ZRNO ŠEĆERA U SLANIKU
Tatjana Vrećo
Za Blog piše: Jelena Pavić Martinović
Kraljevstvo domaće književnosti
Kada se ogoli jedan život svi se možemo skupiti u njemu. Tako je u romanu „Zrno šećera u slaniku“, Tatjane Vrećo prikazan razvoj jednog dečaka, mladića, odnosno muškarca. I svi možemo pronaći bar delić sebe, jer često nosimo iste muke, sličnim se stvarima radujemo, uostalom slične smo i boljke u životu svi odbolovali.
Roman „Zrno šećera u slaniku“, Tatjane Vrećo je pisan u prvom licu, u muškom rodu. Narator nas vodi kroz svoje odrastanje, sazrevanje… pa tako često skrene sa sebe i na svoje okruženje. Na taj način osim njegovih ličnih događaja pratimo i društvo današnjice.
Kad kažem današnjice, to su i one predratne, ratne i posleratne godine. Sve je to današnjica, jer pitanje je iz kojih smo u koje ušli i da li smo uopšte iz nekih godina i izašli.
Nemanja je ime glavnog lika romana „Zrno šećera u slaniku“ i odmah da vam kažem da u njegovoj priči nema rata, ima različitosti. Možda je to i isto. Bar kad su prve ljubavi u pitanju, one najviše i bole, a ova Nemanjina je bolela i jače i više. Njegova prva ljubav se zove Jasmina i naučila ga je različitostima. Možda je i to već kao rat, jer tuguju ljudski životi.
Srećom, sve prođe i zaleči se. Tako možemo da prebiramo po Nemanjinom slaniku i odvajamo zrnca soli i tražimo zrna šećera u njemu.
I dok sa njim prvi put volimo, prvi put osetimo i njegov strah.
„Strah, gust i nerazuman stiskao me je kao obruč i jedva sam čekao da krenem kroz puste prevoje prema kući jer ta divljina me je smirivala.Ta pustoš useka, stisnutih borovih pumaraka nakostrešenih nad stazom kojom sam išao stišavala me je i moje srce nije besomučno tuklo. Daleki zov, vučji urlik nije mi smetao, nije izazivao zebnju i što sam se više udaljavao od civilizacije dok sam hitao kući, grabio skoro trčeći prema Vučjaku, shvatio sam da se bojim, strašni bojim, samo jednog – ljudskog zla. “
I ako roman „Zrno šećera u slaniku“ nije o ratu, kroz Nemanjino odrastanje osetimo bol i onih koji su ostali i onih koji su otišli. Sve ih je Vučjak ispratio.
A svi mi smo nekad bili u svetu u kojem ne pripadamo. Kao što Nemanja nikada nije bio deo Ibrovog sveta i ako mu je bio najbolji prijatelj, tako nije bio ni deo sveta Voje koji ga je sa Beogradom prigrlio. Da li neka mesta baš grle podjednako kao mesto detinjstva?
I odmah da vam kažem da „Zrno šećeta u slaniku“ nije roman o izbeglištvu, ali jeste o nepripadanju, o prilagođavanju, o sećanjima jednog Nemanje koji su koliko autorkini toliko i naši.
I onda, nema više ni Beograda, jer i on i ako grli isto i ispraća. Ispratio je i Nemanju za Nemačku…
Rečenice u romanu su veoma lepe. Pored toga što ima uzbudljivu radnju nema puno dijaloga već psiholoških monologa Nemanje. Međutim i ti monolozi su uzbudljivi, pitki i ni jednog momenta nisam osetila da je nešto višak ovde. Možda smo se zato Nemanja i ja sjajno razumeli i ako nismo na isti način život proživeli, ali iste su godine iza nas i isti ljudi su oko nas.
Najsvetija figura u njegovom životu je ujna i verujem da bi takva osoba bila san svakog deteta bez roditelja. Nemanja je sa njom dobio onu ravnetožu u životu, kad ti se jedno oduzme, drugo ti se da.
I tako razdvajanja nekad postanu ponovna spajanja, ali u drugačijem obliku.
Prijalo mi je čitanje romana „Zrno šećera u slaniku“ i uživala sam u svim divno razrađenim likovima. Bilo je setno i zabavno prebirati po Nemanjinom slaniku i hvatati ta zrna šećera i zato je od srca preporučujem.
DEVET GRAMA DUŠE
Postoji jedno vreme i jedno breme koje je zadesilo naš narod posle Drugog svetskog rata. Vreme u kome je samo izgovor da nema pošteđenih, da bogatima se uzima kako bi sirotinja imala.
Vreme u kojem su pravljene prividne jednakosti u kojima neki novi ljudi imaju sve, a velika većina samo praznu ideologiju. Vreme o kojem piše Tatjana Vrećo u romanu „Devet grama duše“.
Seka kako su zvali Branislavu , devojka stasala za udaju morala se odreći svog klavira u korist Ratnog Doma. Sa svojom porodicom deo po deo imovine je gubila dok se vojni oficir izvinjavao u ime države tražeći sve to i udvarajući joj se. U porodici u kojoj ima dve sestre i oca, ona je najosetljivija i pati u svakoj nepravdi.
Uporedo sa pričom o Branislavi i posleratnim Beogradom pratimo opet u prvom licu i Aleksinu priču, ali daleko u Foči. Priču ne samo posleratnu, već priču nakon Sremskog fronta. Tog događaja, ubice jedne mladosti, događaja koji je Aleksa preživeo ali kao obogaljen ostavši sa “ Devet grama svoje duše“ i tela. I dalje u svojim idealima, Aleksa treba da spasi ujaka čiji je jedini zločin što je na čelu nosio kokardu. Treba da prihvati i da sve za šta se borio nije bilo uzalud.
I ko zna koliko je porodica u tom smutnom vremenu imalo i pobednike i poražene, jednih se plaše, a drugih moraju da se stide.
„Ako ima zrno dobra u nama, treba ga zaliti ljudskošću da zaraste“, ali ljudskosti je bilo jedva devet grama.
I taman kad pomislimo da ljudskosti nema, kad znamo da se narod u Foči i pre četnika i partizana delio po nacionalnoj pripadnosti. I kad su se ti podeljeni godinama progonili, ubijali pojavi se jedan čovek koji ih skupi na gomilu u nastojanju da se sve potre i izbriše.
Kroz jednu ljubavnu priču autorka vešto stavlja akcenat na nacionalizaciju imovine, fabrika, ali i obradive zemlje.Ispreda priču o mentalitetu jednog naroda.
„Ti znaš da sam ja uvek za bratsku jednakost. Evo i vunovlačara je nacionalizovana i sa velikom radošću radim u njoj kao da i nije bima mog oca, ali seljaku je zemlja svetinja, uvijek bila i uvijek će ostati. On je svojim znojem i krvlju natapa i nema te sile koja će moći da mu nametne nekakve ideje o udruživanju zemlje što je odvajkada njihova, njihovih očeva i djedova…“
„Nisam uznemirena što smo sad kao i svi ostali, već što nova vlast, iako propagira jednakost, uživa u privilegijama i stvara novi, nedodirljivi sloj, prikriven iza ideje da u ime naroda može činiti šta hoće… a da za to nikome nije dužna da polaže račune. “
Da li će u ovim isprepletanim sudbinama Beograda i Foče ovo dvoje likova pronaći sebi utočište? I da li je uopšte bilo moguće izgraditi novi život?
„Spokoj je dom svim našim nemirima kad posustanemo od lutanja i traganja, a naše telo iznemoglo klone gonjeno uzdrhtalom dušom.“
U romanu „Devet grama duše“ koji obiluje prelepim opisima shvatamo da je podjednako teško i onima koji ostaju i onima koji odlaze.
A odlazilo se sa ovih prostora često. Zato ponekad imam osećaj da je i autorka ovde ispričala o svojih samo „Devet grama duše“ , kroz neko drugo vreme, ali vreme koje je proisteklo iz ovog.
„I pre nego zadnji komadić zemlje za koju sam se borio, za koju sam bio spreman da umrem, zamače iz vidokruga, zagledah se u njeno anđeosko, usnulo lice…znajući da su ona i dijete koje nosi u utrobi, od sada pa zanavjek, moje utočište… Moja Zabrana utonula u zelenilo borova… Moja modrina Drine i Ćehotine… Da su njih dvoje moj dom, moj sokak, moja kaldrma, moja čaršija… Moja jedina i jedna domovina. “
Od mene preporuka
Preporuka: Vi ste sigurno rod