Tavanice

TAVANICE

Zuzana Brapcova

 

Roman „Tavanice’’ češke autorke Zuzane Brapcove je snažna i teška priča koja govori o lečenju bolesti zavisnosti, o samoj zavisnosti, o stvarnosti i sve češćoj prisutnosti ovog oboljenja u savremenom društvu. Kada kažem „savremenom’’ mislim na godine od osamdesetih godina prošlog veka, koje su na svetskom nivou bile po mnogočemu prekretnica i sunovrat svih ljudskih, moralnih i socijalnih načela, pa do dana današnjeg kada je ova bolest doživela svoju kulminaciju.

U veoma hrabrom romanu „Tavanice’’ srećemo se sa autorkom introvertne ličnosti, ali izuzetne inteligencije i karakteristično oštrog narativnog izraza koji pomera granice stvarnosti.  Ulazeći direktno u krugove pakla svojim romanom „Tavanice’’ Zuzana Brapcova istražuje granice i izdržljivost ljudske prirode krećući se po različitim nivoima svesti i stvarnosti od kojih je gradila svoj roman.

„Nije dovoljno imati zdrav razum: treba ga znati i primeniti.’’

Rene Dekart

UPUTSTVO ZA PRIMENU I UPOTREBU KNJIGE „TAVANICE’’

Ako čitate ove redove smatram da ste bili dovoljno ludi ili dovoljno hrabri da uzmete knjigu „Tavanice’’ u ruke i informišete se o njenom sadržaju. Međutim, da biste pristupili i čitanju ovog romana potrebno je da sami sebi odgovorite na pitanja sa nekog zamišljenog anketnog listića. Da li posedujem empatiju? Da li imam volje i strpljenja za ovo delo i temu koju roman „Tavanice’’ obrađuje? Da li sam dovoljno uporan i hrabar ili ću se uplašiti prvog problema i odustati na desetoj strani? Ako sve to imam, da li onda posedujem i jednu malu dozu mazohizma koju knjiga „Tavanice’’ po svemu dosad već viđenom traži? I, na kraju, ako sve to imam – da li sam i dovoljno koncentrisan? Da li ću čitati neke delove više puta ili ću ih čitati naglas dok ih ne shvatim? I to će iziskivati roman „Tavanice’’ od vas.

Ako na sva pitanja odgovorite potvrdno – spremni ste za roman „Tavanice’’ i ja vam želim mnogo sreće i uživanja. Ako je makar i jedan odgovor odričan – odmah odustanite. Ova knjiga želi vas spremne u potpunosti. Samo na taj način ćete otvoriti korice knjige „Tavanice’’ i zaroniti među njene stranice. Zaplovićete mikrokosmosom staklenog vrta i njegovih stanovnika, ući ćete u deluzivne misli pacijenata koji se leče od zavisnosti na detoks odeljenju „Vrta uživanja’’.

Ovim sam vam već dosta rekla o romanu „Tavanice’’, ako ste spremni, krenimo dalje i dublje, sloj po sloj, nivo po nivo.

ZAMKE I SPLETKE AŽDAJE KOJA SE ZOVE ZAVISNOST

„Nije strašno ako padnete, neoprostivo je kada ne ustanete.’’

Svaki ovisnik koji je rešio da prođe kroz vrata neke od klinika za odvikavanje pročitaće ovu rečenicu na vratima koju bi trebalo vrlo ozbiljno da shvati i da o njoj neprestano razmišlja kada pomisli da je preteško.

U konkretnom romanu „Tavanice’’ metaforičnim imenom „Vrt uživanja’’ Zuzana Brapcova nazvala je jednu oronulu, depresivnu građevinu nimalo sličnu rajskoj bašti. U njoj je smeštena klinika za bolesti zavisnosti gde leže žene sa teškim oblikom ove bolesti koje su pristupile lečenju svojevoljno ili pod prisilom zakona.

Kroz redove koje nadalje čitamo Zuzana Brapcova u svom romanu „Tavanice’’ naslućujemo da ono što autorka želi da kaže proizilazi iz istine da svaka osoba koja je podlegla bolesti zavisnosti i koja je u jednom trenutku odlučila da se iste reši i ozdravi, mora biti svesna da put koji je pred njom neće biti lak niti posut ružama. Pre će to biti trnovito granje koje se često javlja metaforično u romanu „Tavanice’’. Ni sam roman nije lak. Čitanje ove knjige je težak mentalni, ali i fizički posao. Potrebno je  pronaći u nabujalim Zuzaninim mislima jednu misao za koju ćete se vezati, jedan dobar kamen za temelj, jednu, onu prvu i najvažniju petlju u pletivu. Kada pronađete tu alfa misao, alfa kamen, alfa petlju, građa odnosno suština će se sama slagati, malter i cigle će se lagano lepiti, a nit će krenuti iz prve petlje da sama plete priču.

Koristeći sopstvene istine, sugestivno i veoma autoritativno Zuzana Brapcova romanom „Tavanice’’ pokušava da dočara šta se dešava i kakvi se sve deluzivni i zbrkani filmovi odvijaju u glavama pacijenata na detoksu. Samo istina može iznedriti ovako snažnu i bolnu naraciju kojom autorka vešto koketira sa ljubavlju, međuljudskim i porodičnim odnosima, bratsko-sestrinskim odnosima, te odnosima velikog i moćnog, glavnog i onog malog, slabog i sporednog bića.

U stalno klizećoj formi autorka kroz život i misli glavne protagonstkinje „Tavanica’’, sredovečne Eme tabletomanke, daje detaljne simptome zavisnosti i detoksa (koji kao i zavisnost daje stravičnu kliničku sliku).

Ako već čitate roman „Tavanice’’, ako tražite realizam i odgovor „zato’’ na svako vaše pitanje „zašto“, ili „tako’’ na svako vaše „kako“, ako tražite logiku u ovoj priči, zaboravite – nećete je naći. Ne odmah i ne nužno jer takav je roman „Tavanice’’, lud i nelogičan bez definisanog kraja i početka. Zuzana Brapcova nije želela problem zavisnosti da svrsta u prosta objašnjenja, ali ga je ponudila u moru metafora koja se nižu kao kubistički venčić (karakteristični kolač koji Ema iz prethodnog života naručuje u poslastičarnici) ili pletenica, gradeći jednu veliku i široku parabolu. Parabola je stilska figura koja bi bila osnova naracije u epohalnom delu „Tavanice’’, Zuzane Brapcove.

Nemojte tražiti objašnjenja niti misliti da Zuzana buši rupu na saksiji na neki drugi način kada govori o Eminim halucinacijama. One su samo jedan od simptoma bolesti i onoga kroz šta prolazi dok se skida sa benzodiazepama koje je u jednom trenutku svog života počela da konzumira nekontrolisano težeći da na taj način utiša vrišteću bol koja je obuzima. Ta bol ima svoje ime i svoj koren kao što i svaka zavisnost ima negde svoj koren. U skladu sa tim Zuzana Brapcova kroz ceo svoj roman „Tavanice’’, lelujajući iz fragmenta u fragment, simbolično podseća na staru i poznatu priču o dedi i repi. Koliko je ruku, srca i snage potrebno da se iščupa koren repe, još više umešnosti, ljubavi i upornosti je potrebno da se iščupa koren zavisnosti.

Labilnost, bes, agresija, preterana emotivnost su neki od simptoma koje pokazuju pacijenti kao Ema, glavna protagonistkinja romana „Tavanice’’. U nemogućnosti da u svojoj oštećenosti sagledaju istinu oni će pribegavati bekstvu od nje na sve moguće načine: snovima, sećanjima, često iluzijama i deluzijama, nerealnim vizijama, iskrivljenom stvarnosti. U konkretnoj Eminoj oštećenoj svesti oseća se prisustvo snažnog opruživanja i samooptuživanja kroz odnos sa majkom, ćerkom, ocem, bratom, bivšim mužem, sadašnjom ljubavnicom. Da, i po ovoj klizavoj ivici, homoseksualnih odnosa, balansira Zuzana Brapcova igrajući se sa društvenim normama, kritkujući ih uvijanjem u redove svog romana „Tavanice’’.

Izmeštanje iz stvarnosti u romanu neretko je opisano kao telesno izmeštanje na misaonom nivou, te Ema u svojoj glavi može da se seli sa planine na more, iz bolnice u grad. U jednom trenu u stanju je da se teritorijalno nađe u više delova grada, u više prevoznih sredstava istovremeno. Teritorijalno izmeštanje (iako je ono zaista validan simptom) je po mom skromnom mišljenju autorka knjige „Tavanice’’ uvela sa namerom da ukaže čitaocu na još jedan od simptoma zavisnosti i detoksa. To bi bilo gubljenje svih čula fizički, a na mentalnom nivou – otupljivanje. Tokom jednog takvog izmeštanja Ema će doći do čudnog čoveka nalik zecu koji će je povesti u „Dolinu Pet čula’’. Ovde ćemo zastati da se podsetimo jedne zanimljivosti. Čulo se na češkom jeziku kaže ’’smysl“. Kako se sada vraćamo na Emu nije čudno što ona poistovećuje „Dolinu čula’’ sa „Dolinom smisla’’. To samo može ukazati na istinitost tvrdnje da zavisnici gube čulnost, gube saosećanje, kriju se iza besmisla. Uvođenjem „Doline čula’’ i čoveka nalik zecu u priču „Tavanice’’, Zuzana Brapcova upozorava svoje čitaoce da ne prenebregnu jasnu istinu: čovek opaža svim čulima stvarni svet oko sebe i ako to postigne uspeće da pronađe i smisao u svom životu. Zavisnik pak najpre mora da pronađe smisao u svom lečenju.

„Život kakav bio da bio, bolji je od mašte, kao što je zdravlje bolje od bolesti.’’

Ivan Sergejevič Turgenjev

IZMEĐU BOLESTI I ZDRAVLJA – GDE SAM TU JA?

Upravo u ovom pitanju leži koren kako Eminih tako i problema svih zavisnika.  U njemu bi trebalo tražiti odgovor gde je smisao svega što mi se dešava. Maestralni virtuoz pisane reči Zuzana Brapcova romanom „Tavanice’’ ukazuje na način postizanja ravnoteže smisla i besmisla. Onog trenutka kada se postigne ravnoteža na vagi na čijim tasovima su smisao i besmisao, zavisnik je na dobrom putu ka izlečenju. Onog trenutka kada tas na kojem je smisao pretegne, nadjača i poleti zavisnik dobija novi smisao, potire se stari i iskrivljeni i tada pacijent vrtoglavo juri ka svom izlečenju.

Naravno da smisao ne bi trebalo tražiti u pitanjima u koja se svi zdravorazumski ljudi u jednom periodu svog života upletu: pitanje zašto smo se rodili ako ćemo umreti, pitanje i preispitivanje koliko su nam roditelji ljubavi pružali, pitanje takmičenja između braće i sestara za roditeljsku ljubav ili pažnju, takmičenje između deteta i majčinog ljubavnika/ce… Takva pitanja vode u ludilo. U jednom trenutku kada broj godina preraste broj cipela moraju se odbaciti dečje „bele sandalice’’ na koje se Ema neprestano vraća u svojim halucinacijama i sećanjima. Mora se prestati sa kopanjem rečnog i morskog mulja u potrazi za kamenčićima i školjkicama u kojima leži detinjstvo i prošlost. Mora se prestati sa zatvaranjem u izlepljene kartonske kutije kojima je Emin brat opsednut. Ono što se mora, to je: preuzeti svoj život od drugih, uhvatiti ga čvrsto i ne puštati jer je on jedan jedini koji postoji SADA i OVDE, kakav god da on jeste. Između ostalog roman „Tavanice’’ govori o načinu kako se to radi: spremno i TREZVENO, čistog, nezamagljenog pogleda. Tako se ubija i ona sova u koju zavisnika pretvara zavisnost, osudivši ga na večni mrak bez čula vida.

Potrebno je jasno i ozbiljno shvatiti reči „NIKAD VIŠE’’. Kada se izgovori „nikad više’’ kao što izgovara gavran iz pesme Edgara Alan Poa kog u romanu „Tavanice’’ citira Zuzana Brapcova, mora se zaista i misliti „nikad više’’. Tek tada će se otkriti i pravi odgovor na pitanje „gde sam tu ja, gde idem’’.

Vrlo je moguće da će, sada već rekonvalescent, zavisnik izaći i shvatiti da ga posao nije čekao, da su mesta na birou rada popunjena, da nema više socijalno osiguranje, da je možda ljubav njegovog života njegovu „sramnu sudbinu prelakirala blatom’’, da je kći otišla svojim putem koji se sa njegovim više nikad neće ukrstiti, da ga možda ne čeka ceo krov rodne kuće, ali će znati da je on tu odmah iznad njega. Ima svoju novu, zdravu tavanicu koja se pomera kao na nevidljivim sajlama na visinu koju sada samo on može da odredi. Na njoj je ispisana sva muka lečenja, prethodnog života, ali i velika pobeda.

Ovaj glas Zuzane Brapcove sam ja čula čitajući roman „Tavanice’’. Ovakav odgovor na pitanje „gde sam ja i gde idem?’’ bih ja dala, a i očekivala.

 

„Blago tebi ako ti razum uvek u srcu prebiva.’’

Fridrih Šiler

TAVANICE – ŠTA SU?

Možda bi bolje bilo zapitati se gde su tavanice. Da li su u srcu koje vapi za slobodom ili u razumu koji je stegnut okvirima? Potražićemo ponovo odgovor u romanu „Tavanice’’, Zuzane Brapcove, češkog književnog fenomena.

Ako sobu zamislimo kao kutiju koju je Emin brat napravio kao dete opsednuto elementima i sastavljanjem „ne-elemenata’’ u elemente, shvatićemo da je ono što je u jednom trenutku tavanica u drugom već može postati pod i obrnuto. Stvar je u perspektivi, odnosno, u pogledu na život. Dok čita i iščitava stranice romana „Tavanice’’ čitalac mora da se zapita da li će u životu biti žaba pa gledati bojažljivo svet iz žablje perspektive ili će se vinuti u visine kao ptica i odatle posmatrati svet – stvar je izbora. Stvar izbora je i da li će samo plivati između zidova akvarijuma kao ribe iz Zuzanininih halucigenih misli koje je podarila likovima svog romana.

Čitajući roman „Tavanice’’ možemo svedočiti istini da svaki čovek ima neku svoju tavanicu na kojoj se odvija ceo njegov život i koju stalno teži da dohvati. Ako ona izmiče, penje se bezglavo kao lift iz Eminih noćnih mora, time su borba i izazov veći, adrenalin jači. Postati jegulja, brza, svetla, klizava, snalažljiva, probiti tavanicu, jednu, drugu, treću… Otići do zvezda, reći „bio sam, vraćam se’’ – to je ono čemu normalni umovi teže. Nova saznanja, nova osvajanja – to je ono što za mene simbolizuje jegulja. Nisam zamislila tavanice u romanu „Tavanice’’ kao nešto što je uskraćivanje slobode. Zavisnost, halucinacije, bes usled detoks terapije za Emu su već dovoljan zatvor.

Za mene je tavanica simbol odgovornosti. Na njima stoje ostali spratovi. Osvojiti svoju tavanicu, dobiti priliku da ona bude zaštita isto je što i imati odgovornost prema nekome ili nečemu. Ka tavanicama se podiže dim izgubljenog života. Ako je to tako onda tavanica tj. odgovornost ima zadatak da ga kao odgovorno biće prigrli i nađe mu mesto na njoj. Život tada više neće biti izgubljen niti uludo potrošen. Imaće svoje mesto.

„Sve što možeš da zamisliš, možeš i da ostvariš.’’

Pablo Pikaso

KUBIZAM ZUZANE BRAPCOVE

Zuzana Brapcova spada u one autore čija pisana reč podseća na Pikasovu sliku.

Fragmenti iskidanih vremena, pocepani likovi na „nekad i sad’’, narativni tok kog suštinski nema, radnja rascepana napola pa nastavljena na nekom sasvim drugom, neočekivanom mestu u romanu čitaoca baca kao letnji vetar ljusku oraha po barici od kiše. Istovremeno čitalac ima osećaj da ga u jednom trenutku bacaju olujni talasi, a već u drugom da pluta po bonaci u sumrak. Neverovatno! Neverovatno je znalački Zuzana Brapcova postigla idealnu brzinu i ritam izmene scena u romanu „Tavanice’’. Ako bismo posmatrali samo čulom vida (kad je već reč o čulima) i pokušali njen stil da smestimo negde, najbliže bi bilo smestiti ga u neki dečji vrtić gde se mališani prvi put sreću sa temperama, kolaž-papirom ili plastelinom, ili među zidare koji jureći da ispune dnevnicu lepe sloj po sloj maltera, slažu ciglu po ciglu ne razmišljajući o tome da li je malter suv ili ne.

Tek pažljivim čitanjem i iskusnim okom vidimo lepotu realno nesavršene radnje romana „Tavanice’’, vidimo bogatstvo samog izraza, same rečenice kojoj kao da je autorka s jasnom namerom uskratila radnju. Ni u kom slučaju, nažalost, ne mogu da kažem da mi se ovakav narativni stil i dopada. Svoj osećaj koji sam imala tokom čitanja romana „Tavanice’’ najbolje ću opisati ako kažem – ne prija mi. Ne, ne prija mi i ako sam razdvojila glavu od repa, meso od kostiju, iseckala ga na sastavne delove. Zahvaljujući takvoj analizi i mogu da izjavim da mi se dopala vedra strana ove mračne i sumorne priče. Dopala mi se Emina morbidna i crnohumorna duhovitost, ismevanje kvaziintelektualaca.

„Čula ih je, ali nije ih razumela i nisu joj dopirale do svesti, kao kada bi joj neko umesto poznate bajke čitao „Ep o Gilgamešu’’ u originalu.’’

,,Tavanice’’

Zuzana Brapcova

Ovako reaguje Ema dok sluša reči „nedodirljive kariatide’’ od doktorke koja je prima u bolnicu.

„Bila je to dilema dostojna mitskih vremena – šta je privlačnije: da li iscrpni dijalog s kariatidom ili knedle u društvu dvostrukih stvorenja, pola žena – pola riba.’’

,,Tavanice’’

Zuzana Brapcova

Ovakvih primera ima mnogo u romanu „Tavanice’’ autorke toliko britkog uma koji ume da se našali i u najsurovijim uslovima.

„Kad bi na zemlji bilo sve razumno, ne bi se ništa dogodilo.’’

Fjodor Mihailovič Dostojevski

UMESTO ZAKLJUČKA …

…ostaje pitanje da li se ovo zaista dogodilo? Da li je sve ovo što smo čitali stvarno ili je samo haluciniranje Zuzaninog uma načetog depresijom –„među javom i med’ snom’’. Da li je duša Zuzane Brapcove našla svoje mesto na nekoj tavanici? Da li je susrela neke druge duše, videla stvarnost ili je nestala u ogledalu društvenog i pojedinačnog ludila? Iako nam Zuzana Brapcova na samom početku svog romana „Tavanice’’ kaže:

„Sada već znaš: neke stvarnosti godinama lelujaju gradom, zanose se na ovu ili onu stranu, a druge se silovito i trenutno priljubljuju uz malter, koru drveta ili kožu stranca, u jednoj sasvim određenoj tački. Danas već znaš, ali onda si mislila da se sve nepovratno stvrdnjavaju i nestaju u dubinama pod tavanicom, gde zjapi pod svemira.’’

,,Tavanice’’

Zuzana Brapcova

Na kraju moramo zajedno sa Emom da se zapitamo „kuda zapravo idemo’’?

Idemo tamo gde se tavanice izdižu do samog nebeskog carstva kao u crkvi, gde je sve moguće, „gde figure nezaustavljivo plešu’’.

Prema carstvima kreativnosti i ljudskih sloboda.

Preporuka Pacijent