O spartanskom vaspitanju dece 21. veka u romanu
VODA U JEZERU NIKAD NIJE SLATKA
Đulija Kaminito
Roman „Voda u jezeru nikad nije slatka” Đulije Kaminito je roman o odrastanju i težnji da se izroni iz životnog mulja sličnog dnu jezera Bračano u okolini Rima.
ONO ŠTO JE SVAČIJE ZAPRAVO NIJE NIČIJE
„Kada se ipak osmelim da joj kažem kako ono što je svačije zapravo nije ničije, opomene me: izbij to sebi iz glave ili ćeš postati zla žena.“
Ovim rečima Đulija Kaminito povukla me je snažno i ja sam zaronila među redove romana „Voda u jezeru nikad nije slatka“. S obzirom da obožavam tu životnu, slikovitu i autentičnu italijansku književnost bez obzira na žanr, temu ili težinu romana, željno sam zaplivala mirnom površinom ovog jezera. Međutim, ubrzo sam shvatila da voda u ovom jezeru ni po čemu ne nalikuje bistroj jezerskoj vodi. Ona je više nalik krateru prepunom otpadnih voda koja metaforično oslikava porodicu o kojoj je u ovom romanu reč.
Zaronila sam, ronila i na kraju jedva čekala da izronim. Ništa nisam videla osi vekovnog đubreta na muljevitom dnu, plutajućih predmeta nepoznatog porekla, masnih fleka benzina, sluzave trave, polutrulih algi u kovitlacu gustog peska.
Moje početno euforično oduševljenje romanom „Voda u jezeru nikad nije slatka“ je opalo. Ali…naučena u životu da prvo kažem „hop“ pa da skočim, nekako sam privela kraju čitanje ove knjige čisto da bih i sebi i vama objasnila zašto me je zaista ovaj roman prvo prigrlio, a zatim surovo odgurnuo od sebe. Sve je bilo tu, ali je opet nešto nedostajalo. Možda je baš tajna u rečenici (nalik zagonetki) sa početka ovog teksta. Deca koje opisuje Đulija Kaminito su na toliko niskoj socijalnoj lestvici da su svačija, odnosno ničija – ali nikad svoja.
SINOPSIS
Roman „Voda u jezeru nikad nije slatka“, Đulije Kaminito prati život šestočlane porodice Kolombo koja posle više selidbi iz jednog u drugi socijalni stan stiže u predgrađe Rima, oko jezera Bračano.
Antonija Kolombo sa četvoro dece i suprugom invalidom prinuđena je da se kroz život probija sama, tvrdoglavo i ponosno – ratnički. Antonija je iskrena žena koja ne pravi kompromise, ničega se ne stidi, niti se plaši napornog rada. Ona čvrsto veruje u opšte dobro.
„Ima svoje stavove izgrađene ko zna kako…sigurna je samo u pravdu, nepokolebljivo usredsređena na ono što je pravedno.“
Voda u jezeru nikad nije slatka
Đulija Kaminito
Za dvadeset prvi vek prilično spartanski vaspitava svoju decu ukazujući im na prave životne vrednosti, lepo ponašanje, značaj školovanja. Uči ih da budu odgovorni i prema sebi i prema drugima. To radi bez mnogo nežnosti, praktično rešavajući nesuglasice.
„Antonija iznalazi različita rešenja za probleme, ona nas retko šamara ili šutira, radije nas ponečeg lišava.“
Voda u jezeru nikad nije slatka
Đulija Kaminito
Svoju jedinu ćerku Gaju pokušava od malih nogu da nauči da se oslanja samo na svoje sopstvene sposobnosti i da nikad ne spušta spušta glavu pred problemima. Gaja je glavni lik romana „Voda u jezeru nikad nije slatka“, a ujedno i narator. Tako vidimo devojčicu koja se nikad ne žali ni na šta, koja svako jutro ulazi u regionalni voz kako bi iz učmalog predgrađa otišla u gradsku školu, koja čita knjige ne uništavajući ih zavrtanjem stranica. Vaspitavana strogo, ali pravedno, Gaja će naučiti „da zaroni u jezerski mulj čak i kada je struje vuku prema dnu“.
Međutim, kako se to obično dešava, kad tinejdžerski bunt nadvlada i kada počinje da se bori protiv spartanski nametnutog autoriteta, oči ove riđokose pegave devojčice, poprimiće crni sjaj. Razum i mladost se divljački bore, te ona neće razmišljati nego će juriti na mopedu sa ugašenim farovima.
Na banalne tinejdžerske šale Gaja će reagovati preteranim i nepravednim nasiljem, odlučno i nepokolebljivo. Iskaljivaće svoj nakupljeni bes u nadi da će utišati buku koja preti da raznese njen um i telo.
U tom smislu, s obzirom da je roman „Voda u jezeru nikad nije slatka“ smešten u dvehiljadite godine, postavlja se pitanje koliko i na koji način roditelj može i mora držati dete pod staklenim zvonom daleko od civilizacije, od mobilnih telefona, uz mirnu vodu ustajalog jezera lišeno svog horizonta. Simboličnim pominjanjem rušenja Kula bliznakinja u Njujorku, urušavaju se i životi članova ove porodice.
PO KRUŽNICI
Tema koju obrađuje roman „Voda u jezeru nikad nije slatka“ po mom mišljenju isuviše je ozbiljna, teška i složena da bi se gorčina i bes koji provejavaju kroz sve likove mogla obraditi ovakvim stilom naracije za koji se opredelila Đulija Kaminito. Ubrzo sam shvatila da mi stvara nelagodu i dosadu to što naracija ove autorke zauzima samo jednu ravan.
Da budem preciznija, stil autorke je jednodimenzionalno pripovedanje koji čitaoca ukalupljuje, te on u više navrata oseća da se kreće po kružnici kao pas koji juri svoj rep. Adolescencija je sama po sebi težak period u odrastanju i za dete i za roditelja da bi se obradila bez i jednog preseka, druge dimenzije ili svetle tačke.
Činjenica je da glavna protagonistkinja Gaja prolazi kroz svoju adolescenciju uz mnogo žrtava, patnje i nepravde pa bi se tim pre opisi događaja morali smestiti u više dimenzija. Ovakvim narativnim tokom zaključujemo da se Gaji dešava i svašta i ništa.
Stil autorke, ne i težina teme romana „Voda u jezeru nikad nije slatka“, mene lično je prilično usporavao u čitanju, da budem iskrena i umarao. Nije mi prijalo neprestano ponavljanje u predugačkim rečenicama bez znakova interpunkcije i logične sintakse, te direktnog upravnog govora.
Mada, u cilju da se ogradim, moram da kažem da čitaoci kao ja koji ne čitaju roman na izvornom jeziku ipak dosta toga mogu propustiti ili loše shvatiti.
NEVIDLJIVI LIKOVI
Gaja ima dva mlađa brata koji su blizanci, a oni su pak u romanu „Voda u jezeru nikad nije slatka“ potpuno nevidljivi, čak i nepotrebni. Nemaju nikakvu ulogu u ovoj priči. Ima i starijeg brata Marijana koji je dete iz prvog Antonijinog braka sa kojim je Gaja veoma bliska, ali i on je potpunoj senci. Gajin otac koji je invalid u kolicima takođe je jedan od nevidljivih likova.
Izbacivanjem Antonije i Gaje u prvi plan autorka knjige „Voda u jezeru nikad nije slatka“ ovim likovima oduzela je integritet, porodici suživot. Blizanci i suprug na ovaj način postaju samo dekorativni elementi romana koji se čak i ne mogu nazvati likovima jer njihove reči nema ili je slabo ima.
Mislim da bi roman bio daleko efektniji i dinamičniji, teži, da se autorka posvetila građenju lika Gaje i kroz druge likove, a ne samo kroz nju i njenu majku Antoniju.
Evidentno je da je Gaja, drugačija od svih ostalih devojaka, veoma inspirativan lik, ali izvučen iz porodice kao jedinka (iako je sam narator) njena različitost polako iz stranice u stranicu gubi snagu. Tako da njeno šišanje kod kuće koja ona shvata kao nasilje, a ne plod besparice, nošenje iznošene odeće, jeftinih svezaka, korišćenih knjiga ne dolazi do izražaja.
U školi i u kući Gaja trpi, ali ne pati. Na nasilje odgovara nasiljem. Ovo su svakako neiscrpne teme, meni najinteresantnije, ali ovoga puta moja empatija je izostala jer nisam osetila ni autorkino saosećanje.
Jedan od ključnih, ovog puta s pravom, skrivenih likova romana „Voda u jezeru nikad nije slatka“ je bes. Pritajen je i sveprisutan. Neiscrpan. Za Gaju on je granata koja nije eksplodirala jer previše nepravde mora da proguta. U svom životu Gaja nikako ne može ništa da spasi. Izneverena je, marginalizovana i neshvaćena.
Njen pokušaj da svu svoju čamotinju izlije u ljubav prema učenju takođe je produkt besa. Upisati filozofiju iz osvete govori samo u prilog ovoj činjenici. Oni koji potiču iz porodica poput njene trebalo bi što pre da se osposobe za rad, a ne da biraju duži i akademski put. Upis na ovakav fakultet je pobuna „pravednim sredstvima“, ali ni tu Gaja ne nalazi svoju satisfakciju.
Primećujete li koliko se vrtimo po kružnici bezizlaza? Kada se još i narativnim stilom počnemo kretati po toj kružnici bez početka i kraja počinjemo u jednom trenutku da se svađamo i sa knjigom i sa autorkom. Mučimo se.
Marijano, stariji Gajin brat, može se još i smatrati nekim sporednim likom sa sporadičnim anarhizmom bez određene životne ideje, ali samo kao opozitni lik sestri. Nikako kao zaseban lik.
Činjenica je da je autorka romana „Voda u jezeru nikad nije slatka“ pokušala da obradi život koji nimalo nije mazio ovu porodicu a Antonija ni pored svoje surovosti, svojoj ćerki nije uspela da podari adekvatan alat za kretanje po svetu. Gaja ni u jednom trenutku ne može da pronađe način kako da preokrene životne situacije u svoju korist.
Najupečatljiviji nevidljivi lik romana „Voda u jezeru nikad nije slatka“ je samo jezero. Oko njega se rađaju prve mučne ljubavi, prijateljstva koja su lažna, tu je bratska veza sa Marijanom, sukob generacija roditelja i dece, sažaljenje prema ocu invalidu. Sve je to stalo u ovaj napušteni krater pun zamućene vode, sluzavih algi, smeća.
Roman „Voda u jezeru nikad nije slatka“ je mučan, težak, surov roman, ali bez ikakvog temelja niti sugestivnosti. Bez ikakve kotve za koju bih se vezala kao čitalac, ali zato sa mnoštvom elemenata linearno postavljenihu među kojima je glavni i osnovni argument odrastanje izgubljen u nizu neprekidnih akcija i misli bez jasnog koloseka.
ZAKLJUČAK
Roman „Voda u jezeru nikad nije slatka“ napisan je jednom uznemirujućom naracijom koja me je umorila, ali ne težinom niti dubinom u koju se mora proniknuti. Naprotiv, ovo je suštinski lako štivo zamaskirano složenim, predugačkim rečenicama bez nekog dubokog smisla. Likovi su stereotipni, banalni i predvidljivi, njihovi postupci takođe. Autorka niže pridev za pridevom u želji da obogati roman, ali mu oni samo oduzimaju dinamiku. Rasplinjuju ionako razvučenu radnju.
Roman „Voda u jezeru nikad nije slatka“ me jeste uznemirio, ali ne na željeni način, niti je u meni izazvao bilo kakvo saosećanje. Ničim me nije iznenadio, ništa me nije naučio, probudio je samo želju da ga što pre završim, rastumačim sebi zašto je to tako i izađem iz njegove klaustofobične kružnice.
Knjigu možete kupiti na sajtu izdavača Stela knjige
Preporuka Deca su zakon