ZAKON SEMENA
Marija Miketić
IZ MARIJANINOG UGLA
„Srce moje samohrano
ko te dozva u moj dom?
Neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom ii med snom.”
Laza Kostić
MEĐU JAVOM I MED SNOM – STIL
Kada sam upoznala književni opus Marije Miketić (beše to pre nešto više od godinu dana) nisam ni slutila da ću se naći usred pesme Laze Kostića. I, zaista, čitajući Marijine romane, našla sam se „među javom i med snom”.
Laza Kostić je napisao ovu pesmu ne sluteći da će je čitateljka iz budućnosti dovesti u vezu sa jednim drugim piscem i prepoznati ga u njegovim stihovima. Dok čitam knjigu „Zakon semena” zaista zamišljam Mariju Miketić kao Lazino srce koje bdije svoje noći između jave i sna. Kao i njegova „neumorna pletisanka” Marija upliće i raspliće svoje priče. Ova pesma je lajtmotiv mojih misli kada prolazim kroz Marijino stvaralaštvo. Neprestano mi odjekuje u svim čulima kao eho.
Marijine igle za pletenje su njeni prsti na tastaturi koji, baš kao i kod glavne junakinje romana „Zakon semena” – Danje Šener, bride od stvaralačkih trnaca. Njene niti su reči, žile stoletnih stabala koje je teško iseći, teško razdvojiti, iščupati iz zemlje kao iz suštine. Baš kao i košticu iz zelene šljive duboke korene ne možemo tako lako odvojiti.
Kako ja vidim Mariju Miketić? Vidim je kako svoj roman, svoje delo „Zakon semena” ili bilo koje drugo (a pročitala sam gotovo sve što je napisala ova žena) predano stvara, plete noćima, a onda osvane dan. Tada ona svoje pletivo polako para da bi ga već sledeće noći nanovo stvorila do najsitnijih detalja i petljica, omči i čvorova. Ne postoji ništa što Marija Miketić ne može ako to hoće i želi. A ona želi savršenstvo. Kao i svi veliki stvaraoci, ona nikada nije sasvim zadovoljna svojim radom. Svakog jutra čini joj se da će isplesti nešto na neki bolji, originalniji način i dati svojim čitaocima onu najkvalitetniju čipku, najoriginalniji i najtopliji džemper ili ogrtač.
Marija svoj stil naracije gradi na sigurnosti i samouverenosti. Kako sam to zaključila? Recimo da je konkretni roman o kom govorimo „Zakon semena” to njeno pletivo. Taj pleteni odevni predmet Marija će prva obući, prva probati ono što je stvarala noćima. I tek tada ona se okreće ka ogledalu, tek kada je zadovoljna makar delimično svojim odrazom ona će svoju publiku zaodenuti svojim pletivom. Drugim rečima: staviće svoje delo pred svoje čitaoce, udahnuti duboko i čekati taj jedan za nju najvažniji sud – SUD ČITATELJA.
„Srce moje, srce ludo,
šta ti misliš s pletivom?
Ko pletilja ona stara
dan što plete, noć opara,
među javom i med snom.”
Laza Kostić
MEĐU JAVOM I MED SNOM – SIMBOLIKA
Lazina pletilja je danju plela, noću parala. Ako ove stihove povežem sa Marijinim mislima onda mi celo njeno stvaralaštvo i taj sveprožimajući zanos deluju logično. Za ovo stvaralačko delo „Zakon semena”, Marija je danju (barem sam ja stekla takav osećaj) nalazila ideje u glavi, pratila svoje vizije i simbole. Tražila je veze, spajala ih, kidala, vezivala i razvezivala znake oko sebe. Na taj način Marija Miketić stvara jednu posebnu vezu između čitaoca i sebe, sebe i romana „Zakon semena”, i na kraju čitaoca i samog romana. Sama kao čitalac osećam njenu sigurnu umetničku ruku koja me vodi, usmerava, pokazuje. Ne dozvoljava mi da zalutam.
I sada se pitam: gde ja to mogu da zalutam? Mogu da zalutam u malinjacima i šumama, a time i u samoj simbolici koja je osnova ove knjige „Zakon semena”. Iz simbolike nepreglednih malinjaka romana „Krv u ledu”, Marija Miketić romanom „Zakon semena” seli nas u simboliku nepreglednih, crvenih rujevih šuma.
Šta je to ova naša „neumorna pletisanka” Marija naumila ovoga puta sa svojim pletivom koje je nazvala „Zakon semena”? Dovoljno je napomenuti da je romanom „Krv u ledu” (koji se mora spomenuti u ovom tekstu) započela zlokobna priča i usud koji poput zlog semena prati jednu porodicu.
Simbolika semena je ovde izuzetno izražena. Ona se prenosi iz generacije u generaciju, a žila koja ih spaja je glavna junakinja knjige „Zakon semena” – Danja Šener. U ovom romanu pratimo dva vremena, prošlost i sadašnjost koji su isprepletani jednom drevnom knjigom i istorijom Danjine porodice.
Knjiga i hartija nose posebnu simboliku koja je u simbiozi sa šumama crvene rujevine. Svako drvo, svako stablo šapuće i govori. Drugačije priče pričaju breza, lipa, brest, tisa ili ruj. Simbolika reči i drveta je sveprisutna u ovom romanu. Drvo dovodimo u vezu sa rajskim drvetom, drvetom stradanja – krstom, kao i drvetom koje monahu Teodosiju izgovara reči, te on od njega kleše drvene tipove za štampanje prve srpske, ćirilične knjige. Za pisanje te knjige, opet simbolično, korišćena je crvena boja rujevog drveta. Crvena kao krv.
I kao poslednju simboliku navela bih simboliku nesebične ljubavi. Ljubav reči, ljubav prema rečima i pisanju je drevna potreba ljudskog roda. Trag u vremenu. I kao što je ljubav reči nesebična i simbolizuje davanje toliko je i ljubav glavne junakinje Danje nesebična. Nesebična u svojoj žrtvi.
„U korenu svake ljubavi stoji žrtva. Zarad njegovog zdravlja, odrecite se onoga do čega vam je najviše stalo i Gospod će vam uslišiti molitve.”
„Zakon semena”
Marija Miketić
Dovoljno je možda citirati Mariju Miketić da bi se shvatila koliko je jaka ljubav reči, ljubav svetosti i pismenosti:
„Da nije otkriven Rujanski letopis slepog inoka Teraponta, ne bi se ni znalo ko su sve bili začetnici štamparstva s početka najmračnijeg perioda srpske istorije. ”
„Zakon semena”
Marija Miketić
MEĐU JAVOM I MED SNOM – RAZABIRANJE
„Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
Što se ne daš meni živu,
razabrati u pletivu,
među javom i med snom.”
Laza Kostić
Pročitala sam skoro sve Marijine romane. Polako shvatam i usvajam bod njenog pletenog umetničkog dela i osećam se prijatno zaogrnuta njenim, istovremeno modernim, „muškim” i romantično – arhaičnim stilom pisanja. Ipak, moram da uputim jednu dobronamernu zamerku Mariji Miketić zbog koje je njeno pletivo za mene postalo pomalo neudobno do želje da ga rasparam sama i razaberem, kako kaže Laza Kostić. To je spoj astrologije i pravoslavlja. Moguće je da čitalac ne zna i ne poznaje toliko tematiku koja je u knjizi „Zakon semena” obrađena. Lično ne razumem, a time i ne prihvatam vezu između astrologije i pravoslavlja.
Volela bih da mi Marija Miketić pojasni tu vezu ako je ima i potkrepi dokazima, jer nisam veliki poznavalac astrologije, niti me ona mnogo zanima. Tačnije, ne verujem u horoskopske znake, poruke zvezda i sazvežđa. Ali, to je već moj večiti problem i moj naučni mozak koji mora pred sobom imati sve egzaktno.
Toliko od mene o romanu „Zakon semena” za Manjine naslove. Prepuštam vas sada mom dragom čitalačkom paru, Slađani Rupar sa kojom sam zajedno ovu knjigu čitala.
IZ SLAĐINOG UGLA
Već neko vrijeme imam u posjedu romane Marije Miketić. Moj prvi susret sa njenim radom je bio u januaru, kada sam pročitala kompleksni roman o porodičnom nasilju i grijesima bez kajanja – ,,Krv u ledu”. Teška pshološko-porodična drama, koja obuhvata period od sto godina, sa mnogo likova, od kojih je svaki od velikog značaja. Priča se plete oko Krstane i Ognjena Protića, njihovih porodica i potomaka, među kojima je i Danica – Danja Šener, njihova unuka. Sve počinje sa krvi u ledu obeščašćene djevojke, a završava se sa krvi u ledu napaćene starice. Čitajući, mi sloj po sloj otkrivamo sudbine članova porodica Protić, Kovačević i Simeunović, kao i njihovih potomaka.
Marija divno sriče rečenice. Kiti ih kao ćilim, bogatim i raskošnim rječnikom, protkanim arhaičnim riječima i izrazima. Opisi su joj toliko živi, da sam svojim očima doživjela ljepote i osjetila mirise Maliča, Velikog Ostreša, Panjice, proplanaka, šuma, malinjaka… Roman obiluje divnim i mudrim rečenicama. Tako uvjervljivo piše, da čovjek prosto ne može, a da joj ne povjeruje.
Citat ,,Krv u ledu”:
,,Bez pada nema podignuća.
Ko ne oseti ponor pada, ne prima ni venac slave.
Do nedeljnog vaskrsenja, put je kroz subotnji pakao… ”
Koliko mi se dopao njen stil pisanja, govori i činjenica da sam sa radošću dočekala ovaj izazov čitanja i pisanja o romanu ,,Zakon semena” u paru sa Marijanom Mihailović, posredstvom bloga Manjini naslovi. To je ujedno i nastavak romana ,,Krv u ledu”. Nama dvjema je to u praksi, da povremeno u isto vrijeme pročitamo neki roman i pišemo o njemu zajedno, svaka iz svog ugla gledanja.
,,Zakon semena” je roman mnogo lakši za čitanje u odnosu na prethodni. Može se čitati i kao zaseban, bez da ste prethodno pročitali ,,Krv u ledu”, jer je književnica ono što je bitno za ovaj roman, a nalazi se u prethodnom, provukla i kroz sam roman ,,Zakon semena”. Međutim, zbog ljepote pisanja i svega s početka navedenog, moj savjet je da ne preskačete prethodni, koji je nešto najbolje što sam pročitala u posljednje vrijeme.
Dvije uporedne radnje vijekovima razdvojene, a opet u povezanosti. Jedna govori o književnici Danji Šener, kao predstavniku savremenog doba, dok druga govori o njenim dalekim precima upletenim u srednjovijekovne događaje i prve srpske štamparije u manastirima Rujno i Rača. To preplitanje prošlosti i sadašnjosti je divno upakovano, da je naprosto nemoguće odvojiti se od ovog, pomalo mističnog romana. Svaka prethodna stranica vuče na čitanje naredne. Zato mogu reći da se roman ,,Zakon semena” čita u jednom dahu.
Koliko je bilo teško u XVI vijeku, kao i svih prethodnih i narednih vijekova koje je srpski narod proveo pod turskom vlašću, saznajemo dijelom i iz ovog romana. Borba i stradanje svjetovnog i duhovnog življa u svrhu očuvanja naše ćirilice i prve srpske štamparije, bila je stalna. Monasi su bili najpismeniji ljudi u to doba. Oni su širili školsko znanje iz mnogih oblasti i pored duhovnog obrazovanja. Zbog toga su srpski monasi, gdje god je bio srpski živalj, među njima širili pismenost. Opismenjavanje srpskog naroda, pisanje i štampanje knjiga, bilo je zabranjeno pod turskom vlašću. Osujećeni od strane turskih okupatora, mučki ubijani, živi spaljivani, sakaćeni, ostajali su i bez svojih svetinja, koje su osvajači uništavali i spaljivali. Ipak, snaga njihove vjere ih je vodila naprijed i s teškom mukom su stvarali nove manastire, daleko od puteva kojima su išli osvajači.
U jednom takvom manastiru, pod imenom Rujno, nastalo je ,,Rujansko četvorojevanđelje”, duhovna knjiga i ,,Rujanski letopis”, svjetovna knjiga, čiji je mistični put iz XVI vijeka do današnjih dana opisan u ovom bogatom romanu ,,Zakon semena”. Monah Teodosije svojeručno stvara tajnu štampariju, smještenu u lagumima tog manastira. Ona je poznata samo nekolicini ljudi. Iako dobro čuvana, biva otkrivena. Kako je sve na svijetu Božja volja, Turci i njihovi saveznici, u želji da unište štampariju, razaranjem i spaljivanjem manastira, nisu uspjeli. Štamparija je bila na vrijeme spasena i prebačena u manastir Rača. Tu Teodosijev mladi učenik Terapont, uz njegovu pomoć, nastavlja misiju očuvanja naše ćirilice.
Terapont je daleki Danjin predak, a u ,,Rujanskom letopisu” je opisan dio rodoslova njenih predaka po majci. Jedna kopija namjenski dospijeva u njene ruke, sa zadatkom da, kao neko ko se bavi književnim radom, otkrije tajnu šifru koja se nalazi među njenim koricama.
Da bi se predala radu dešifrovanja rukopisa, ona odlazi u rodno selo svojih predaka, u podnožju planine Malič, gdje je zajedno sa svojom tetkom Agnijom – Ajom obnovila porodičnu kuću. Ostavljajući iza sebe neriješene probleme u vlastitoj porodici, prepušta se rješavanju mistične knjige o svojim precima. Rad će joj usporiti nenadani susret sa Vukom Odmetnikom, koji će u njoj probuditi već ugasle emocije. On će je uzdrmati iz temelja i pomoći da na neke stvari gleda drugim očima, da ljubav doživi na do tada neotkriven način.
Veoma uzbudljivo putovanje iz jedne epohe u drugu mene je držalo prikovanu za ovaj roman. Uživala sam od prve do posljednje stranice. ,,Zakon semena” je štivo vrijedno čitanja. Pored religijskih dijelova, imamo i astrološko gledanje na živote i sudbine. Ti dijelovi su mi bili zanimljivi iz razloga otkrivanja da li su religija i astrologija povezani, jer ih ja nikada nisam doživljavala kao da su u vezi.
Ja sam neko ko je rastao i razvijao se u duhu pravoslavne vjere i nemam nikakvih dodirnih tačaka sa fanatičkim poimanjem religije. Zbog toga shvatam širinu pravoslavlja, ali se pitam da li su stvarno u simbiozi astrologija i pravoslavlje, ili je ovo samo plod piščeve mašte. Kako pojedine nauke i religija funkcionišu u smislu povezanosti? Da li je astrologija – nešto što se u prvom romanu (,,Krv u ledu”) smatra okultnim, a u ovom crkveno priznatim – zaista dio te širine naše vjere pravoslavne?
Citati ,,Zakon semena”:
,,Smrt je rugoba ovoga sveta i uvek je strašna, koliko god verovali u onaj drugi, bolji i lepši svet. Kada prođe, dotakne i one koji su se nad samrtnikom zadesili, jer mora da upozori da je uvek tu, pred vratima, vreba zaspale i neumoljivo kosi. Ulazeći u san, čitav život kušamo smrt. Komadić po komadić, zalogaj po zalogaj, grickamo je dok se nasitimo. Ali smrt je tajna. Oči su prozor duše u veštastveni svet, a smrt vrata kroz koja ulazimo u duhovni svet. Pitanje je zašto ne znamo kada je u nama više sna od jave i zašto ne možemo sami da izaberemo čas kada ćemo joj poći u susret?”
,,Svakome su potrebna jedna vrata, zakjlučana i osigurana od svake provale, iza kojih se krije savršenstvo, čak i ako ono nikada neće biti dodirnuto.”
,,Kad jednom ugledaš Sunce ne traži više sveću ”
,,Od jednog trena može se čitav život živeti…”
Preporuka Krv u ledu