PREMA ISTINITOJ PRIČI
Delfin de Vigan
Prema istinitoj priči je neobičan i intrigantan roman, dobro osmišljena, izuzetno napeta priča u kojoj autorka istražuje granice opsesivne manipulacije maskirane u prijateljstvo. Majstorsko delo Delfin de Vigan o stvarnosti i imaginaciji.
Roman Prema istinitoj priči Delfin de Vigan moram da priznam dugo sam zaobilazila, iako izuzetno volim i poštujem autorkino stvaralaštvo i književni izraz. Čak ga nisam ni kupila dugo vremena nakon njegovog objavljivanja u izdanju Lagune. Iskreno, odbijaju me i filmovi i knjige u čijoj najavi piše: zasnovano na istinitim događajima. Ipak, podstaknuta kako radoznalošću tako i respektom prema sjajnoj francuskoj autorki, odlučila sam da mu dam šansu. Nisam pogrešila, ovaj roman me je naprosto opčinio. Nisam ga ispuštala iz ruku. Tekst koji sledi je plod mog oduševljenja.
„Čim istina pređe pet redova, postaje roman.“
Žil Vern
ISTINA ILI ROMAN?
Budimo iskreni, koliko puta smo čitajući neku knjigu, poput romana Prema istinitoj priči, neosetno prešli preko tanke, nevidljive granice pitajući se gde se završava istina, a počinje fikcija? Da li se uopšte i završava istina? Da li čitamo istinitu priču ili fikciju istine? I da li je svaki roman u nekom, makar i malom delu, suštinska istina? Smatram da nijedan pisac ne može napisati dobru knjigu dok potpuno ne ogoli sebe, skine meso sa kostiju i na takvim temeljima sagradi vredno delo. Upravo ovakav roman imam pred sobom u kojem je Delfin de Vigan majstorski stopila stvarnost i imaginaciju do tačke neprepoznavanja. Prema istinitoj priči je takav roman. On istražuje senovite obale koje dele stvarnost od fikcije.
PRIJATELJSTVO ILI UTICAJ?
Bogatom, senzualnom, toplom naracijom Delfin de Vigan u knjizi Prema istinitoj priči istražuje rađanje i razvoj jedne gotovo platonske veze, čudno prijateljstvo dve žene od kojih je jedna pisac, a druga čitalac, obožavalac i fantomski pisac. Ovaj roman već posle pedesetak strana (od 300, koliko broji cela knjiga) pretvara se u psihološki triler, uzbudljivu igru mačke i miša, klasično izluđivanje neprestanim narušavanjem samopouzdanja glavne junakinje. Prilično tiho i prilično jezivo.
Čitajući roman Prema istinitoj priči primetila sam da se autorkin stil izmenio u odnosu na onaj koji je imala u romanu Deca su zakon. Ovde autorka piše dugačkim rečenicama koje čitalac neretko želi da skrati, preskoči. Moj savet je da to ne radite. Svaka od tih dugih misli ima svoj razlog i opravdana je – namerna, da se tako izrazim. Ona je jedan vid ludila koji autorka želi da podcrta.
Kako god to shvatili, suština je da roman Prema istinitoj priči govori o samostalnom pisanju i preispituje fikciju. Veoma, veoma interesantan način postavljanja pitanja da li je pisanje u jednom smislu oružje? Ako jeste, da li je ono oružje za napad ili oružje za odbranu? Da li pisac uopšte ima izbora kada naiđe na reakcije čitalaca koje ponekad nisu nimalo slatke i pozitivne u slučaju kada obrađuje lične teme koje neizbežno utiču na osobe bliske autoru?
Napomenula sam već koliko me odbija kada pročitam uvodnu rečenicu filma ili knjige: prema istinitoj priči. Ja jednostavno nisam (da sada) verovala u takvu verziju istinitosti. Činjenice su, međutim, pokazale da je moje mišljenje usamljen slučaj jer sve više ljudi veruje u ono što je odštampano ili snimljeno. Suštinski, odgovor i nije toliko bitan. Bitno je da je „pisanje borilački sport“, ako govorimo o knjizi. Borba koju čitalac prati kroz 300 strana romana Prema istinitoj priči je kvalitetna, efektna i uzbudljiva. I piscu i čitaocu, međutim, ostaje večito i uporno pitanje: da li je potrebno boriti se sa stvarnošću?
VEROVANJE U NEPOSTOJEĆE
S vremena na vreme svako od nas ima onu, često neispunjenu, želju da pobegne od postojećeg stanja u nepostojeće. Iz stvarnosti u fikciju. Delfin de Vigan je prepoznala ovu težnju čitalačke publike, pružila joj je izlaz veoma preciznim romanom Prema istinitoj priči.
Kakav smo to izlaz dobili? Iznad svega onaj neobjašnjivi osećaj kada čitalac ni u jednom trenutku ne želi da sazna previše i pre vremena, ne ulazi u detalje jer mu ni sama autorka to ne dozvoljava i neprestano povlači ručnu kočnicu. Ona u čitaocu prosto budi neku laganu strepnju, strah da se ne ugasi bleda iskra početne, pokretačke želje za istinom.
Savršeno je Delfin de Vigan raslojila funkcionisanje javnog mnjenja koje počinje da bukti, varniči kada se u knjžarama pojavi ovakav jedan naslov kao što je Prema istinitoj priči. Štampa, sve novine i tabloidi počinju da govore o njemu. Talasaju se razni blogovi koji seciraju knjigu sa ovakvim naslovom, nagađaju da postoji možda priča iza priče, skriveni roman iza ovog, već napisanog.
Dajte, molim vas, da ne budemo licemerni! Slušamo, čitamo i štampu i blogove, golica nas rijaliti naslov! Voajerišemo! Popuštamo stisak na našim novčanicima, trčimo u knjižaru brzo dok nas nije napustila aura koju je javno mnjenje isplelo oko nas! Osećamo pritisak onog skrivenog osećaja „još ga nismo pročitali“! Želimo, žarko želimo da makar čitajući prisvojimo nečiju istinu! Duboko verujemo u nju.
A onda zaranjamo u roman jer se u roman Prema istinitoj priči se mora zaroniti. On nije peščana plaža i plitko more. On je skok sa visoke stene u morske dubine. Ronimo dugo, na dah, duboko kao u filmu Veliko plavetnilo. Uplašeni od razočaranja naprosto smo sami sebi smešni onako slični stanovnicima kuće Velikog brata. U nekim trenucima čak sam se i ljutila na sebe dok sam se ogledala u sopstvenom, voajerskom liku.
U jednom trenutku sve staje, zastanete i vi. Shvatite da ste oduševljeni romanom Prema istinitoj priči i onim neverovatnim što je njime postigla Delfin de Vigan. Nestvarno mi je i fascinantno kako je ovu priču autorka postavila.
Ovo je jasan roman u kome se svaka rečenica savršeno uklapa i u prethodnu i u sledeću. Rasplet priče kao hobotnica hvata čitaoca toliko da ne može da trepne, da udahne.
I dok tako obuzeti romanom grozničavo iščekujemo kraj, prosto se nameće pitanje: koliko se, u želji da zabavi i zainteresuje čitaoce, i sama autorka zabavljala pišući roman Prema istinitoj priči?
Kao oko Velikog brata pratila je kako njeni zaključci o pisanju fikcije utiču na čitaoce. Dozvolila je svojoj naraciji transparentnost, te se tako vidi sve: fizička neurednost, čupava i prljava kosa, prvi znaci depresije, kao i neurednost psihe glavne protagonistkinje koja „sasvim slučajno“ nosi isto ime kao i autorka – Delfin. Čitaoci jasno sagledavaju neizrecivi osećaj stida, njenu nespretnost. Slikovito je opisan život pisca koji ne izlazi napolje, čiji je pogled zakucan za belinu neispisanog papira dok vreme protiče, curi kroz nemoćne prste.
TRILER ILI DRAMA?
„Nekoliko meseci posle objavljivanja mog poslednjeg romana, prestala sam da pišem.“
Ovim objašnjenjem Delfin de Vigan započinje svoj roman Prema istinitoj priči. Posle uspeha njene autobiografske knjige Delfin (protagonistkinja) se našla pred skoro nemogućim zadatkom – preći pustinju. Njenoj nestabilnosti i strahovima doprinose kako mediji i špekulisanje tako i zahtevi izdavača. S obzirom da knjiga koju je napisala govori o vrlo ličnim i skandaloznim događanjima, nije čudno što se neustrašiva Delfin pretvotila u stidljivu i s pravom uplašenu spisateljicu koja u samoći i tišini stvara tapiseriju od reči da bi je već sutradan uništila, čim je trebalo javno da govori.
Tako neurednu, zbunjenu, haotičnu, pa čak i pijanu pronalazi je L (Elle – ona ) i pruža prijateljsku ruku spasa. L je sve što Delfin sanja da bude. Elegantna, lepa, odmerena, uredna, savršeno obučena i do krajnjih granica samouverena. Dan po dan L je sve više prisutna u Delfinom životu i one postaju prijateljice. Vrlo lagano, veoma zlokobno, što, nasuprot Delfin, vidi samo čitalac, prijateljstvo se pretvara u uticaj, a njihova veza u opsednutost, zavisnost. L je neprestano uz Delfin, uronila je, stopila se sa njenim životom.
Kada Delfin tone iznurena uvredljivim anonimnim pismima – tu je L. Kada postane fobična od pisanja do te mere da više ne može da pregleda ni svoje mejlove, ni račune, kućnu administraciju – tu je L da sve preuzme na sebe. Pisanje odgovora na mejlove, raznih predgovora za knjige, pravljenje spiskova za kupovinu – sve obavlja L u Delfino ime.
Osim toga L, najblaže rečeno počinje da utiče na Delfin kao književnicu. Svojom ubedljivošću i neospornom sugestivnošću preduzima surove korake kako bi destabilizovala psihu svoje nove prijateljice. Koristi Delfinu dezorijentisanost nastalu nakon objavljivanja njene knjige kojom je rasvetlila neke teške momente svog života. Na sve načine pokušava da ubedi Delfin kako je pisanje fikcije prevaziđena tema. Po njenom mišljenju Delfin bi trebalo da piše samo istinite priče, inspirisane sopstvenim iskustvom.
„Pisanje mora biti potraga za istinom, inače nije ništa.“ – kaže L.
Ove reči ruše već poljuljano Delfino samopouzdanje, te ona napušta svaki rukopis koji započne. L je daleko od brižnog prijatelja o kojem mnoge osobe sanjaju. Njena ljubav boli, ona je pijavica, njen uticaj polako ubija Delfin. Šta L hoće, dokle će ići i konačno – ko je uopšte ona? Kao na nezaustavljivoj, neprestanoj vrtešci, čitalac romana Prema istinitoj priči grozničavo lista stranice knjige ne bi li razrešio ovu misteriju.
Likovi dve glavne protagonistkinje romana su u bolesnoj simbiozi. Veoma je dirljiv način kako je opisana Delfin sa svim svojim manama i strahovima. Čitalac će voleti Delfin, iako će njena naivnost i povodljivost, neargumentovani stavovi često u njemu buditi ljutnju i zaprepašćenje. L je pak lik koji daje zanimljivost romanu Prema istinitoj priči i trajno održava njegovu dvosmislenost.
NASLOV ILI FLOSKULA?
Sam naslov romana Prema istinitoj priči odmah na početku upućuje čitaoca da se radi o autofikciji. Knjiga spada u žanr romana i još uže – triler. Moramo se zapitati da li bi naslov trebalo shvatiti bukvalno ili je Delfin de Vigan pribegla ironiji. Tokom čitanja romana, što je jako zanimljivo, ni u jednom trenutku nećemo dobiti odgovor na ovo pitanje niti ćemo saznati u kakvom su odnosu priča i stvarnost.
Sam početak romana Prema istinitoj priči je neosporno autofikcija: naratorka Delfin govori u prvom licu, upravo je promovisala novu, uspešnu knjigu, njen životni saputnik je književni novinar i kritičar Fransoa Busnel, ukratko rečeno brojni su „efekti stvarnosti“.
Uvođenjem L u priču takvi efekti se polako gube, te će čitalac do kraja biti zaintrigiran sumnjom da je ona izmišljen lik, ako ne i Delfina uobrazilja, drugo JA. Ona predstavlja domišljat odgovor na sva ona pitanja o „istinitosti napisanog“, svima koji „žele istinu“. Odgovor autorke romana Prema istinitoj priči je nedvosmislen: ne postoji ništa stvarnije od dobro konstruisane i vešto vođene fikcije.
Na kraju, može se zaključiti, bilo da je sve to istina ili ne, ono što je sigurno je da roman Prema istinitoj priči uspeva da otelotvori književnu raspravu o istini i fikciji i zaista se od njega čitalac ne može odvojiti.
U jednoj i jedinoj istini je snaga ovog romana: Delfin de Vigan je svojom virtuoznošću i talentom uspela da jednu raspravu o književnoj formi, žanru i estetici učini uzbudljivom poput najnapetijeg trilera.
Preporuka Mogla bih to biti ja