U delu Zid tajni, kroz dve uporedne životne priče, modernu i savremenu i prošlu iz carske Rusije, Ljljiljana Šarac ponovo pravi raznobojni vitraž.
Putem jednog dnevnika u romanu „Zid tajni“
Gledam pred sobom još jedan dragi kamen, iz knjževnog opusa Ljiljane Šarac , autorke koja govori i piše kao da svira. Dok čitam ovaj roman u mislima ga čujem, kao što čujem razlivene, tužne tonove ruske narodne pesme „Rjabinuška“. Uzdišu, negde, u nebeskim, ruskim glasovima, vrhovi i vetrovi dalekog Urala, treperi u meni i oko mene lišće uralske oskoruše, rjabine. Vidim ga jasno, mirišu njegovi plodovi i čujem mu šapat listajući stranice ove knjige. A na njima i u njima je šapat. Šapat nade.
I bole me sudbine junaka kao sto me boli svaki ton ove pesme.
Mnogo bih mogla da vam pišem o knjizi „Zid tajni“. O mirisima koji određuju pojedine gradove, o jorgovanu i oleranderu iz Carskog Sela Romanovih, o lipama, o tome da Beograd leti miriše na svežu lubenicu i noćnu frajlu, čak i o specifičnom, kulturnom, neverovatnom opisu ljubavnih odnosa, samog ljubavnog čina….ma satima i satima stranice i stranice teksta.
Zašto? Zašto kad je sve, baš sve, fantastično obradila u svojoj recenziji prof.Radmila Satarić. Mogla bih kao oni đaci resavci da prepisujem ili da prepričavam njene reči što ni u kom slučaju nije korektno niti ja to želim.
Šta sam to ja primetila, a da Radmila Satarić, već nije rekla, pitam se stalno. Eto, prvo muzika, npr. Mene je knjiga podsetila na notni zapis, predivnu Rjabinušku, na Čajkovskog i lagane, sitne korake balerine na pozornici.
Na uvodnu partituru iz baleta „Labudovo jezero“, ali i na muziku čuvenog „Nadigravanja“ iz istog baleta, kao simboliku borbe dobra i zla koja u ovom romanu nesumnjivo postoji. Kroz dve uporedne životne priče, modernu i savremenu i prošlu iz carske Rusije, Ljljiljana ponovo pravi raznobojni vitraž. Obojena stakla senči, ograđuje i čvrsto drži jedan stari dnevnik, slučajno pronađen u renoviranju kuće na Zvezdari. I mi ,čitaoci, i naša glavna junakinja, Lidija, vrlo brzo zaključujemo da se radi o dnevniku srpske heroine, Jelene Petrovne
Romanov rođene Karađorđević, kćerke Kralja Petra Prvog Karađorđevića, iz milošte, u narodu omiljenog, Čika Pere i knjeginje Zorke, kćerke crnogorskog Kralja Nikole. Malo se o Jeleni govorilo. Zvanične istorijske činjenice su šture i nejasne. Iz dnevnika sazajemo kolika je i kakva njena uloga u dešavanjima s kraja devetnaestog i početkom dvadesetog veka.
A ona je velika koliko i sama Jelenina ličnost i lepota. Crnomsnjasta, hrabra gorštakinja sa crnogorskih vrleti, nesebična i voljena supruga i majka, mudra i odvažna žena koja je shvatala besmisao ratovanja, no ipak dala svoj doprinos kao junakinja bojišta, iza rovova, u ratnim bolnicama. Budići da su njen suprug Ivan Konstantinovič Romanov i ona rasli u drugačijim životnim i porodičnim uslovima, jasno je pravila razliku između velikog i malog.
Shvatala je dobro koliko je čovek mali u poređenju sa svetom, a ipak toliko veliki, jer svaki pojedinac, svako od nas, u sebi nosi ono ljudsko i neukaljano. Dušu deteta, srce patriotizma, veru, ljubav i nadu. Ovaj paradoks je ujedno i svetlost i sjaj vitraža koji gledamo pred očima dok čitamo redove napisane perom Ljljane Šarac.
Za mene, kao čitaoca, oni su notni zapisi. Svaka nota mi nesto govori i čujem jasno praporce, razgrane tonove ruske trojke, čujem i „Larinu pesmu“, vraćam se u Zimski dvorac i Ermitaž, dvorce Šeremetjevih, Oružanu palatu ispod zidina Kremlja, gde, skriven, i dalje blješti duh Romanovih, svira melodije carske Rusije, elegično, rusko-lirski, kao plač balalajke.
Ako se vratimo u savremeno doba, upoznajemo Lidiju. Lidija i Jelena su žene koje su živele u dva vremenska razdoblja ali njihova međusobna sličnost ih spaja i pokazuje da se ono najvrednije kroz vekove ne menja.
Težnja za ljubavlju i domom, porodicom, život po osnovnim životnim postulatima kao što su: čuvaj se ljubomore, preljube, moraš davati da bi se i tebi dalo, moraš voleti da bi bio voljen, struji kroz roman i odnos koji Lidija ostvaruje sa Jelenom kroz čitanje dnevnika. I kao što je Ivan Romanov za svoju Jelenu tražio detelinu sa četiri lista u parkovima Vatikana, tako i Lidija traži spas u starim listovima Jeleninog dnevnika.
Odlazeći na Tasos,
Lidija se konačno suočava sa sobom, prihvata sebe sa svim manama i vrlinama, ostvaruje ljubav, stiče samopouzdanje. I tako, još jednom u istoriji, ne znajući, davno upokojena Jelena Petrovna, simbol srpsko- ruskog prijateljstva, spašava još jednu dušu, dajući joj nesebično i plemenito nadu.
Oprostiće mi Stari Grci, nadam se (eto nam opet nade) što ne shvatam na isti način otvaranje Pandorine kutije. Nas su naše heroine naučile da bez nade ne postoji ni život. Neka to bude i život u neizvesnosti mudrost je potrebna da bi se živelo na taj način.
Oprostiće mi Stari Grci, nadam se (eto nam opet nade) što ne shvatam na isti način otvaranje Pandorine kutije. Nas su naše heroine naučile da bez nade ne postoji ni život. Neka to bude i život u neizvesnosti mudrost je potrebna da bi se živelo na taj način.
A neizvesnost je svuda oko nas, pa i danas dok pišem ove redove.
Radmila Satarić je uporedila Ljljaninu prelepu knjigu sa slikarskim platnom, a Ljljanu sa slikarom ljudske duše. U potpunosti je u pravu. Jer, samo Ljljana može uporediti boga mora Posejdona sa jednim umetnikom, slikarom. Njen opis sutona na Tasosu, kao slikarko delo Posejdona, je nesvakidašnja, naprosto genijalna ideja. Koliko je samo razigrana mašta ove žene!
Radmila Satarić je uporedila Ljljaninu prelepu knjigu sa slikarskim platnom, a Ljljanu sa slikarom ljudske duše. U potpunosti je u pravu. Jer, samo Ljljana može uporediti boga mora Posejdona sa jednim umetnikom, slikarom. Njen opis sutona na Tasosu, kao slikarko delo Posejdona, je nesvakidašnja, naprosto genijalna ideja. Koliko je samo razigrana mašta ove žene!
„Ne postoji polovična sreća. Ona je puna kao krug, ili je nema„
Još jednom nas Ljljana Šarac podseća da su naši životi kružnica. Sve dolazi i sve prolazi, šta god mi uradili, dobro ili loše, ostaje zapisano u njenom beskrajnom nizu tačaka. Na nama i na našoj savesti je kakav ćemo trag ostaviti i kojom ćemo se putanjom vrteti na ovom beskrajnom ringešpilu koji se zove život, sad, uvek, zauvek.Čitam uporno Ljiljanin opus, kao vredno đače lektiru. Zaključila sam dosad da Ljiljana ima svoj neumorni optimizam, mogla bih da ga nazovem npr. „modus operandi“ i u životu i u stvaranju.
Ne ostavlja nikakve nedoumice za nas kao citaoce. Ona, misli, osećanja, preispitivanja, unutrašnje dijaloge svojih likova vešto, konkretnom narativnom sposobnošću, prenosi u priču stavljajući ih pod klasične znake navoda. Nasuprot njima, upravni govor, obeležava crticom. Ovim načinom pisanja bravurozno i vešto urezuje njihove ličnosti u nas same, poput najtalentovanijeg duboresca, ostavlja tragove i sećanja.
Kao talasom oblikovani kamičak, kao fosilni ostatak, osećam u sebi Lidiju, Jelenu, Jovanu, princeze Romanov…i mnoge, mnoge druge. Tako jasno i nedvosmisleno vidimo sta je iskušenje, pročišćenje, preobražaj, strpljenje,tuga ili radost junaka. I ne samo vidimo nego duboko osećamo i saosećamo. Postajemo sami deo te dinamike, aktivni učesnici, a ne samo pasivni čitaoci koji imaju neki ludi osećaj da prisluškuju i vrebaju. Dok čitam Ljiljanin roman ja sam i čitalac i akter sa mnogo uloga.
Ljiljana i u ovom romanu ne odustaje od klasične književne forme. I ovaj roman kao svi drugi imaju uvod, zaplet, kulminaciju, peripetiju i rasplet. Piše za nas kao da uči svoje đake (što u nekom smislu i jesmo) da jedan pisani rad, prosto kao u školi pismeni zadatak, mora biti konkretan, precizan, jasan svima, gramatički, leksički i pravopisno tačan i mora imati uvod, razradu i zaključak.U to ime, završavam ovaj prikaz, ispunjena do poslednje ćelije lepotom dok slušam i upijam poslednje tonove Rjabinuške. Već znam gde ću dalje…kroz breze i oskoruše, kroz Ljiljaninu lektiru i preostala dva romana do velikog finala – Laguna i „Đurđevim stopama“ Ljljane Šarac.
Pročitajte prikaze i drugih dela divne Ljiljane Šarac koji se nalaze na Manjinim naslovima:
Preporuka, zvanična web prezentacija Ljiljane Šarac ljiljanasarac.com