetozarevo, Beograd, Kragujevac kao i okolna sela. Ljubav prema svom rodnom kraju i njegova lepota naprosto kaplje iz svake njegove rečenice. On, svojom naracijom slika sliku nepreglednih pašnjaka, prelepe Morave, sunčevih izlazaka i zalazaka, kućeraka, uličica, kafanica ali i surovost tadašnjih sivih glomaznih građevina, političkih prilika i režimskih previranja.
Tvrdnja da je čovek čoveku vuk, a da najgora zver, dušmanin i vuk, čovek uvek bude samom sebi, važi za svako vreme pa i za ovo. Ni manje ni više. Točak istorije se uvek vrti ravnomernom brzinom. Ono što je na točku, količina bola i stradanja, je ono što to specifično vreme čini manje ili više turbulentnim.
Iza takve jedne gvozdene zavese rađale su se ljubavi, ni jedno vreme nije na ljubav imuno. Kada se ta ljubav desi između kćerke četničkog vođe i mladića koji se borio za Tita i partiju, onda ona postaje zabranjena i politički nepodobna ljubav. I tu sada, dolazimo do potvrde mudrosti starih Latina, dušmanin i vuk je čovek, biće koje je svesno ali surovije od bilo koje zveri. Obavijen gvozdenom zavesom, ko dublju jamu može iskopati nego čovek samom sebi? Odgovor je niko. Vukovi i zveri ubijaju samo zbog preživljavanja. Ljudi su zveri koji uništavaju sve pred sobom radi ideala, karijere, političke ispravnosti, iskrivljne svesti i pomerenih vrednosti. Ako uništavaju samo sebe, to je onda lako za njih. Ali … ako u tu istu jamu vuku i sebi drage osobe, svesno ili nesvesno, ako je najveća žrtva jedno nevino dete, onda takav čovek nije zver nego monstrum, đavo u ljudskom obliku. A istorija je tada najstroži sudija. U ovoj priči to se i desilo.
Zbog toga, ovo jeste priča o Milanu, sedmogodišnjem dečaku koji nevin i tek rođen postaje siroče. Njegova majka umire ubrzo posle porođaja pokošena tuberkulozom. Otac, usled straha za sopstvenu političku karijeru i opstanak unutar stega gvozdene zavese, odlučuje da nestane i zaboravi da je taj kratki deo njegovog života uopšte postojao. Ipak to što je postojalo nije tako lako izbrisati gumicom kao pogrešno slovo na papiru. Od tog trenutka odluke on će zauvek zamrzeti sam sebe a rezultat njegove odluke doći će na naplatu. Surovo, bespogovorno. Neopozivo.
GAVRAN I DRUGE PRIČE
Kroz poglavlja i podpoglavlja karakterističnih naslova, posredstvom svojih likova Srđan Milanović nas vodi iz priče u priču. Tako ujedinjene te priče čine ovaj roman koji je pred nama, a čije središte predstavlja glavni lik, sedmogodišnji Milan.
Kroz svoje junake i njihove doživljaje Milanović je pokušao da obradi mnogo tema koje smešta u određeno doba i određena mesta.
Tako, dobijamo priču o ljubavi, onoj krhkoj, partnerskoj i onoj snažnoj, bezuslovnoj, majčinskoj ljubavi.
U čemu je ta osnovna razlika? Snaga partnerske ljubavi u tadašnjem komunističkom režimu posleratne, danas bivše Jugoslavije, je staklena figurica, lomljiva i nestabilna koju će slomiti običan kukavičluk. Za sobom će ostaviti izlomljenu dušu, anatemisanu ženu i obeleženo dete. Majčinska, zaštitnička ljubav je bezuslovna ljubav. Ljubav iznad režima, ljubav iznad mržnje, ljubav koja prašta.
Kroz pojedine likove Milanović priča priču i o mržnji. I kao što postoji bezuslovna ljubav postoji i bezuslovna mržnja. Pojedini ljudi mrze jer su rođeni takvi, rođeni za čisto zlo.
U svom odrastanju mali Milan se suočava i sa jednom i sa drugom vrstom ljudskih osećanja. Iako raste u kući svojih staratelja, dobrotvora punih ljubavi, Milan se susreće i sa onom drugom vrstom ljudi, sposobnih samo da mrze i odbacuju pa tako vrlo rano shvata kako je to biti u selu obeležen kao siroče. Obeleženost se ogleda ne samo kroz šaputanja i podozrive poglede odraslih pojedinaca već i kroz surovost njegovih vršnjaka. Vremena se menjaju ali ljudi sa svojim osobinama nikada. Takva anatema obično vodi, kao što je Milanović odlično sagledao, u nepotrebno izlaganje opasnosti po život sve u cilju dokazivanja njegovim kukavičkim, beskrupuloznim vršnjacima. Samozvani vladari sela ili škole, kukavice i slabići okruženi svojim snažnim istomišljenicima, oduvek su bili problem, po snazi slabijim a po pameti jačim osobama. Danas to zovemo „vršnjačko nasilje“. Tada se to zvalo „jaka tatina leđa“.
Koristeći svoje likove kao aktere jedne velike drame, Milanović nam priča i priču o nesebičnom prijateljstvu. Kao prvo priča nam o neobičnom prijateljstvu dečaka i starca, seoskog pesnika i budale, od koga Milan ne dobija samo prazne savete nego učenje kako da misli sopstvenom glavom. Luckasti starac pokazuje na svom primeru koliko životne nedaće menjaju ljude i koliko je životna škola važna ali i skupa. Iako na prvi pogled različiti, starac i dečak su suštinski isti – predstavljaju sve ono što selo anatemiše. Milan od starca usvaja prve važne životne stavove i mudrosti. On ga je učio da ne živi život ispunjen mržnjom jer ona truje i prlja čisto srce i da je sama zloba kazna zlobnom. Ne bi trebalo trošiti snagu i život na kažnjavanje i osvetu. Drugo, priča o prijateljastvu, opet neobičnom, prijateljastvu sa gavranom, gde je gavran simbol različitosti. U selu si ili gazda ili otpadnik. Status se menja u zavisnosti od toga ko i koliko ume da izmišlja. Jer … za nekoga je crno uvek crno. Za nekoga je belo uvek belo. Ili si crn ili si beo. Ali nikada ili skoro nikada nisi siv ili plav, nikada nisi plavi gavran jer svako vidi ono što želi a istina je uvek negde u sredini. Ko to uspe da vidi, on je mudar čovek. Treće je priča o prijateljastvu, takođe bezuslovnom i iskrenom, između dva dečaka, dva najbolja prijatelja za koje kažemo u životu „ za njega u vatru u vodu“. Milanović nam kroz ovo treće predstavlja šta zaista to i znači jer Milan i Miljan bi jedan za drugog dali desnu ruku. I mogu neki skeptici sada misliti da je u današnje vreme to utopija ali nije. Ako imaš i jednog takvog prijatelja imaš ceo svet. To nam govori ovaj roman, govori nam Srđan Milanović, a i ja sam živi svedok da prijateljstvo nije nikada bilo utopija. Prijateljstvo je bogatstvo vrednije od novca.
Ali pored tih pravih prijateljstava bez kojih život ne bi bio moguć i lep, Srđan Milanović nam priča priču i onim drugim, lažnim prijateljstvima, lažnoj odanosti, koje je iznedrio tadašnji režim i Udbina taktika ispitivanja, pokeraška taktika: zavadi pa vladaj. Tada, četvorogodišnja ratna iskustva, u miru pomažu kod čitanja psihologije ljudi pa srećemo poltrone, zločinačke umove i strasti, kukavičluk, izdaje i prevare sitnih duša koje vole da izazivaju strah a izdaće brata ako je ljudski šljam. Razbuktaće se vatre prezira koje su samo tinjale do trenutka kada je u pitanju opstanak, razviće se bes onih slabih koji su iz ovih ili onih razloga (najčešće siromaštvo) primorani da pokrivaju lažno hrabre „drugove“ i lopove. Razviće se revolt prema poniženju kada slabi savijaju kičmu pred jačima. Lažno jačima. Milanova prirodna inteligencija i urođena mudrost, naučena seoska snalažljivost, mu pomažu da se u svom dečjem svetu izbori sa takvim osobama i tim problemima.
Srđan Milanović je ovim romanom započeo mnogo tema, mnogo priča i time pred nas kao čitaoce postavio ozbiljan matematički problem za razmišljanje. Vidim da sam stigla već do 1226 reči što je mnogo za jedan prikaz te ću se truditi da sada iznesem poslednju, ali meni najvažniju priču ili problem ako tako više volite, koji ću početi stihovima
„Molim vas, recite
otac šta je.
Da li je otac tata
ili – sudija za prekršaje.“
Dragan Lukić
Pesma „Šta je otac“
Da li ste ikada napravili razliku između reči otac i reči tata? Srđan Milanović jeste i ja ga u tome podržavam. Ponekad se u jednoj reči razlikuju ljubav ili SAMO poštovanje. Kada kažemo otac izražavamo poštovanje ali ne nužno i ljubav. Kada kažemo tata, e onda je to ljubav, privrženost, nežnost, poverenje, ruka na ramenu deteta, zaštita, požrtvovanost, spremnost na odricanje. Tata je sve. Tata je ona osoba čiji izraz lica, gestikulacija, način na koji govori, ton ili sitni gestovi utiču na dete. Dete čita celim bićem i svim čulima. Dete će videti svaku tatinu boricu, svako mreškanje lica, pročitaće sve iz izraza koji možda tata želi da sakrije. Tate ništa ne mogu sakriti. I trenutak će biti dovoljan da dete oseti da li je zadovoljilo ili ne svog tatu. Takva osećanja u deci mogu izazvati osećanja nezamislivih posledica koje će obeležiti ceo njihov budući život. Od tate i njegovog govora tela zavisiće da li će njegovo dete izrasti u osobu punu poštovanja i samopoštovanja ili će rasti u plašljivu i nesigurnu jedinku.
Srđan Milanović kroz lik Mirka Petrova, Milanovog oca rekao je sve što mislim i razumem. Svojom pričom o porodici Petrov naslikao je sliku ili još bolje, izrežirao je film o svemu što roditelji tj. tate nikada ne bi smele da rade. Podizanje dece „intelektualnom torturom“, javno ponižavanje, pokazivanje nezadovoljstva prema detetu ma šta da dete uradi, pogrešno vaspitanje u cilju očvršćavanja deteta, traženje zahvalnosti, razočaranje u sopstveno dete, sramota od sopstvenog deteta … itd.itd. Mnogo je toga „itd“ što dovodi dete prvo do odbojnosti, zatim potpune ravnodušnosti i na kraju netrpeljivosti. Netrpeljivosti, nikada mržnje. Roditelj, otac, tata obično netrpeljivost tumači kao mržnju i zatvara krug a time i zauvek srce deteta. A dovoljna je bila samo jedna lepa reč, jedna pohvala, jedan dodir ruke i reči „ponosan sam na tebe“. Autoriteti to ne znaju i zato nepovratno gube svoju decu.
Mirko Petrov je bio harizmatičan, mlad i ambiciozan. Imao je siguran put do političkog vrha sve dok jednog trenutka maska nije spala. Demaskiran i ogoljen, primoran je da se suoči sa svojom neljudskom suštinom, svojim kukavičlukom i davno napravljenim izborima. Tog trenutka je mislio da je izgubio sve, da ništa više nije mogao da izgubi. A mogao je i te kako. Mogao je da izgiubi dobrodušne ljude oko sebe i što je najvažnije mogao je da izgubi sina. Međutim, Mirko Petrov, je bio inteligentan čovek i kao takav shvatio je da su najjednostavniji odgovori nadohvat ruke. Potrebno je samo iskreno zaroniti u sopstvenu ali i u tuđu dušu. Tu se nalaze pravi odgovori. Odgovor na sve Mirkove dileme se zvao Milan. Taj dečak je bio njegov sin, njegova odgovornost, njegov izlaz i spas. Mirko i Milan zajednički spasili su i jedan drugog i jedan čitav univerzum oko sebe. To jeste suština reči „tata“. Tu leži ona mala jezička zagonetka i razlika: da li si „tata“ ili SAMO jedan obični „otac“.
ZAKLJUČAK
Sve smo mi ovo lepo sada izanalizirali ali ima jedan problem. Ja do sada nisam samo jednu stvar shvatila. Da li u rukama držim knjigu ili papire A4 formata iz Srđanovog štampača? Jer iskreno, čitajući ovo štivo svašta sam našla i uočila i dopalo mi se ali nisam sigurna da li sam čitalac ili beta čitalac. Recimo da sam čitalac što po svemu sudeći jesam, obzirom da u rukama imam obimnu i iskreno vrlo tešku, tj. masivnu knjigu. Kao čitalac, moja poruka Srđanu bi bila da je njegova knjiga „Plavi gavran“ jedna lepa priča ali amorfan roman. Roman bez oblika, bez kičme i kostiju. Bez morfologije.
Roman „Plavi gavran“, istina je, ne ispušta se iz ruku. Ali da li to nužno znači i da je to dobar roman? Za mene kao čitaoca to ne znači ništa. Možeš pročitati roman od 624 strane za dva do tri dana, a da se ne zamisliš ni jednom, a možeš čitati roman od 200 strana danima i razmišljati o svakoj rečenici.
Stil pisanja Srđana Milanovića mi se dopada ali je rečnik dosta siromašan. Osim toga smetali su mi pojedini izrazi koji su, recimo, žargonski za ovo današnje vreme ali nikako se na taj način ne mogu koristiti kada se piše o pedesetim godinama prošlog veka. Primer je: „zaglavla bolnicu“. To se koristi danas u svakodnevnom rečniku ali nikako ne može biti napisano u književnom delu koje govori o pomenutom vremenu.
Treće što mogu da primetim, a meni jeste smetalo, što ovaj roman nema jasnu dinamiku. Napisan je bez uspona i padova radnje a s druge strane priče se bez ikakvog umetničkog i literarnog opravdanja ulivaju jedna u drugu na nelogičnim mestima. Tako od svega dobijamo po malo, malo ljubavne priče, malo porodične drame, zrnce triler zapleta, akcioni roman sa primesom avanture Indijane Džonsa ili Toma Sojera, što je nelogično i nespojivo.
Četvrto su nepotrebni detalji koji su zazuzeli dobar deo romana a ne doprinose ni narativnoj ni umetničkoj vrednosti. Prosto kao da su napisani da popune prazne stranice. Primer je opis sefa u zidu na par strana potpuno, po meni kao čitaocu, bespotrebno.
Ako je istina da je Srđan Milanović „jedne večeri seo za radni sto …“ i bla – bla – bla … kako kaže u svojoj biografiji, onda je moje mišljenje da je napisao jedan stihijski roman koji, istina, nije dosadan ali ni toliko monumentalan. Srđan jeste postao pisac ali kako kaže Haruki Murakami, „nije teško postati pisac, teško je OSTATI pisac“. Srđan ima ogroman potencijal, iza te tvrdnje stojim. Sa željom i namerom da sve što sam rekla shvati kao dobronameran savet i primedbu sa nestrpljenjem očekujem neki novi roman Srđana Serža Milovanivića.
Preporuka: Zid tajni