Doručak

DORUČAK

Dinko Mihovilović

 

„Samo žena može stvoriti porodicu. Ali i porodica se može raspasti zbog žene.”

Majka Tereza

 

RASPAD

 

Doručak, vreme koje porodica posvećuje ovom najvažnijem obroku u toku dana, simbolizuje porodičnu bliskost. Ali ovaj roman nije film, ova porodica ne sedi zajedno za stolom. Oni imaju svoj … „Doručak”.

Zar je već novi dan? – Prvi svesni juratnji trenutak, pitanje koje često u trenu posle buđenja izaziva mučninu u stomaku i treperenje srca.

Porodična, slojevita drama Dinka Mihovilovića „Doručak”, ispričana kroz ženski lik glavne junakinje, fascinirala me je, opčinila, inspirisala, rastužila, dala mi temu za razmišljanje. S obzirom na taj osećaj koji je izazvala, ideja da je analiziram i obradim bila je za mene zadovoljstvo, izazov i doživljaj.

ZAR JE VEĆ NOVI DAN?

„Važno je svaki započeti ispravnim licem.”

To nam poručuje pisac romana „Doručak”, Dinko Mihovilović kroz reči i misli svoje glavne junakinje Mie.  Koliko je ovo teško i ponekad nemoguće postići znamo svi, a posebno oni koji na svojim leđima nose preveliki teret. Trenutak kada san prestaje i počinje java jeste trenutak ponovnog susreta sa samim sobom, pa zatim i sa ukućanima. Ako su ti ukućani bračni drug i deca, onda je ta prva rečenica gotovo nemoguća i teško ostvariva, barem ovde u konkretnom Miinom slučaju. To je paradoks. Pogled na sopstvenu porodicu automatski bi trebalo da na licu stvori tu ispravnost. Da to nije baš uvek tako pokazaće nam autor romana „Doručak” i to će argumentovati daljim tokom romana.

 

BRZINOM GEPARDA

 

Ne može se pobeći. Prošlost je gepard koji lovi i vreba sadašnjost, i uvek je stiže. Koliko je osoba jaka u svom „danas” da  ga „juče” ili „sutra” ne bi stiglo i rastrgnulo, progutalo? Prošlost u liku geparda je spretna, brza, uvlači se poput svetlosti i prašine u sve pukotine sadašnjosti.

Glavna junakinja romana „Doručak”, doktorka Mia, uvek je na tom nekom putu, stalno na teritoriji  gepardovog lovišta. Oprezna je. Njeno lice je uvek ispravno. Budno posmatra svoju porodicu. Posebnu pažnju posvećuje najstarijem sinu Damjanu. Damjan je, u suštini, usamljen dečak iako raste sa mlađim bratom i sestrom – blizancima. Blizanci imaju svoj svet u kom za njega mesta nema. Mia može jasno da sagleda Damjanov problem obuhvativši mu lice jednim pogledom. Ono nije ispravno.

„Gleda me mješavinom molećivosti i upitnosti, čini se manjim nego što jeste, ramena uvučenih prema prsima kao da na leđima nosi teret koji ga pritišće ka zemlji.”

 

Pitamo se čemu ovolika analiza i nesigurnost jedne majke. Odakle stalna krivica koja je „zrno graška ispod njenog madraca”? Zašto oseća opasnost? Odgovore na ova pitanja Dinko Mihovilović nam je dao kroz roman „Doručak” preplićući vešto prošlost i sadašnjost. Tako, u prošlosti možemo naći jednu misterioznu, suzdržanu Miu – devojku koja ima granice i u svakodnevnom životu, ali i neke mentalne, nepremostive granice i duboke strepnje.

„Šutim, gledam vodu kako stidljivo prelazi preko oblutaka na obali. Ako dovoljno dugo šutim, možda ćemo promjeniti temu a da ga ne uvrjedim. A možda će i obluci postati voda, a kapi vode obluci.”

Već na samom početku romana „Doručak” kroz ovakve bolno konkretne istine vidimo stil naracije Dinka Mihovilovića. Toliko jednostavan, a toliko maštovit. Toliko sugestivan da mi se misli sažimaju i rečenice same od sebe skraćuju. Penkalo lije mastilo, cepa papir. Toliku snagu u čitaocu izaziva autorov pripovedački talenat. Vrlo lako, neosetno i ubedljivo Dinko Mihovilović prepliće prišlost i sadašnjost presecajući ih precizno na pravim mestima, te se roman čita u dahu, bez daha.

Vrlo je zanimljiv način kako pronalazi male, gotovo zanemarljive događaje i pretvara ih suptilno u filozofske celine kroz koje karakterizuje likove. Daje im ležernost i prema teškim temama, otvorenost do granica njihove svesne mogućnosti. Primer za to možemo naći u delu romana „Doručak” kada glavna junakinja priča o svom odrastanju u Domu za nezbrinutu decu, sarkastično, lenjo, kao da je to neko svakidašnje i normalno odrastanje – „i to je to”, “ništa specijalno” ili neka slična fraza.

GDE SU TU MOJA DECA?

 

Kako čitalac odmiče sa čitanjem romana „Doručak” sve više mu se nameće pitanje: koliko zaista poznajemo svoju decu? A uz to pitanje, kao na rolerkosteru, odmah za njim stiže i drugo: gde je koren bezgraničnog poverenja u svoje dete i njegova zaštita? Pitanja se sama nameću kao kada oluja nesumnjivo dolazi i vetar se pojačava. Roman „Doručak” ulazi u neviđeno ubrzani tempo. Glavna junakinja Mia je opsednuta praktičnim potrebama svoje dece, ali kao preodgovorna osoba svesna je da sve manje razmišlja o njima kao o odraslim osobama u koje će izrasti. To stvara teskobu u ionako oštećenom mentalnom sklopu ove žene. Njenom mentalnom sklopu je strano sve što je nepraktično i prazno: muzički tonovi bez glasa, golo drveće bez lišća, osmeh nepoznate starice. Za nju je to apstraktno, kao što je apstraktno i odrastanje male dece. Kao da je za nju to toliko daleko da je još uvek rano o tome uopšte brinuti i razmišljati. U skladu sa tim, zašto se onda ne fokusirati samo na svakodnevnu potrebu: škola, hrana, odeća. Da, zašto da ne?

Zato što će doći trenutak kada će roditelj morati da otvori svoje zaklopljene oči i prizna da laže samog sebe po pitanju ponašanja svog deteta. Da će posle odbijanja istine i ljutnje na muža, na svoju drugu decu, na drugove i nastavnike morati da se suoči sa osnovnim problemom. Tada će morati da prestane sa ignorisanjem očiglednih pokazatelja istinske agresije, destruktivnog i autodestruktivnog ponašanja svog deteta. Kada roditelj napokon otvori oči, shvatiće da je to možda prvi put da on zaista vidi svoje dete koje do tad nije bilo istinski primećivano.

„Poziv da ga vidimo, bojim se da je jako usamljen.” – reći će Dinko Mihovilović kroz reči svoje glavne junakunje Mie.

Međusobni odnosi bračnih partnera su neretko haotični – ili ne čuju jedno drugo ili pak pretihi da se pod teretom te tišine partneri lome i jedno drugo okrivljuju.

Još jednom smo, kao čitaoci romana „Doručak” svedoci da snaga roditeljske ljubavi nije u traženju izgovora za one loše postupke deteta, snaga je u suočavanju sa problemom. Dinko Mihovilović je romanom „Doručak”, a na životnom primeru, svojim oštrim zapažanjem predstavio ovu vrstu porodičnih „dečjih bolesti” kada se radi o željenom roditeljstvu. Dete od roditelja traži pohvalu, ali vrlo često i zdravu, konstruktivnu kritiku. To je ona pozitivna smernica njegovog odrastanja. I iz jednog i drugog dete uči. Dete ne voli da vidi nemoćnog roditelja dok je sama njegova lična moć zavisna od njegove. Na taj način gubi kompas, luta u neshvatanju svega što se oko njega dešava. Dete ne voli ni kada mu roditelj pati od „sindroma noja” i zabija glavu u pesak. Tada ga ne vidi, ne čuje. Dete uvek traži izraz očiju svog roditelja i čita svaku misao i skrivenu boru.  Istina je da dete čuje roditeljsku tišinu. Ona je za njega neizdrživa buka i u tome je cela suština.

 

ŠTA NAM TO PRUŽA DINKO MIHOVILOVIĆ?

 

Romanom „Doručak” Dinko Mihovilović je otvorio mnoga pitanja  i dao temu za razmišljenje svojim čitaocima. Osvrnuću se na neke od njih koje su meni (osim roditeljstva) bile najintrigantnije.

Zašto se ljudi koji su odrasli po domovima za nezbrinutu decu nikada više ne sreću po izlasku iz ustanove? Samo suočavanje sa sličnima sebi vraća neki stari osećaj tuge i nemoći. Ovaj stav me neodoljivo podseća na stavove pojedinih ljudi koji pate od nekih zdravstvenih problema. Postoje grupe za samopomoć, grupe za podršku, organizacije koje okupljaju određene vrste hroničnih bolesnika. Neki od ljudi sa konkretnim problemom se priključuju grupama i organizacijama, čak i vrlo aktivno učestvuju, a neki pak ne. Odgovor je jednostavan. Svako grupisanje predstavlja etiketiranje, a etiketiranje sputava osećaj normalnosti. Ti ljudi, jednostavno, žele da žive kao sve normalne, zdrave osobe. Isti je slučaj i sa osobama koji su deo života proveli u Domu za nezbrinutu decu.

„Naše nepisano pravilo je da u život odlazimo jedni bez drugih.” – kaže Dinko Mihovilović u romanu „Doručak” i ja se sa njim slažem.

Bez obzira na njihovo pravilo, ne može uvek biti onako kako su zamislili. Svojim izbrušenim stilom pisanja Dinko Mihovilović čitaoca upoznaje sa otuđenošću i oštećenošću ljudi koji su svoje detinjstvo proveli nezaokruženi, te tako nisu ni mogli izrasti i sazreti u zaokružene ličnosti. To se u prvom redu odnosi na interakciju sa drugim ljudima, na profesionalnu i emotivnu skučenost i nepoverenje.

Na primer – citiram Dinka Mihovilovića, roman „Doručak”:

„Svakog osvoji nešto; bio to slijed događaja ili jedan romantičan trenutak. Ovaj je trenutak, za mene svojevrstan vrhunac romantike iako možda tako ne izgleda.”

Naravno da ne izgleda, Mia! Ti samo misliš da je to romantika.  – upravo tako sam reagovala na ovaj deo.

Svaku rečenicu mere i vagaju joj težinu, dužinu, masu da se kojim slučajem neko (dečko) ili nešto (auto) nije urotio protiv njihove ličnosti. U Miinom slučaju – protiv ženske inteligencije. Može se zaključiti da im je čak  i neka vrsta pobede osećaj da su sagovornika naterali na stid ili samoopravdavanje. Možemo ih prepoznati u svojoj okolini. Oni nikada neće zapamtiti neka „nebitna mala lica” iz njihovog svakodnevnog života, poput noćnog čuvara, iako će se u sebi zbog toga kajati. Tako upadaju u lavirinte neudobnosti svakodnevnih interaktivnih situacija. Zajednički život, deljenje sopstvenog prostora predstavlja za takve osobe teskobu sa kojom se svesno suočavaju, ali im je i te kako jasno da ako biraju da budu „normalne” taj osećaj moraju prevazići. Iako se zaista svakodnevno trude da budu normalni, neka životinjica oštrih kandži je stalno prisutna u njima željna da ih podseti na razočaranje, jer ono je oduvek bilo sastavni deo njihovog života.

„Prvo razočaranje u prijatelja vrlo je osobit i dubok doživljaj. /…/ Vjerujem da sam se tada zapitala postoje li uopće ljudi koji nisu sami.”

Dinko Mihovilović u romanu „Doručak” ukazuje nam na potrebu takvih ljudi za svojom mirnom lukom, svojim porodičnim gnezdom u koje bezglavo žure i srljaju.

„Sreću treba ponekad malo pogurati.”

„Na trenutke osjećam da on ne dijeli moju ambiciju i da bi htio život koji teče sporije. Spominje mi Savu, govori kako polagano teče i svejedno stiže kamo treba, a ja mu objašnjavam da što je voda sporija, to je prljavija i osjećam se glupo što moram posezati za tim jeftinim metaforama. Daleko od toga da odbija spavati sa mnom, ali imam osjećaj da ne želi poistovećivati seks sa pravljenjem djece. Želi da uživamo bez posljedica. Na meni je da pronađem ravnotežu između ta dva vida odnosa. Ili, svetovnije rečeno, moram se truditi ostati trudna, a da ne ubijem romantiku.”

Ovako razmišlja glavna junakinja romana „Doručak”, Dinkova Mia.

Ovakav način razmišljanja direktno se naslanja na potrebu ljudi kao što je Mia, koji su rasli sami, među različitim vrstama zidova, sopstveno izgrađenih ili zidova sirotišta stalnog pravdanja sopstvenih postupaka pa ako ne nekom određenom onda bar samima sebi. Osim ove potrebe kod istih osoba postoji i potreba za nekom vrstom predaje posle iscrpljujuće borbe koja vodi uništenju njima bližnjih ili samouništenju. Jer – u ovakvim slučajevima i borba i predaja su podjednako naporne.

U pojedinim delovima romana Dinko čitaoca uvodi i u neki, uslovno rečeno, svet magije u nadrealni svet. To je posebno naglašeno u delovima romana „Doručak” gde je opisana vrlo čudna i neobična terapija kojoj pribegava Mia, zatim njeni snovi, čudna starica koja razgovara sa drvećem, drvo neobičnog izgleda – tisa koja raste usred šumskog gaja itd.

ŠTA MOGU DA ZAKLJUČIM?

Mogu da kažem da sam pročitala jedan fascinantan roman mladog hrvatskog autora Dinka Mihovilovića koji je napisan istovremeno emotivnim ali i, kako Marija Vujčić kaže, „ekonomičnim jezikom”. Dinkova rečenica istovremeno teče kroz vene kao mirna reka, ali kida srce kao ledeni planinski brzaci u proleće. Od prve do poslednje strane sam sa uživanjem čitala njegov roman „Doručak”, hvatala dah samo da bih ponešto zabeležila. Po sklapanju korica romana čitalac tačno može videti simboliku u dizajnu naslovnice, kao i u samom naslovu „Doručak”. Rekli smo da je doručak za mnoge porodice simbol simbioze, topline zajedništva, svetlog jutra, ali kad pročitamo ovaj roman shvatamo da on može simbolizovati i nešto veoma tamno i veoma mračno.

„Rijetki su trenuci koji nas nenajavljeno gurnu malo dublje u sjenu; da su česti ne bismo to mogli izdržati, ugasilo bi se ili srce ili svijest.”

Srećna sam što sam došla do romana „Doručak”, Dinka Mihovilovića i želim da se još jednom zahvalim divnoj Alis Marić koja mi je ovaj roman donela iz Zagreba. Nadam se da ću se negde u budućnosti ponovo sresti sa nekim novim romanom ovog čoveka britkog, oštrog pera, Dinkom Mihovilovićem.

Od Manjinih naslova velika preporuka.

Preporuka „Crveni ibis“.