Volja

VOLJA

Mana Pass

 

„Toliko sam se bojala da dignem ruke od depresije, plašeći se da je najgori deo mene zapravo sve što jesam.”

Elizabet Vurzel

 

SVE ŠTO JESAM

 

Koliko puta se nađemo sami pred sobom i kao da se gledamo u ogledalu postavimo sebi ovo pitanje: Šta je to što jesam? Samo egocentrici se nikada ne zapitaju jer su oni i previše svesni sebe, više nego što bi trebalo da budu.

Knjiga „Volja” je treća knjiga iz serijala „Život” hrvatskih autorki Marine i Nataše koje pišu pod pseudonimom Mana Pass. U ovoj knjizi autorke nam govore o problemu teške depresije i pokušaju samoubistva, ali i o problemima koji mogu biti razlog ovog stanja ljudskog uma. Svojim serijalom „Život” autorke objašnjavaju mnoge psihičke poremećaje i to rade na veoma originalan način. Interesantna je njihova ideja da sve probleme daju kroz priče pet drugarica koje su se posle dužeg vremena srele, otvaraju se jedne prema drugoj, spremne da govore svaka o svom bolu. Pred nama u knjizi „Volja” je Dajanina priča, ono što Dajana jeste.

Ona je devojka koja je uvek znala šta želi. U društvu je pokretač dobre energije i ljudi je vole zbog njenog humora i šarma. Međutim, duboko u sebi ona nosi izrazite pečate detinjstva i mladosti. Zbog njih smatra da nema pravo na patnju i bol, da nema pravo da se žali ni na šta. U stalnoj je borbi sa sobom jer gleda ljude oko sebe i živote koje vode smatrajući da svi oni imaju mnogo teži život, mnogo veće probleme, da vode mnogo teže bitke, da su nesrećniji ili siromašniji ili neuspešniji ili ružniji ili … mnogo je tih „ili” i Dajana zbog njih ćuti.

Dario se pojavio u njenom životu iznenada. Sa sobom je doneo radost i upalio svetlo. Dajana i Dario se čine kao par kog niko i nikada ne može rastaviti. Kada se pokaže da ipak postoji nešto što može Dajana će se susresti sa svim svojim demonima iznova koji joj se kao bumerang vraćaju i udaraju jače i bolnije nego ikada do tada. Vraćaju je na početak svega i guraju preko ivice razuma. Tada će se Dajana susresti sa stanjem koje ni sama ne razume, pa ne očekuje ni da njena okolina razume. Susreće se sa depresijom toliko snažnom da joj u jednom trenutku bude svega dosta. Dosta joj je osećaja da je uvek i svakom bila teret, dosta joj je usamljenosti, dosta joj je krivice koju neprestano oseća. Dosta joj je fizičkog bola. Ona želi da sve to nestane. Vile i njihovi čarobni štapići postoje samo u bajkama. U stvarnom životu postoji uže i Dajana ne vidi drugo rešenje nego da za njim i posegne. Tačnije, da sama sebi oduzme život.

Tužna istina je da su uvek postojale, i uvek će postojati ovakve osobe kao što je Dajana. Ovim romanom Marina i Nataša na svom Putu rukopisa pokušavaju da svima ukažu na njih i da pomognu ljudima da prepoznaju takve osobe. I ne samo to, one pokušavaju da nas nauče kako i šta moramo uraditi da bismo ovakva stanja izbegli i u nama, ali i u nama bliskim ljudima. Jedini lek je ne ćutati. O depresiji i samoubistvu se mora otvoreno govoriti. I što je najvažnije – mora se sprečiti stid, sramota da je neko uradio nešto loše. Svaka izgovorena reč o ovome je neprocenjiva vrednost koja će nadglasati tišinu. A ona je najpogubnija. Imajmo u vidu da:

„Veoma je teško opisati depresiju nekome ko je nikad nije imao. Nije u pitanju tuga. Znam šta je tuga. Zbog tuge plačemo. Ali depresija je hladno odsustvo osećanja.”

Džoan K. Rouling

Napisala sam uvodni deo sa željom da čitaocima kao čitalac približim jednu knjigu koja me je očarala. Ipak, moram reći da nije sve tako prosto i toliko sažeto kao što se mora napisati u uvodu. Uvod, samo značenje reči, i jeste uvod. U ovom slučaju uvod u stanje kome je stremila Dajanina psiha nalazi se mnogo dublje i mnogo je jače ukorenjeno nego što se može sagledati. Koreni njene, a i svake druge depresije, leže učaureni dugo u tamnim hodnicima lavirinta same ljudske psihe. Do tih čaura sam pokušala da dođem čitajući ovaj roman i zbog njih sam ovaj roman anatomski raščlanila. Zahvaljujući njima roman je za mene i bio toliko interesantan. Evo nekih pitanja koje sam sama sebi postavljala i zaključaka do kojih sam došla lutajući lavirintom ljudske psihe.

LAVIRINT PSIHE

„Ako želiš znati gde ti je srce, vidi gde su ti misli kada lutaju.”

Nepoznati autor

Lutajući…

Lutajući i tragajući za korenima Dajanine depresije, bez ikakve namere da se igram psihoterapeuta, naišla sam na razmišljanje Mane Pass o EMPATIJI. Šta je ona i čemu služi? Empatija podrazumeva saosećanje. Saosećanje dolazi iz osećanja. Osoba koja svesno ili nesvesno skriva svoja osećanja ne može osećati empatiju. Takav proces davanja kao što je empatija predstavlja dvosmernu ulicu. Jedan smer je davanje, dok je drugi smer primanje. Kod ljudi sa odsustvom empatije ne postoji nijedan smer. Oni ne umeju da pružaju jer ne umeju ni da primaju osećanja, bilo da se radi o prijateljskim, porodičnim ili partnerskim odnosima. Međutim, veoma je važno da se shvati da se empatija i obazrivost nužno ne isključuju, mada obazriva osoba svoja lična osećanja nikada ne oslobađa. Takva osoba, u suštini, zbog obazrivosti često i ne zna da ona uopšte i postoje. Mogućnost „osećati” je nešto novo i često neprihvatljivo. Kao i za sve odnose, ova floskula se odnosi i na prijateljstvo.

Citat, „Volja”

”Nije postojala nijedna osoba pored koje želi ili može reći apsolutno sve što mu je na umu. I više od toga, nije mogao zamisliti da ON želi znati sve o drugoj osobi. Nije zapravo uopće vjerovao u takav odnos. Vjerovatno jer ga nikada nije doživio i baš zbog toga nije imao osjećaj da išta propušta.”

Empatija je karakteristika slobodnih duša. Mislim da nasuprot stanovištu da je imamo ili nemamo, ona postoji u svima, samo je maskirana vrlo često željom za sigurnošću ili kontrolom, nepoverenjem.

Lutajući…

Zapitala sam se odakle dolazi nepoverenje. A onda sam shvatila! Dolazi od NESIGURNOSTI. Da, ali gde se ona rađa, gde se formira, gde leži kolevka nesigurnosti!? Ulaženjem u najskrivenije i najtamnije hodnike ovog specifičnog lavirinta psihe nalazimo i njene začetke, i to u roditeljskom domu. Dakle, RODITELJI! Ponovo mi se vraća misao koja mi je već hiljadu puta prošla kroz glavu kao poruka svim roditeljima: roditelji, pazite šta mislite i kad ćutite jer deca čuju vaše misli, čitaju vašu tišinu i vaše bore, tumače vaše izraze lica, jer vaše misli jesu vaše reči upućene vašoj deci.

Između reči nesigurnost i reči roditelj bez ikakve sumnje možemo staviti znak jednakosti. Roditeljske želje i i želje deteta nisu uvek iste, te ako dete ne ispuni očekivanja roditelja ono oseća da ih je razočaralo. Teško je spoznati da si nečije razočaranje. To zauvek menja i psihu i život jedne osobe. Ako takvo dete ne dobije „odobrenje” svojih roditelja raste u osobu koja u budućnosti traži autoritete i potvrdu da je to što radi dobro. A ako je ne dobije – postaje nesigurna.

Da bi od deteta dobili baš to što su zamislili roditelji namerno, misleći „to je dobro za njega/nju”, pribegavaju emocionalnim i psihološkim ucenama. Ovakve ucene kao i ucene fizičke prirode, pripadaju zlostavljačkim modelima ponašanja. Takva deca uglavnom postaju emocionalni invalidi, psihotične ličnosti ili agresivni partneri. Čak se i njihov odnos prema potencijalnom potomstvu i ulozi roditelja pomera ka granici nemogućeg.

Kako prepoznajemo nesigurnu osobu u svojoj okolini? I na to pitanje naš dvojac Mana Pass ima sigurne odgovore koje pronalazimo na putu njihovog rukopisa. Sakupljala sam ih brižljivo i evo šta sam sakupila.

Nesigurna osoba vrlo retko upućuje i vrlo retko odgovara na komplimente. Jednostavno je. Ona smatra da ih sama nije dostojna pa ne prepoznaje oko sebe ni one koji su ih dostojni. Nesigurne osobe imaju potpunu kontrolu osećanja i funkcionisanja, bilo fizičkog ili onog koji zahteva umni rad. One neprestano žude za POTVRDOM da su nešto uradile dobro, neprestano se PROVERAVAJUĆI i ništa ne uzimajući „zdravo za gotovo”. Osim ovakve potvrde tu je i potreba za potvrdom autoriteta (roditelj, partner, prijatelj). Ako se dete u roditeljskom krilu nauči da je prosečno ono će kasnije u životu verovati u tu činjenicu, čak i ako nije istinita, i biće uverena da svi oko nje baš takvo mišljenje o njoj imaju. Nesigurnost nije samo rezultat psihičkog zlostavljanja, kao npr. kod Dajane, naše glavne junakinje i naratorke, nego i fizičko zlostavljanje, život sa ocem nasilnikom kao npr. Dario, glavni junak koji iz svoje nesigurnosti neprestano traži potvrdu da je bolji od svog oca.

Nesigurne osobe neretko se brane humorom kada razgovor krene u pravcu njihovog bola. Nesigurnost u čoveku otvara nove i nove, sve mračnije hodnike. Oni se čine svetli, ali u suštini su vrlo često tek lažno osvetljeni lavirint. Ulaskom u njegove dubine čovekova odluka se dovodi u pitanje, a time i psiha u sunovrat. Time dobijamo ili patološki ljubomornu osobu ili preterivanje u zaštiti neke osobe. Ako je ovo dvosmerni put onda je problem još ozbiljniji, pa se pod maskom zaštite i brige odnos dve osobe pretvara u zavisnički odnos sa potpunim gubljenjem identiteta. Takve osobe postaju one strane „koje se ne pitaju”, osobe koje se dovode „pred svršen čin”. Ovakav model ne rezultira ničim drugim do jadom, sramotom, besom i otrovom jer sramota je jasnije i strašnije osećanje od ljubomore. Ona je ta koja  vođena otrovnim besom truje jedan odnos.

Nesigurne osobe karakteriše i neprestano sklapanje novih „prijateljstava” koja to nikako ne mogu biti i odbacivanje starih. I to dolazi od jedne jednostavne činjenice da takve osobe ne žele da čuju istinu, niti da razmotre da li je nešto objektivno istina ili ne. Najlakše je onda u nedostatku argumenata zbližiti se sa osobama koje im u tom trenutku prijaju, koji su u tom trenutku „pozitivni“ i koji vide baš ono što što i sami žele da vide. Na taj način se definitivno dolazi do lažnih poimanja i sebe i prijateljstva uopšte. Granica između pravog i lažnog se gubi, kao i sama dotična osoba.

Lutajući…

Ne mogu ja, a verujem i svako ko je čitao ovu knjigu, da se ne zapita: „Zašto si, Dajana, ušla u takvu vezu? Zašto si trpela? ” Lako je pitati, ali je teško odgovoriti. Možemo se zamisliti i pokušati da nekako generalizujemo problem stupanja u međusobne partnerske odnose.

GENEZA PARTNERSKE VEZE

Naravno, kao prvo se javlja PRIVLAČNOST koja se ne dovodi u pitanje i svi znamo šta ona znači.

Kao drugo tek dolazi ZALJUBLJENOST. Tu već možemo diskutovati odakle dolazi zaljubljenost. Naravno, ovde govorimo o jednoj vrsti patološke zaljubljenosti koja je više „zaljubljenost u zaljubljivanje”  nego što je zaista prava zaljubljenost. U ovom slučaju ljudi se zaljubljuju u ono što nisu imali nikada do tada pa to osećanje i odnos postaje slamka spasa koja se teško pušta. To je Dajanin slučaj. Može biti i prosto „zaljubljivanje u strast“. STRAST je i treća stavka u genezi jedne veze. U ovom romanu strast je opisana vrlo životno. Namerno je jasno naglašena. Autorke naglašavaju spoljni, fizički izgled likova u svrhu razumevanja „omađijanosti” novom vezom između dvoje ljudi. One jednostavno svesno ulaze u preterivanje definisanja različitosti muških i ženskih likova, njihovih različitih interesovanja i pogleda na život u svrhu kulminiraniranja radnje, tj. snage onoga što sledi. Privlačnost, zaljubljenost, strast dovode svako ljudsko biće u stanje beskrajne RADOSTI koja je uvod u zajednički život tj. SUŽIVOT. Ako je veza ostvarena iz pravih pobuda onda je to zaista put i za sreću. Ako je iz nekih drugih razloga, koje smo već objasnili, onda vodi u patologiju i sledeću, sada već razornu, stepenicu veze, LJUBOMORU, BES, SVAĐE, STID. Uglavnom do ovog stadijuma veze dolazi usled različitih pogleda na suštinske stvari kao što je npr. trudnoća, roditeljstvo, obaveze, brak. To je već ALARM koji se vrlo lako prenebregne, POSESIVNOST takođe. U jednoj zdravoj vezi podrška je izuzetno bitna, ali u patološkoj vezi BEZUSLOVNA PODRŠKA uglavnom se pruža bez pokrića, sa odsustvom logike. Ako bismo pitali ponovo „zašto?”, od partnera bismo dobili maskiranje, samoopravdavanje, laganje samog sebe. NESPORAZUMI u nizu su takođe predznak da je to patološki spoj dva usamljena čamca. Jedna oluja je dovoljna za sudar, agresiju, uzajamno fizičko i verbalno nasilništvo. Najgore moguće rešenje je tada stvoriti bedeme oko veze, smatrati da su jedino funkcionalni kada su sami, ići linijom manjeg otpora. Tako se veza dovodi do klišeiranih opravdanja: „mi izvlačimo najgore jedno iz drugog” ili „on/ona nije loša osoba”. Nesvesno takav par uništava vezu autodestruktivnim postupcima. Partneri se međusobno miniraju, inate ili čak tuku. Kada jedna patološka veza dođe do poslednje stepenice OSTAVLJANJA već je toliko slomljena zajedno sa svojim akterima koji se okrivljavaju, samookrivljavaju, gade se samih sebe. U ostavljenoj osobi javlja se strah koji je dvojak: strah od fizičkog bola kao insinktivni strah i strah od ostavljanja koji je strah emocionalno labilne osobe. Osoba koja ostavlja, pak, ima strah od samog sebe i gađenje prema samom sebi, jer svaki udarac znači gubljenje jednog dela sebe. KRAJ VEZE može biti početak novog, boljeg i kvalitetnijeg života, naročito ako je nastao iz najplemenitijih pobuda, spašavanja voljene osobe samog sebe, nasilnika i zlostavljača koji odlazi. Ali,  postoji i druga strana, ona strana koja da nije takva kakva jesta, slaba i nesigurna i zavisna, ne bi ni bila u centru agresije i zlostavljanja. Ta druga strana ne vidi izlaz, ta druga strana vidi samo zatvorena vrata pred sobom i crnilo. To može da znači samo jedno – DEPRESIJU.

 

GENEZA DEPRESIJE

Geneza depresije je naravno individualna, ali neki osnovni pokazatelji i činioci su zajednički. Uglavnom se koren ove ozbiljne bolesti svodi na porodicu kao osnovu formiranja svesti o sebi, nesigurnost i neostvarenost, vezivanje za nekog i opsesija njime. Kraj jedne veze samo je OKIDAČ depresije. Depresija je postojala i ranije, kroz detinjstvo i mladost, a ona je i osnovni krivac za sve što se dešava kasnije, pa i stupanje u patološke veze bilo koje prirode.

Simptoma depresije ima mnogo, znakova koje možemo uočiti ako pažljivo gledamo i ako nam je stalo do nekih ljudi. Upravo o tome i žele da govore autorke romana „Volja”. Nije na nama da lečimo. Na nama je da na pravi način pomognemo. Iz romana „Volja” npr. naučićemo da ako osoba do koje nam je stalo kaže da joj nije dobro, da je ospseda crnilo i bezizlaz, ako sama pomisli da bi joj pomoć psihoterapeuta pomogla jedino što ne smemo reći je „ma daj, nisi luda” ili „daj trgni se”.

Autorke Marina i Nataša su izuzetno predano istraživale i samu bolest i njeno lečenje. Dale su nam temu za razmišljanje kroz vremenske okvire lečenja depresije. Vrlo mudro, jer osnovni faktori izlečenja su vreme i samodisciplina, odnosno VOLJA. Ipak, da bi obolela osoba zaista došla do te volje potrebno je da se prođu prve tri faze, one najvažnije: DOTICANJE SAMOG DNA, PRIZNAVANJE BOLESTI I SPREMNOST NA LEČENJE.

Lečenje depresije nije nimalo lak put koji mora da pređe pacijent, ali i njegov psihoterapeut. Prvi koraci su povezivanje, volja i poverenje. Drugi korak je otvaranje i razbijanje tišine, koja je u suštini najteža. Najteža zato što je to samo prividna tišina. Ona samo predstavlja dobro sakrivenu oluju misli. Psihoterapeut ima zadatak da kanališe oluju pretvarajući je u reči kada se pacijent napokon oslobodi  i poveruje mu. Treći korak su lekovi. Akutna faza traje kratko tj. dok se ne savladaju prva tri koraka. Međutim depresija, kao i njeno lečenje, nisu epizode, to je proces koji traje.

Posle akutne faze pacijent dolazi do tačke povratka u stvarni život. Čitajući „Volju” došla sam do zaključka da je to najteža faza praćena strahom i panikom. Lekovi i posete lekaru, redovni razgovori su tada vodeći faktori. Pacijentu se savetuju aktivnosti koje mu prijaju. To je najčešće sport, naročito plivanje, šetnja u prirodi (po mogućtsvu pored vode) ili čitanje i pisanje, slikanje, ručni rad.

Pitamo se svi sada, verovatno posle 270 strana knjige, kada je kraj lečenja. Utisak je da kraja nema, da je to uklanjanje kamičaka sa ogromne planine. To jeste tačno, ali i individualno, i zavisi umnogom od težine stanja pacijenta  i vremena dijagnostikovanja. Ako je depresija dijagnostikovana toliko kasno da je signal za uzbunu bio pokušaj samoubistva (a bilo je mnogo znakova koje u romanu „Volja” možemo upoznati), onda je i lečenje dugotrajan proces.

GDE JE TO DNO

Dno je, sama reč kaže, mesto ili stanje kada se ne može dalje. Može se ili gore u izlečenje ili dole u smrt. Fizički i psihički je subjektivno i individualno. Može biti pomračenje svesti iz najneobičnijih razloga, može biti manija gonjenja, može biti panični strah od smrti (anksioznost do gubljenja svesti) ili samo jedan običan trenutak kada pomisliš „NE MOGU VIŠE” i potreba da ti neko, nikad i nikad BLISKA osoba nego neko potpuno neutralan, najpoželjnije LEKAR, kaže „MOŽEŠ, I TE KAKO MOŽEŠ”.Tek kada se to desi pacijent ima osećaj kao da je neko upalio svetlo u tamnici. Tada se razbija tišina, mrak, poteku obavezno prve suze, a potom i reči. Upravo tim redom. Pacijent koji plače je presrećan. Pacijent koji govori je rasterećen. Napredovanje je sporo, strpljivo i dugotrajno, kao kada se nanovo uči hodanje, razmišljanje, osećaji. Umnogome depresija je vrlo slična zavisnosti. Kao i zavisnost, ona će zauvek vrebati i tražiti put. Podmukla je i dugovečna kao zmija ili gušter koji grebe unutrašnjost ljudskog bića. Može se umiriti, uspavati, ali nikada stvarno ubiti. Izlečeni pacijenti nikada neće biti potpuno sigurni da se neće ponovo probuditi i oživeti tog anesteziranog guštera razarača. Ovo zvuči poražavajuće, ali je tako i istina je.

Ipak, depresija koliko je podmukla i razarajuća, ona je u neku ruku i prijatelj i saveznik. Ona pacijenta oblikuje i jača. Pacijent, ako je uporan i oprezan, uvek će iznalaziti nove načine za borbu i izlaziće iz te borbe snažnji i bogatiji za jedno novo osvajačko iskustvo i snagu. Osoba obolela od depresije ako se pravilno leči postaje „vlasnik” svoje depresije, praktično menja ulogu svoje bolesti. Ona postaje njegova igračka i kućni ljubimac, figurativno rečeno. Za to su potrebni OPREZ, VOLJA i ZNANJE.

 Jer znanje je moć, volja je pomoć, a oprez je čuvar.

To je velika mudrost.

I kada se posle mnogo godina osvrneš unazad, zajedno sa svojom depresijom kao priveskom za ključeve, zavrtećeš je i reći: „Idemo dalje jer imam i volju i znanje i snagu”.

„Ko ima volje, ima i načina.”

Džordž Bernard Šo

 

 

 

Preporuka: Spavaj, zveri moja