Voljena
Toni Morison
Centar romana „Voljena“ je glavna junakinja, Seta, u kojoj je ovekovečena Margaret Garner. Kroz ovu junakinju pisac nam oslikava majčinstvo, jasno i neobojeno, nimalo ružičasto. Ona, kao majka, mora da se suoči sa izborima koje nikada ni jedna majka ne bi smela da pravi, da ubije sopstvenu ćerku da ne bi živela pod, blatom i krvlju ukaljanom, čizmom robovlasnika.
Sloboda i njeni oblici
ZA BLOG PIŠU: Sladjana Rupar i Marijana Mihailović
Toni Morison, dobitica Nobelove nagrade za životno delo i Pulicerove nagrade za konkretan roman „Voljena“, bazirala je ovu priču na istiitom događaju. To je priča o mladoj majci Margaret Garner, robinji koja je pobegla iz ropstva, a potom uhapšena jer je ubila svoje dete samo da se ne bi vratilo na platažu robovlasnika. Roman „Voljena“ je takođe i potreba same Toni Morison da iskaže svoju ličnu slobodu.
O romanu „Voljena“ iz Marijaninog ugla:
Čitajući roman „Voljena“ imala sam osećaj da se nalazim u jednom ogromnom, slojevitom balonu. Osećala sam se kao Ibzenov Per Gint koji posmatra svoj život kao glavicu crnog luka. Ljuštila sam, kao i on, slojeve ovog balona (ili luka), i sa svakim oljuštenim slojem suze su lile sve više i sve jače.
Prvi, gornji sloj, odnosi se na opšte karakteristike robovlasničkog društva i strahote koje ono nosi sa sobom. Zaranjajući dublje dolazimo do slojeva koji nam govore o oslobađanju, posledicama koje ono nosi, odnosima koji se stvaraju u tom slobodnom životu itd. Prodirući dalje u sam centar dolazimo do teme žena, majčinstva, roditeljstva i problema koje ono donosi.
U samoj srži je pojam „sloboda“, šta ona zaista znači za oslobođene robove, robinje. Sloboda ovih žena nije samo figurativan pojam. Ona se odnosi na slobodu izbora braka, rađanja dece jer u robovlasništvu žena je morala da rađa decu ali nije mogla biti sigurna da će ih i imati jer samim rađanjem, ona stvara novu robu i postaje „životinja za priplod“.
Centar romana „Voljena“ je glavna junakinja, Seta, u kojoj je ovekovečena Margaret Garner. Kroz ovu junakinju pisac nam oslikava majčinstvo, jasno i neobojeno, nimalo ružičasto. Ona, kao majka, mora da se suoči sa izborima koje nikada ni jedna majka ne bi smela da pravi, da ubije sopstvenu ćerku da ne bi živela pod, blatom i krvlju ukaljanom, čizmom robovlasnika.
Ovaj čin je u svakom slučaju neopravdan ali samo ako se posmatra iz ugla čitatelja ili posmatrača. Seta, uhapšena i osuđena za čedomorstvo, taj čin ne dovodi u pitanje. Čak ni kada je ljudi slični njoj, oslobođeni robovi, čovek koga voli…osuđuju, ona smatra svoj čin milosrđem i spasenjem.
Zašto? U ovom slučaju čedomorstvo (za Setu kao i mnoge majke pre nje) nije samo ubistvo neke osobe. U njemu je ogledan strah za održanjem, strah od života bez života, bez slobode kao suštine ljudskog bića.
Ovaj čin bi se mogao podvesti pod simboliku prava slobode izbora, slobode življenja, slobodu majčinskog odlučivanja o jednoj drugoj, višoj, svetoj, rekla bih, slobodi a to je sloboda sopstvenog deteta.
Seta, odlučivši se za ovaj čin bez trunke dvoumljenja, uplašena, izdana od strane prvo muža pa zatim čoveka u koga je godinama kasnije zaljubljena (Pol D), posle mnogo godina zapada u stanje realnog i irealnog sveta. Svojstveno ljudima koji se muče, kao otelotvorenje njene griže savesti i krivice, njenom životu se vraća ubijena ćerka, devojka koja ima godina baš koliko bi njena devojčica imala sad.
U njenom životu kao i u životu njene mlađe ćerke Denver, i Pola D pojavljuje se Voljena, devojka koja nosi ime uklesano na spomeniku mrtve devojčice.
Voljena je u živote ove male porodice očigledno dolazi sa određenom namerom.Ta namera je,isto tako očigledno, usmerena prvenstveno, na već izmučenu, Setu kao i na Denver, u manjem obimu.
Genijalno je Morison osmislila lik Voljene, devojčice-duha, devojčice zbog koje njihov dom, kuća broj 124, dobija ime „ukleta kuća“. Morisonova liku daje i sposobnost naracije, specifične i originalne, bez ikakvih znakova interpunkcije i pravopisa uopste.
Moj zaključak je da je kroz lik Voljene, njene postupke i ponašanje prema Seti, od ljubavi do mržnje, zlobe te psiičkog i fizičkog iznurivanja, prikazana u suštini Setina griža savesti, krivica koja je sve više opseda pa čak i prebacivanje tereta krivice na druge čime se krivci umnožavaju.
Krivci, tako umnoženi, postaju ujedinjeni u jedno jedino, celokupno robovlasničko društvo tog vremena. I na kraju u ovom zaključku moram da navedem da iz svega ovoga proizilazi činjenica da za Setu, kao i za mnoge žene tog vremena, sloboda ne postoji.
Ona će zauvek biti, u suštini, ovako ili onako gledano, rob. Rob svoje prošlosti, svoje sadašnjosti ispunjene krivicom, savešću i budućnosti koja je nejasna i maglovita, na samoj granici ludila.
Od samog početka romana „Voljena“ čitalac zna sa čime se suočava, radnja je otkrivena već u predgovoru autorke ali to ne umanjuje ni doživljaj čitanja ni kvalitet ovog romana. Sama autorka iznosi svoju nameru već na prvim stranicama gde kaže, citiram:
„…Želela sam da čitalac bude kidnapovan, nemilosrdno bačen u nepoznatu sredinu i tako uđe u svet žitelja knjige – baš kao što su i junaci bili oteti s jednog mesta i odvedeni na drugo, s bilo kog na bilo koje mesto, bez ikakve pripreme i odbrane. …“
O romanu iz Slađinog ugla:
Ja sam kćerka, sestra, supruga, ali nisam majka, pa ću svoje viđenje romana usmjeriti na kćerku, odnosno sestru – Denver.
Denver je Setino najmlađe dijete. Bila je stara tek dvadeset osam dana kada se u porodici desilo čedomorstvo. Sticajem srećnih okolnosti, ona je u poslednjem trenutku spasena smrti, ali je posljedice osjećala svih narednih godina. Voljela je majku, ali se ujedno i plašila nje.
islila je da će i njoj ponovo pokušati da oduzme život, pa je živjela u stalnom strahu. Patila je za ocem, koga nije upoznala, a čiji je dolazak svakodnevno iščekivala. Izbjegavala je izlaziti van njihovog imanja jer je mislila da joj se može nešto desiti. U šumi iza kuće, u krošnji drveća, imala je skriveno mjesto koje bilo samo njen svijet i gdje se osjećala sigurno.
Mnogo joj je smetala usamljenost, koju je osjećala poslije odlaska dvojice braće, jer nisu mogli izdržati život u kući i smrti bake Bejbi Sags. Baka je bila žena koja je oko sebe okupljala ljude i širila ljubav i harmoniju. Bila je cijenjena u oslobođenom crnačkom društvu. Ali, dolaskom njene snahe Sete sa djecom i čedomorstva, ljudi su prestali da dolaze, a Bejbi Sags je izgubila vjeru u dobro i polako, u postelji, kopnila sanjajući boje.
Denverinu usamljenost je počeo da liječi dolazak Voljene. Okrenula se ka njoj i sve radila njoj za voju, kao i Seta. Život joj je poprimio neku drugu dimenziju i to joj je godilo. Iako nije ništa znala o Voljenoj, a ova nije htjela da priča, bilo joj je dovoljno samo njeno prisustvo.
Nastankom sukoba između Sete i Voljene, Denver, kao jedina zdravorazumna osoba, morala je da prevaziđe svoj strah od spoljnog svijeta, izađe i zatraži pomoć.
Rasti u strahu, socijalno izolovan, osramoćen zbog tuđih grešaka, veoma je teško. Denver nije imala izbora da drugačije živi, ali je sazrijevanjem usljed situacije u kojoj se našla, smogla snage da se izbori sa problemom.
Bilo je jako stresno i bolno pročitati ovaj roman ali nismo se pokajale,Slađa i ja, ni jednom. Još teže je bilo napisati ovaj prikaz a ne prepričati roman a posebno izdvojiti likove, ući u suštinu i srž, doći do samog srca onog mog balona sa početka ili Per Gintove glavice luka i, koliko toliko, skratiti priču. To mogu samo veliki pisci, a u tu kategoriju Slađu i sebe nikako ne ubrajam. Ni u naznakama.
Preporuka Kaktus