ULICA KATALIN
Magda Sabo
„Svako vreme ostaje u sećanju vršnjaka svojih,
kao vreme ludosti, strahova il’ radosti.
Ali ono što mu daje sjaj,
to je neko drugo vreme.”
Asim Sarvan i grupa S vremena na vreme
NEKO DRUGO VREME
Roman „Ulica Katalin” mađarske, nepravedno marginalizovane, autorke Magde Sabo je roman koji fascinira, oduševljava svojom silinom emocije i energije. Svojom strogom pripovedačkom snagom obuzima srce, dušu i razum.
Magdina Ulica Katalin je jedna mala, mirna budimpeštanska ulica na obali Dunava. Ulica kao i svaka druga, ulica koju svi imamo i nosimo negde duboko u sebi. To je ulica naših uspomena – kako lepih, tako i ružnih. Ako bismo sada pomislili da je tu kraj i početak, da posle pročitanog naslova možemo pretpostaviti radnju – napravili bismo grešku. Magdina Ulica Katalin je nešto mnogo više i jače. Ona je strog odgovor na na sva dešavanja i na političkom i na socijalnom, ali i na egzistencijalnom nivou Mađarske uoči i za vreme Drugog svetskog rata i u godinama koje su usledile.
Kroz svoje junake romana „Ulica Katalin”, Magda Sabo secira, raščlanjuje i vreme i mesta i događaje. Vidimo kako protok vremena i sled događaja utiče na emocije i svest stanovnika Ulice Katalin, koji su, zapravo, slika celog društva. Stavlja im oko vrata omču stalnog, permanentnog traganja. Njihovo traganje za nekim vremenima koja su prohujala i koja se nikada neće vratiti, ako su uopšte i postojala igde sem u njihovoj uobrazilji, Magda Sabo deli na više specifičnih delova i tako nas precizno vodi kroz radnju.
U prvom delu koji je Magda Sabo nazvala „Poprišta” upoznajemo glavne likove romana. Sama reč poprište istovremeno će nas asocirati na svojevrsni vid bitke, pa shvatamo i činjenicu da ćemo u toku čitanja ovog romana biti suočeni sa realnom suštinom prvobitne idilične slike ulice lipa kraj Dunava. Nadalje, Magda Sabo svoje junake smešta i prostorno i vremenski u „epizode” i „termine” koji su i poglavlja ovog romana. Iako se na prvi pogled čini da je Magda Sabo ljubitelj reda, redosleda i hronologije pripovedanja, veoma brzo ćemo se uveriti da to nije tako, bar ne u romanu „Ulica Katalin”. Zašto? Već u prvih nekoliko rečenica uočićemo vrlo inteligentno, nadahnuto, naratorski i umetnički spretno balansiranje autorke između dva sveta: sveta mrtvih i sveta živih. Kada su smisao i naracija vrlo maštovito i suptilno krenuli ovim smerom, Magda Sabo je dobila svoja „umetnička krila” i prostor da svojim rečima leti. Prosto, dobila je i dozvolu i opravdanje da napiše ovaj savršeni roman. Dobila je i dovoljno mesta da roman „Ulica Katalin” pred očima čitaoca rastavlja i sastavlja, pa čitalac dobija jedan slojeviti i studiozni pogled na veoma težak period mađarske istorije. Međutim, iako su Magdini likovi jednim delom smešteni u određeni maračni period „gvozdene zavese”, roman „Ulica Katalin” je svetla, prozračna i emotivna priča sa jasno podeljenim psihološkim i arhetipskim likovima. Smatram da je baš u ovom poslednjem veličina i dubina romana „Ulica Katalin”. Svi tipovi ličnosti su konstanta, ona „nepromenjiva” u promenjivosti životnih događaja i situacija. Događaji, bilo da su to igre, ratovi, siromaštvo, izbeglištvo, razvod, starenje, smrt… Sve to samo pojačava već utvrđeni arhetip.
Pa, da vidimo onda:
„KO” JE ULICA KATALIN – SPECIFIČNA ŽIVOTNA PRIZMA?
Ovde je važno napomenuti da mesta nisu pusti prostori. Mesta, gradovi, pa i ova ulica, određeni su ljudima, te tako s pravom možemo reći da je stara predratna dama Ulica Katalin u suštini i glavni lik ovog romana. Ona je čuvarka uspomena, ona ne menja svoje godine, ona ne stari, ne zastareva. Za razliku od ljudi, ona nikada ne gubi svoju nevinost. Ona kroz godine menja samo svoj vizuelni izgled i to samo iz ugla iz kog želimo da je sagledamo. Ako je sagledamo kao živo biće, onda je ona utočište gde u skladu i miru žive tri porodice čije su idilične kuće u nizu jadna do druge, čija su dvorišta i ograde otvorene prema komšijama. U tim kućama i dvorištima živi mladost, igra, bezbrižnost, vedrina i zdravlje. Međutim, kada realnost odrastanja i sazrevanja, kao i ratna previranja, pokucaju na vrata ovog idiličnog doma samo će snaga ili slabost ljudi, tj. likova romana „Ulica Katalin” odlučivati o njihovoj sudbini. Paralelno, odlučivaće i o sudbini naše glavne junakinje, same Ulice Katalin. S obzirom da su svi Magdini likovi arhetipovi, svaki od njih, kao predstavnik svog arhetipa, reagovaće drugačije na situaciju kada shvati da je počeo da im se dešava – život.
U samoj svojoj celini roman „Ulica Katalin” predstavlja izvesnu životnu prizmu kroz koju se prelamaju tri osnovna snopa svetlosti. Jedan snop je porodica Elekeš, drugi snop je porodica Biro i treći snop je jevrejska porodica Held. Svaki od tih snopova svetlosti ima svoje spektre. Vidimo ih kroz spektre članova tih porodica. Svaki spektar pojedinačno sadrži i one svetlije i tamnije boje u zavisnosti od toga šta im život donosi kroz vreme.
ULICA KAO VREMENSKA KAPSULA
U Ulici Katalin kao u nekoj zamišljenoj vremenskoj kapsuli zaista jesu smeštene uspomene, ali Magda Sabo o uspomenama govori sa dozom melanholije, no ipak vrlo strogo, distancirano, otvoreno i bez trunke patetike. Ovakav naratorski pristup uspomenama kod čitaoca izaziva erupcije emocija, iako Magda ne dozvoljava nostalgiji uspomena da nadvlada samu suštinu. Tačnije, pojedine junake ćemo ponekad voleti, ponekad mrzeti, ponekad ćemo osetiti neodoljivu potrebu da uzviknemo „tako ti i treba” ili ćemo dobiti želju da pojedine udarimo, poljubimo, zagrlimo, utešimo. Dakle, Magdini junaci nisu crno-bele šahovske figure. Oni su spektar boja, istovremeno i heroji i antiheroji.
Porodica Elekeš, jedna srednjoklasna porodica, nije idealna porodica iako bismo na prvi pogled mogli pogrešno zaključiti da jeste. Otac je školski upravnik, uvek uredan, uvek ispravan, uvek principijelan, koji se ne svađa i ne podiže ton. Čak – i kad bi trebalo. Njegova žena, koja se naizgled već odavno oprostila od života, nikada suštinski ne razume ni svog muža ni svoje dve kćerke, Irenu i Blanku. Pitamo se u jednom trenutku – da li je njena neurednost, aljkavost, lenjost i nezadovoljstvo glasan vapaj, inat i pobuna protiv sveprisutne ispravnosti i nepogrešivosti. Starija kćerka Irena Elekeš je centralni lik romana „Ulica Katalin”. Centralni, jer jedino njen glas čitalac čuje u realnom i stvarnom vremenu, glas koji progovara u prvom licu jednine i priča ovu priču. Ona je, poput svog oca, disciplinovana, vredna, razumna, ali celog svog života žudi za pohvalama koje nikada i niodkoga neće dobiti, posebno od onog od koga najviše očekuje – svog ispravnog oca. Logično je da Irena raste u osobu koja nikada neće moći da prihvati poraz, čak ni kada je on očigledan i neizbežan.
„Meni nisu bili dovoljni priznanja ili lepa reč, čekala sam da me pohvali, pomiluje … Svaki moj uspeh doživljavali su kao da njima želim da ugodim i smatrali su da je svaki moj hvale vredan čin njima upućen… ”
„Ulica Katalin”, Magda Sabo
Ovakva deca kasnije po pravilu izrastaju u ljude koji opsesivno traže svoje mesto, opsesivno traže ljubav i tamo gde je nema – jer to je ispravno. Kada takvo nešto ne pronađu opsednuti su ljubomorom koja je neretko neosnovana i neopravdana. U stanju su da zbog malih nesporazuma, nesigurni i oštećeni, uništavaju životne prilike koje im se pružaju, nespremni na kompromise. To su ljudi koji žive u vremenskoj kapsuli misleći da će im ona vratiti one dane kada su mislili da su srećni i voljeni. Irena Elekeš je arhetip ovakve ličnosti i samim tim ženski lik heroja i antiheroja „Ulice Katalin”.
Mlađa kćerka, Blanka Elekeš, sušta je suprotnost razumnoj Ireni. Ona je čisto i emotivno biće čiji je racio u drugom planu. Njene emocije vrlo često nadvladaju racio te u naletu burnih emocija vrlo brzo čini nepromišljene poteze i donosi ishitrene odluke, najčešće iz čiste dobronamernosti.
Praveći poređenje ova dva arhetipa, dve sušte suprotnosti, u prvom trenutku čitaocu se čini da su ove dve junakinje i jedini akteri ove priče. To je samo prvi utisak s obzirom na snagu njihove suprotnosti i prenaglašenosti istih.
Pored porodice Elekeš, u svom snopu svetlosti ove životne prizme žive major Biro i njegov sin Balint – najstariji od sve dece. Balint od samog početka odskače i po godinama i po zrelosti i po ponašanju od dve sestre Elekeš. O tome kojom bojom svetli Balintov spektar, ko je suštinski Balint i koliko je njegov spektar poseban i značajan, vidimo kroz ceo dalji tok romana „Ulica Katalin”. O arhetipu samog Balinta mogla bi se napisati studija za sebe, ali u ovom tekstu nadalje mnoga razmišljanja odnose se baš na njega.
Treći snop prizme svetli svetlošću porodice Held i njihove kćerkice Henrijete. Ovaj spektar ima poseban sjaj jer je Henrijeta ta koja nosi ovaj roman, iako je on ispričan kroz glas Irene Elekeš. Henrijeta je lik koji na svojevrstan način posmatra ovaj roman i te slike koje vidi projektuje u Irenine reči. Ova ideja je za Magdu Sabo bila izuzetno zahtevan posao, ali nesumnjivo izuzetan umetnički izazov kojem se ona odazvala hrabro i uspešno. Magdina Henrijeta je, možemo reći, najtragičniji lik romana s obzirom na svoje jevrejsko poreklo i s obzirom na to da jednim delom radnja romana „Ulica Katalin” ulazi u period pred i za vreme Drugog svetskog rata. Ako bismo sa ovom činjenicom završili analizu ovog romana i ako bismo zaključili da je rat glavni krivac nesreće stanovnika Ulice Katalin, bili bismo površni, a Magda Sabo ne bi uspela da nam prenese ono što je zaista želela.
KOJE JE BOJE TVOJ SPEKTAR?
Ono što je Magda Sabo zaista želela da pokaže je protok vremena na koji ne možemo uticati, ali zato možemo uticati na ono šta će se dešavati u tom vremenu. Makar to bilo i samo delimično, mi možemo uticati da u našem spektru vlada svetlost. Jasna je namera Magde Sabo da roman „Ulica Katalin” napiše kroz preplitanje prošlosti i sadašnjosti, ali i kroz preplitanje svetova, onog sveta mrtvih i ovog sveta živih. Namera je upravo bila da iz ovog načina pripovedanja i osvrtanja čitalac izvuče određene zaključke i pouke za sebe. Kao glavnog našeg vodiča i učiteljicu Magda Sabo uvodi svoju najsvetliju i najnežniju junakinju Henrijetu. Henrijeta, naivna i nevina, prozračno bela, jedina je pozvana da govori i o starosti i o smrti i o životu i o čistoti iskrene ljubavi, jer njen život je prekinut u trenutku kada je trebalo da počne. Nemirni duh Henrijete Held ima mogućnost da prelazi iz jednog sveta u drugi, da poprima različita obličja, da bude vidljiva ili nevidljiva. Kroz njene oči čitalac se suočava sa strahovima, strepnjama, uništenim životima i ljubavima ostalih aktera.
Vidimo koliko je starenje relativan pojam. Neko se rodi kao starac nikada ne proživevši mladost i život. Neko se, pak, rodi kao večito dete koje ne veruje da će ikada doživeti starost i smrt.
Vidimo i koliko nasilje preovlađuje. Prvenstveno u ljudskom umu, najpre u umu pojedinca, a kasnije i cele nacije i režima. To bi bio mogao biti ceo spektar da se nije proširio i na nasilje ljudi nad ljudima kao i na nasilje čoveka prema samom sebi. Takav čovek ako peživi ono prvo nasilje zavrteće se u spirali nasilnosti prema svojim emocijama, svom ličnom životu i postaće dželat sebi samom. Svojom introvertnošću, apatijom i samosažaljivanjem vući će u ponor i sebe, ali i sebi bliske ljude. Na taj način on će razbiti porodicu, svako mesto gde će pokušati da pobegne, svaki prostor gde će pokušati da se skrasi.
Vrlo značajan, a za mene možda i najznačajniji spektar romana „Ulica Katalin” je spektar žrtvovanja i žrtve. O ovom problemu Magda Sabo govori mnogo kroz ceo roman uvodeći ga preko lika Blanke Elekeš, kao uvek spremne žrtve. Blanka je svojom emocijom kao vodećom karakternom osobinom spremna i na žrtvovanje sopstva, ali i žrtvovanje nekog drugog, sve pod izgovorom dobrih namera i u svrhu ljubavi. Kada bilo koje ljudsko biće uradi ono što je uradila Blanka smeštamo ga na mesto otpadnika, marginalizujemo ga ne pitajući se za razlog takve žrtve. Ne govorimo ovde samo o činjenici da se radnja dešava i u vreme kada je Mađarska bila iza „gvozdene zavese”. Ova činjenica da neko ima porebu da iz dobre namere uradi nešto za šta zna da je loše, postoji u svakom prostoru, u svakom vremenu, u svakom političkom i društvenom miljeu. To je sveobuhvatni DEFEKT određenog arhetipa ličnosti koji se osuđuje i u društvu i u okviru porodice. Ako ovome još dodamo i činjenicu u vidu vremena kada se to dešava, onda je ta osuda i jača i bolnija.
Iako je dosta pisano o istorijskom spektru romana „Ulica Katalin” smatram da on jeste važan, ali ne i presudan. Istorijski spektar dešavanja kroz fašističku Mađarsku, zatim kroz genocid, sve do političkih previranja u posleratnom periodu morao je duboko prodreti u sve sfere života likova ovog romana, što je nesumnjivo dovelo da pojačavanja suština njihovih ličnosti, a time su se menjali odnosi u okviru porodica, prijateljstava, supružnika, ljubavnika. Tako tragični likovi postaju izrazito tragični, ili su već odavno sami sebe sahranili. Depresivci, alkoholičari, traumatičari, oni likovi skloni dramatizovanju i preuveličavanju postaju olupine. Baš oni kojih se „ništa ne tiče” i koji se trude da se distanciraju, zatvorenih očiju i uma, bivaju neprijatno iznenađeni činjenicom šta sve mogu pronaći „u spstvenom dvorištu”.
Iz takvih vremena svako, svaki arhetip koji je Magda Sabo opisala, u zavisnosti od toga koliko je sposoban i psihološki stabilan, izneće svoj teret. A istina je da je smrt stigla u njihove duše mnogo pre nego u njihova tela, što i jeste najtraumatičnije.
„Donosim ti leš, Irena, ne onoga koga si nekad volela, dobićeš me, ali sam se pretvorio u prazni, razređeni vazduh. ”
„Ulica Katalin”, Magda Sabo
PRELAMANJA I REKONSTRUISANJA
Svi smo u svom životu mnogo puta videli dugu. Ovaj roman podseća na dugu. Boje i likovi se prelamaju, prelivaju jedana u drugu ne gubeći svoj osnovni valer i čistotu. Težnja da se ujedine boje u svom prirodnom razlamanju karakteristika je i svih likova romana „Ulica Katalin”. Baš kao i duga, težnja i želja svih junaka da se vrate u svoju Ulicu Katalin je blistava, topla i – nedostižna.
Magda Sabo je napisala nesvakidašnji, epohalni roman koji ima izgled geometrijskog tela. Posmatrajući ga kao takvog, mora se priznati da je autorka imala veoma težak zadatak koji je u u svojoj beskrajnoj, fascinantnoj mašti sama sebi postavila kao cilj. Naime, Magda Sabo je morala da kompletno sagradi dugu, most, građevinu, a potom da je sruši, rasloji, odvoji boje, razdvoji temelje od zidova i krova, podrum od tavana pa da ih zatim nanovo gradi, spaja na sasvim drugačiji način u nezamislivu dalijevsku građevinu. Vrlo domišljat i spretan pripovedački i spisateljski talenat Magdi Sabo je omogućio da razbije tradicionalnu celinu u delove koje je kasnije slagala kao kocke. Čvrsta kičma romana, svakako Ulica Katalin, pridržava i drži na okupu sve slojeve romana, pa se tako ovaj roman deli na poprišta, vremena, mesta, svetove. Ujedinjeni slojevi predstavljaju sada novu, interesantnu, savršrnu pripovedačku ideju.
Roman „Ulica Katalin” me je fascinirao, obuzeo i emocijom i razumom.
Vrlo je retko da pročitate roman koji vas do te mere raspameti, pa razmišljate o njemu danima, a da se pri tome ne identifikujete ni sa jednim likom, kao što je bio slučaj sa mnom. Mogu čak da kažem da su mi svi likovi romana podjednako mizerni i apatični, podjednako antipatični, podjednako su u meni izazivali osećaj netrpeljivosti, osim lika male Henrijete Held koja je još dete, devojčurak podlegao svojim emocijama i radoznalosti, što je za njene godine razumljivo. Zato je Henrijeta i pravi lik i pravi adut Magde Sabo koja joj i u svetu mrtvih daje obličja, oči, vid i sluh, daje joj emociju i sposobnost da može da sagleda realnost. Henrijeta dobija i sposobnost da jedino ona, čista i nevina, može da se vrati tamo gde oseća sigurnost – u Ulicu Katalin.
Roman „Ulica Katalin” je maestralno delo u kom je autorka obradila izuzetno teške teme i izvitoperene, nezrele odnose svojih likova sa izuzetnom lepotom i strašću. Emocija koju budi sam roman nadahnjuje. „Ulica Katalin” je herojsko delo koje ulazi u dušu i zauzima je sa svim svojim antiherojima vremena i prostora u kom žive.
Ljudskost, to je ono najvrednije i najbitnije što čovek mora sačuvati. Pravdanje ratovima, previranjima, državnim politikama, promenama u vremenu i prostoru ne može biti nikako izgovor da se živi u tuđim cipelama niti opravdanje da se ne odbace dečje cipelice i da se uvek pitamo i govorimo „šta bi bilo kad bi bilo…”, „kako je to bilo, a kako je sad…” ili „možda ako bih mogao da se vratim…” – TO NE POSTOJI I NEMOGUĆE JE.
Mesta, vremena, svetovi se menjaju neprekidno, ali to nikako ne može biti razlog da se izgubi svoje „JA” i ono što ljudsko biće čini čovekom. Misao koja se meni nametnula kao zaključak da je upravo ovo Magda Sabo i htela da nam kaže svojim romanom „Ulica Katalin”.
Slično kao što nam poručuje i Ivo Andrić:
„Tok događaja u životu ne zavisi od nas, nikako ili vrlo malo, ali način kako ćemo te događaje podneti, u dobroj meri zavisi od nas. ”
Preporuka Diorova tajna