NIŠTA SE NE OPIRE NOĆI
Delfin de Vigan
U svom romanu Ništa se ne opire noći, Delfin de Vigan istražuje najdublje, iskonske emocije i postupke koji dovode do raspada jedne porodice – njene lične porodice.
„Majka je bila mrtva već nekoliko dana.’’
Ništa se ne opire noći
Delfin de Vigan
AUTOBIOGRAFIJA – HRABROST ILI SEBIČLUK
Knjiga Ništa se ne opire noći je autobiografsko delo. Sjajna francuska autorka Delfin de Vigan, svojim ubojitim perom i moćnom snagom reči, postavlja čitaocu jasan, precizan i koncizan zadatak – postavljati sebi pitanja i propitivati pamćenje. Svako ko želi da do srži upozna sebe, najpre bi trebalo mnoge odgovore da potraži u svojoj porodičnoj istoriji po cenu da pronađe čak i destruktivno ćutanje, odjeke neke zle kobi. Tek kada tako sagledamo sebe, uđemo u bazu naših emocija, skrivenih u detinjstvu, moći ćemo da živimo nadalje tako ispravljeni, naučeni da ne ponavljamo greške svojih predaka.
NEKE OD TEMA
Delfin govori o instinktivnoj emociji. Jedna od tema romana Ništa se ne opire noći je voljenje nekog „bez razmišljanja’’. Kroz bazičnu priču o Lusil, njenoj majci, ona daje čitavu lepezu osećaja koji bi se mogli svrstati u ljubav. Prisutna su, takođe, i osećanja koja prate pripadnost „čoporu’’, koja neminovno, posebno u tinejdžerskom dobu dovode do divljanja, zavisti, ljubomore… Sublimirana u masi, kompaktna, opterećuju osobu prema kojoj su usmerena.
„Lusilin bol, bol moje majke bio je deo našeg detinjstva, a kasnije i deo odraslog života. Lusilin bol nesumnjivo predstavlja nas, moju sestru i mene, ali svaki pokušaj objašnjenja je osuđen na neuspeh. Pisanje ne može ništa da uradi u vezi sa tim, najviše mi omogućava da postavljam pitanja i da ispitujem pamćenje. … Moja porodica oslikava ono što radost ima u svom najglasnijem, najspektakularnijem, neumornom ehu mrtvih i odjeku katastrofe. Danas takođe znam da ilustruje, kao i mnoge druge porodice, razornu moć REČI i ĆUTANJA.’’
Ništa se ne opire noći
Delfin de Vigan
Interesantna tema koju obrađuje autorkina autobiografija je i perspektiva uspomena. Svako od nas ima neko mesto u koje rado i sa setom smešta svoje uspomene. Neshvatljivo je kako neke teške uspomene iz detinjstva odrastanjem postaju lake. Tako, na primer, nešto što se desilo u detinjstvu i što nam se tada činilo nemogućim za preživljavanje u zrelim godinama postaje podnošljivo. Uspomene se nostalgično nižu kao mešavina bezbrižnosti i nesigurnosti. Kao odrasli preispitujemo njihovu verodostojnost. Trivijalnih, egzistencijalnih momenata koji su se tada činili teškim sećamo se sa setom i melanholijom, prosto prizivajući i priželjkujući da se takvi dani vrate. Tada smo bili najsrećniji pa makar i prividno.
I za porodicu o kojoj govori Delfin postojalo je takvo mesto. Za njenu porodicu ophrvanu bolom, smrću, samoubistvom, ludilom… besom.
Da, Delfin u autobiografiji Ništa se ne opire noći govori o besu koji je jedna od iskonskih emocija. Sa njom se rađamo. Možemo je, naravno, kontrolisati, ali ona će neosporno eskalirati, osloboditi se u situacijama kada porodica trpi. A porodica Delfin de Vigan je trpela mnogo.
Katastrofični i bolni događaji, nesreće koje ostavljaju trajne tragove na duši dovode do promena u ponašanju članova porodice. Ovakve promene su univerzalne i mogu se sagledati u svakoj porodici. U tom smislu Ništa se ne opire noći je priča o promenama i njihovim posledicama. Odnosi se kako na roditelje neposredno, tako i na decu – posredno. Deca su odraz u ogledalu svojih roditelja.
Izuzetno mi je bilo zanimljivo autorkino definisanje porodice kroz matematičku, odnosno geometrijsku prizmu. Prema ovom gledištu, svaka porodica poseduje neku tajnu, sopstvenu geometriju koja upravlja bratskim odnosima, povezuje ih. Tajne linije ponekad su duži, a ponekad poluprave. Postoji nešto nevidljivo, magnetsko što neke članove porodice zbližava, ali neretko i udaljava.
Svaka porodica, pa i autorkina, u suštini podseća na mapu pojedinih sazvežđa. Životne prilike, društvene okolnosti i norme, specifičnosti karaktera i njihova kompatibilnost rezultiraće sjajem zvezda i njihovim međusobnim privlačenjem ili odbijanjem. Linije se mogu zatezati do tačke pucanja, ali sigurno je da do njega nikad neće doći. U ovoj porodici (kao i u svakoj) pojaviće se „faktor razgradnje’’. Da li će se sazvežđa ugasiti, razgraditi zavisi samo od zvezda iz sazvežđa (u ovom slučaju roditelja) koji taj faktor mogu pretvoriti u dar.
Samoubistvo kao proizvod nesreće ili ludila je u porodici Delfin de Vigan je i te kako prisutno. Ono za sobom ostavlja pitanja koja će porodica postavljati sebi u godinama koje dolaze. Neskriveno i bez zadrške, roman Ništa se ne opire noći, pokreće i ovu temu. Koliko li je morala biti neutešna osoba koja je sebi presudila? Koliko je to dobro krila? Krivica onih koji su ostali se nadovezuje na ovaj lanac pitanja i postaje svojevrsni, lični progon sa stalnim preispitivanjem: zašto nisu ništa videli.
CRNO-BELI SVET
Kada pogledate naslovnu stranu romana Ništa se ne opire noći momentalno bivate teleportovani u jedan drugi svet. Vidite prelepu ženu čija mudrost diše iz crno-bele fotografije. Plava kosa, crna rolka, cigareta u ruci i blagi osmeh. Pogled prepun zagonetki koje se kovitlaju u njenoj glavi. Pažljivi i empatični čitalac mora da se zapita gde bludi pogled ove prelepe žene, na šta cilja? Da li prema dalekim horizontima, bojama blještavim i svetlim, onim što nevidljive stoje negde daleko od njenog crno-belog sveta.
Ova slika će vas momentalno zavesti, kao i naslov ove priče koji zaključava mistiku ove žene. Ona je majka. Ona je majka autorke romana Ništa se ne opire noći, Delfin de Vigan. Ona je Lusil, ona je posebna majka i ovo je njena priča.
U ovom romanu, Delfin de Vigan slika porteret svoje majke i svoje porodice. U njenim planovima se učinilo lakim, a ispostavilo se da je pisanje ovog romana plivanje rekom uzvodno sa svim dobrim i lošim uspomenama kao teretom koji otežava plivanje. Teret je ponekad lak, a ponekad pretežak, opterećen intimnim i stvarnim porteretom jednog bića koje je od samog rođenja bilo odvojeno od stvarnosti. Da, Lusil, žena o kojoj govorimo, autorkina majka, oduvek je osećala da je drugačija od svojih roditelja, braće i sestara, pa čak i svoje dece. Takva je ostala do poslednjeg dana, odnosno trenutka kada je odlučila da se ubije.
Delfin de Vigan bez srama i zadrške govori o bipolarnom poremećaju svoje majke. Mi ni jednog trenutka ne dobijamo njenu tačnu dijagnozu, ali s obzirom na genetski kod porodice prinuđeni smo da verujemo u nju. Ovakva je istina žene koja nosi uspomenu na svoju majku te roman Ništa se ne opire noći možemo shvatiti kao autorkin testament, a nju samu kao izvršioca crno-belog života njene majke.
Crno-belog samo na prvi pogled. Paleta boja između ove dve osnovne boje daje romanu potpuno drugačiji ton, drugačiji valer. Čak je i pesma Alana Bašunga, koja daje naslov romanu, obojena hiljadama nijansi kao što je bio i Lusilin život ispričan kroz biografiju njene kćeri.
Krivicu, patnju i stravične epizode Lusilinog ludila, Delfin je uspela da nijansira. Time je monopolizovala čitaoca koji s vrtoglavicom okreće stranice knjige saplićući se do ivice ponora i razumevanja Lusiline suštine.
Roman Ništa se ne opire noći sumira i prezentuje diskusije jedne porodice totalitarnog matrijarhata, mravinjaka ličnosti preplavljenih i tugom i srećom. U centru ovog zamešateljstva stoji svetleći Lusilin lik.
Teško je pronaći reči koje će lako i bezbolno hvaliti ili kritikovati nečiju autobiografiju. Evo već nekoliko dana po završenom čitanju ove knjige i dalje se mučim da pronađem reči i smer kojim ću krenuti u analizu autobiografskog romana Ništa se ne opire noći.
Znam samo da članovi porodice Delfin de Vigan bude u meni mešavinu ljutnje i tuge, bude one nijanse iza crno-belog portreta i vidim spektar ljudi kao na slikarskoj paleti, koji ne znaju kako da žive. Imali su najbolje razloge na svetu da budu srećni i ispunjeni, no ipak imali su i mane koje se ne mogu lako objasniti. Njihove mane ujedno predstavljaju njihovu obojenost, njihovu osetljivost koja ih čini interesantnim, ali ipak nesrećnim. Kako njih, tako i one oko njih koji se na neki način prelivaju u njihov spektar. Ne mogu biti popustljiva prema njihovim manama jer su one obeležje ljudi koji ne mogu da žive na ovom svetu i da osećaju neobjašnjivu težinu svih ljudskih beda.
Nema gore patnje od one koja ne pronalazi razuman razlog u očima drugih.
Romanom Ništa se ne opire noći, Delfin upravo traga za razumevanjem postupaka svoje majke, razumevanjem i praštanjem, kako njoj tako i sebi.
TERET AUTOBIOGRAFIJE
Pre svake kritike romana Ništa se ne opire noći, svako od nas bi trebalo da se zapita da li ima hrabrosti, pa čak i prava da iznosi u javnost intimu svoje porodice. Ne znam koliko je to „fer’’. Intenzivno razmišljam o tome, ali ću svoj stav sačuvati za neko od poglavlja koje sledi.
Ako ste Delfin de Vigan, hrabra i odlučna autorka, onda je odgovor jasan. Roman Ništa se ne opire noći ostaje urezan duboko u sećanje, jer jer pored intimne strane priče ova porodična drama može biti univerzalna, primenjiva na mnoge porodice kojima mogu da se dese slične radosti i tuge. U osnovi porodica ne štedi nikoga, ali u slučaju Delfin de Vigan, koja priča o svojoj majci, to predstavlja dodatni i preveliki teret. Potrebno je mnogo hrabrosti i svesnosti da bi se ostvario ovakav projekat kojim autorka rizikuje da zauvek uznemiri ljude koji su joj bliski i probudi porodične duhove.
I pitam se iznova da li je pisanje ove autobiografije bila Delfinina hrabrost, ludost ili jednostavno potreba da se podigne spomenik od reči i papira ženi koja ju je rodila. Opisati njen život po sećanjima članova porodice i samom autorkinom sećanju bio je, čini mi se, njen dugi izdah olakšanja.
LUSIL
Ko je Lusil iza kulisa? Na ovo pitanje Delfin de Vigan pokušava da odgovori i sebi i drugima mukotrpno radeći na romanu Ništa se ne opire noći.
Okružena mnogobrojnom braćom i sestrama ova lepa devojčica od najranijeg detinjstva slika se za reklame u modnim časopisima i tako puni novčanike svojih roditelja. Kada u jednom trenutku postane neinteresantna menadžerima (u vreme puberteta), ona postaje ćutljiva i povučena Lusil. Odrasla Lusil je žena potpuno isključena iz stvarnosti na ivici ludila, zavisna od droge i alkohola. U očima njenih roditelja isključivi krivac za svoje stanje je ona sama. Njihovo razmišljanje i shvatanje Lusilinog stanja je toliko površno i sebično uprkos činjenici da su se u porodici več dešavala ludila, nasilje, samoubistva. Kada ovo sagledamo postaje nam jasnije Lusilino stanje uma i oscilacije emocija (što jeste odlika bipolarnosti).
(NE)RODITELJSTVO
U nekoliko navrata dok sam čitala roman Ništa se ne opire noći bila sam ljuta i povređena.
Tačno je da su ovu porodicu oblikovale nesreće i traume, tačno je da u takvim situacijama porodica pati i to nepovratno, ali zašto je ta patnja multiplicirana i zašto se kao takva potpuno prelila u malu Lusil. Ona stostruko nosi sve patnje i ne možete biti indiferentni i ne patiti zbog nje same. Ne mogu da shvatim roditelje koji, ako su dostojni tog imena, mogu da budu toliko sebični. Nekontrolisano donose decu na svet, čak i usvajaju decu (kao da postoji zamensko dete koje bi popunilo mesto onog koje je nastradalo), napuštaju decu koja su već tu ne brinući se ni najmanje o moralnim i mentalnim posledicama koje ovakvi životni obrti nose sa sobom.
Sa svakom novom stranicom romana Ništa se ne opire noći, članovi porodice se polako otvaraju kao i knjiga koju imate u rukama. Shvatamo da su svi članovi autorkine porodice zatrovani posledicama koje koren imaju u detinjstvu, posledice neodgovornosti roditelja koji su se trudili da obezbede materijalnu udobnost svojoj deci, ali ne i onu suštinsku. Pitala sam se više puta kako se ovi ljudi usuđuju da nose titulu roditelja. Kako mogu da se pogledaju u ogledalo kad im se sopstvena deca ubijaju, postaju ovisnici, srljaju u propast.
AUTOBIOGRAFIJA – ZA I PROTIV
„Pisati o svojoj porodici nesumnjivo je najsigurniji način da se sa njom posvađate.’’
Ništa se ne opire noći
Delfin de Vigan
Intenzivno razmišljam o ovoj rečenici iz romana Ništa se ne opire noći. Moje razmišljanje se raslojilo, a osećanja podelila u dva tabora kao dve vojske koje ukrštaju svoje mačeve.
Do ovog trenutka pisala sam o Delfininoj hrabrosti i upornosti, sad se pitam da li joj je ova autobiografija uopšte bila potrebna.
S jedne strane sam revoltirana spoznajom da se na kraju neke porodice više uništavaju nego što zajedno cvetaju, a kada šteta postane nenadoknadiva, po pravilu ona sledeća pokolenja su ta koja nose terete, plaćaju kumulativne račune. A oni, oni koji su diktirali igru tada odlažu svoje karte.
Pokušavam da zamislim Delfin de Vigan rešenu da sastruže slojeve krte farbe i pronikne u porodične tajne svakog njenog člana. Trenuci umora, pauze, straha, premišljanja jasno su njenim rečima opisani u romanu. Razumljivi su njeni napori, ali i dileme da li je zaista potrebno razmrsiti uskomešanu vreću čvorova koju čini njena porodica.
S druge strane, razmišljanja o romanu Ništa se ne opire noći me vode prema razočaravajućim zaključcima, što ću dokumentovati citatom:
„Muškarac koga volim, i čija se ljubav ponekad sudara s mojim izbivanjima, pre nekog vremena zabrinuo se videvši da sam se prihvatila tog posla. Barem sam tako interpretirala njegovo pitanje postavljeno s izvesnim oprezom: zar baš o tome moram pisati? Na šta sam bez oklevanja odgovorila da ne moram. Imala sam potrebu da pišem i nisam mogla pisati ni o čemu drugom, ni o čemu drugom osim o TOME. Nijansa uopšte nije zanemariva.’’
Ništa se ne opire noći
Delfin de Vigan
Ovaj pasus poljuljao je moju veru u ovaj roman i razdelio osećanja. Stavio je pod sumnju motivaciju i stvarnu spisateljsku inspiraciju Delfin de Vigan. Tačnije, da li je u nedostatku inspiracije za nešto drugo, pravi roman, fikciju, autorka odlučila da, iznoseći prljavi veš svoje porodice ostvari materijalnu dobit, novac? Vrlo je prosto objašnjenje. Ako je autorka želela da ispriča svoju priču i da se oslobodi tereta i teskobe, u današnje vreme interneta postoje mesta na kojima se jaki i bolni trenuci dele sa drugima. Postoji široko i otvoreno polje širom planete, potpuno besplatno koje se zove blog ili forum. Postoji i papir i olovka, postoji i kompjuter, ali ne mora da postoji – izdavač. Dakle nije knjiga Ništa se ne opire noći morala biti objavljena. S obzirom da je autorka objavila ovu knjigu jedan mali crv sumnje me gricka, jer objavljivanjem ova knjiga dobija drugačiju motivaciju, komercijalnu motivaciju. Možda je surovo ovo razmišljanje, ali ne mogu ni da ga sakrijem niti izbacim iz glave.
No, da ne idem mnogo u širinu (i ovako sam preterala), bez obzira koliko Delfin de Vigan volim kao spisateljicu, bez obzira što mi se knjiga Ništa se ne opire noći u suštini veoma dopada ostaje gorak osećaj jer – onog trenutka kada je ova knjiga počela da se prodaje autorkina privatnost i privatnost njene majke postale su roba. Pitam se gde je tu savest? Duša? Da li je pošteno zarađivati za život pričom o prljavim detaljima svog postojanja, postojanja svoje majke, cele porodice?
Pa čak i samu autorku progone noćne more u kojima joj se njena baka obraća rečima:
„Nije lepo to što radite, draga moja kraljice, nije lepo.’’
ZA KRAJ
Ipak, bilo kako bilo, Delfin de Vigan, ma kakve razloge da je imala, napisala je sjajnu knjigu koja neće vratiti Lusil, ali će ona ipak nastaviti da postoji uprkos svim svojim devijacijama, onakva kakva je bila. Ako prenebregnem svoja dvoumljenja moram da kažem da sam osećala duboku naklonost prema ovoj ženi koja je bila samo nesrećna žrtva roditelja, koji, po mom mišljenju, ni ne zaslužuju tu titulu.
Knjiga Ništa se ne opire noći, bez obzira na razloge njenog objavljivanja, šamar je koji će vas zaboleti. Podsticaj je na razmišljanje o složenosti porodičnih odnosa gde ono najgore ostaje skriveno.
Uprkos svojim nedoumicama, moram priznati da je jednodimenzionalnost naracije Delfin deVigan bez ikakvih ukrasa ovom romanu dala blistavost.
Rečju, roman Ništa se ne opire noći je blistava istraga o srcu porodičnog sećanja gde se ona najsvetlija bore sa najdubljim porodičnim tajnama. Delfin de Vigan ovim romanom razotkriva i sve naše živote, naše mane i sopstvene rane.
Preporuka Prema istinitoj priči