Sutra ću možda ostati
Lorenco Marone
Roman Sutra ću možda ostati je priča o jednoj živopisnoj italijanskoj porodici, a ujedno i priča o osveti i oproštaju…
Mirisi Italije, akvarel jednog pisca u romanu Sutra ću možda ostati
Nemaš obavezu da se diviš svojoj porodici, nemaš obavezu da se diviš svojoj zemlji, nemaš obavezu da se diviš mestu u kome živiš, ali moraš znati da ih imaš, moraš znati da si deo njih.
Filip Rot, Američka pastorala
Lorenco Marone je još jedan od mnogih italijanskih pisaca koje je iznedrio sunčani jug Italije, Napulj.
Luče di Note, centralni Maroneov lik, je devojka čije je srce obasjano svetlošću, snažna, svoja, u neprestanoj borbi sa predrasudama sredine iz koje je potekla, iz koje ne želi da ode. Napuljska Španska četvrt.
Oko ove devojke, pomalo neobičnog i provokativnog izgleda, Marone smešta galeriju atipičnih i tipičnih likova kroz koje upoznajemo napolitanski mentalitet, navike, običaje.
Vitorio, Karmen, Antonio, dečak Kevin, pas Veseli, lasta Prolećnica, pa čak i baka glavne junakinje, davno preminula, sa svojim mudristima, su samo neki od njih. Iz Maroneovog pera nije potekla priča, roman…Marone je naslikao sliku.
Napisao muziku. Imala sam utisak kao da čitajući roman Sutra ću možda ostati gledam akvarel slikan bojama juga, gde ljudi nose sunce u očima, more na usnama, jugo u kosi. Ova knjiga ima svoje žive mirise.
Miriše na so, na kišu „prskalicu“, miriše na zapečenu testeninu, na pečeni patlidzan. Miriše i na prve uspone i prve padove, na traganje za pravom ljubavi, na porodicu sa svim svađama i mirenjima.Oproštaj. Mnogo toga je naslikao Marone, možete pročitati, uživati u pogledu.
Maroneovi likovi veruju u ostanke. Oni ne beže, oni svoju okolinu i svoj svet pokušavaju da svedu na, makar, zrnce lepote. Da ga učine lepšim. Jer….“Ne zaboravi, na svet smo došli da bismo uradili nešto predivno. Svi mi. To važi i za tebe.“
Maroneovi likovi znaju „da se jedan trenutak ispunjen istinskom ljubavlju može unedogled ponovo proživljavati, čak i u mraku iza spuštenuh kapaka.“
Oni će se zadovoljiti onim što imaju, u tom jednom jedinom trenutku će možda trajati. Ali… bez obzira, koliko god potraje, svakom trenutku će se posvetiti svim srcem i dušom.
Zagrlila sam ovu knjigu kad sam je završila. Ovo je knjiga koja traži i pruža čistu, netaknutu lepotu.
Novi hit autora romana Sitnice koje život znače
Kada sve izgleda crno, zvati se Luče (svetlost) nimalo nije lako. Tridesetpetogodišnja Luče di Note snažna je i samosvojna žena, koja se, u želji da postane uspešni advokat, neprestano suočava s predrasudama zbog svog provokativnog i neobičnog izgleda.
Još od ranog detinjstva, kada je otac napustio porodicu, odnosi između majke, mlađeg brata i nje zategnuti su i hladni.
Nezadovoljna poslom i privatnim životom, nakon prekida duge veze, Luče se nalazi pred izborom – pobeći od svega, poput njenog oca, ili ostati u Napulju i naći sreću i lepotu življenja? U toj dilemi pomažu joj pas Veseli, filozof-muzičar u invalidskim kolicima Don Vitorio, dečak Kevin, ulični umetnik i jedna povređena lasta.
Kao i u Sitnicama koje život znače (Dereta, 2016), i ovde su centralne teme ljubav i porodica, ali sada sa drugačijim fokusom.
Priča o jednoj živopisnoj italijanskoj porodici ujedno je i priča o osveti i oproštaju, bogata ukusima i mirisima Mediterana, duhom i bojama Napulja, gradom nad kojim se, nažalost, nadvija senka organizovanog kriminala.
Maroneov novi roman uči nas da suočavanje sa budućnošću i ranama iz prošlosti ne zahteva samo hrabrost nego i slušanje instinkta i gledanje u sebe, a ne iza sebe, i da promene ne treba da budu izvor naših strahova, već beskrajnih mogućnosti da sa životom uradimo „nešto predivno”.
Prevod sa italijanskog: Gordana Subotić
Preporuka Mala knjižara u Parizu