Stariji i Starija

25/03/2021

Stariji i Starija

„Najveća opasnost od svih, gubitak sebe, može se dogoditi tiho, kao da nije ništa“

Seren Kjerkegor

O autorki

Ljiljana Šarac, žena, majka, supruga, profesor srpskog jezika, pesnik i pisac,  je osim svojih nagrađivanih zbirki poezije izdala i sedam romana od kojih su mnogi bili nominovani za nagrade Žensko pero i Ninovu nagradu i doživeli, neki čak, i po 4 izdanja. Meni kao čitaocu, međutim, nisu toliko važne prestižne nagrade (iako njihov značaj ne želim da umanjim) koliko ona najvažnija za svakog stvaraoca i umetnika – nagrada publike. Jer, Ljljana je, nesumnjivo kod nas čitalaca, prepoznata kao pisac prepoznatljivog, ličnog stila i autorka visokokvalitetne proze.

O stilu

Romani Ljljane Šarac su satkani od mrežica prošlosti i sadašnjosti kao najfinija čipka. Ljiljanini romani su laki za razumevanje iako obrađuju životne, neretko, teške i bolne teme. Piše o običnom životima običnih ljudi i za obične ljude ali nipošto ne podilazi čitaocu. Reči niže lako i nepretenciozno. Njena dela su istovremeno razumljiva i čitljiva svima, od mladi ljudi, studenata, srednjoškolaca do naučnika i akademika. Rečenica joj je pitka ali nipošto i plitka, akademski rečnik obogaćen je dozom modernih ili mladalačkih izraza ali vrlo paljivoi drozirano. Njen narativni stil podseća na vitraž, precizan i konkretan, no ipak, jasan, svetao, sunčan i prozračan, kao bistra reka koja nosi čitaoca sve brže i sve dalje. Neosetno, čitalac postaje deo života Ljljaninini junaka.

Još jedna karakteristika Ljljaninog stila je, moram se na ovaj način izraziti, prosto poštovanje književne forme, korektnost prema klasičnom, još u osnovnoj školi naučenom, obrascu: uvod, zaplet, kulminacija, peripetija, rasplet. Ovaj način naracije, u modernom književnom delu, pa iu nekim „novim čitanjima“ pozorišni drama, polako nestaje.

O protagonistima romana

Ljljana Šarac bira svoje junake pažljivo i brižljivo stvarajući, kao vajar, prosto kalupe, prototipove. Kao piscu, pedagogu, nastavniku, gde često moraš biti i psiolog, to joj vešto polazi za rukom. Njeni junaci svima nama su znani i bliski. Srećemo ih u prodavnici, radnom mestu, ulici, kod kuće, u sopstvenim porodicama. Njihovi problemi kao i i njihove sreće, radosti mogu lako postati i naše. Sa mnogim problemima se sveko od nas već sretao i borio ili osetio blistavost istih ili sličnih radosti. Jednostavno rečeno čitalac se sa junacima lako identifikuje i pomisli „pa to sam ja“. Mislim da je to najveća vrednost jednog pisca a Ljljana tu vrednost nesumnivo ima. Poseduje tu tananost i osećajnost da u pravom trenutku kaže pravu stvar jer ponekad svima nama treba predah od teškoća, istina, unutrašnje teskobe, surove „svakodnevice“. Možete se složiti sa mnom ili ne, ja biram da moja svakodnevica bude moj život. Moja svakodnevica nisu ni tama ni darknet, ni droga, ni pištolji, ubistva, ni mafija, ni tajkuni, moja svakodnevica je knjiga, bukmarkeri, lep film, posao, miran i čist, koji volim, moja porodica, moj „mali svet i oko njega kineski zid“. Mnogo se na ovim prostorima ratovalo zašto da ratujemo ponovo. I ako ovaj moj lični stav nazovemo bajkom, onda ja biram, da se tako izrazim, Ljiljaninu istinitu bajku, jednostavno za PRAVU svakodnevicu.

O romanima „Stariji“ i „Starija“ – paralela

„Početak kruga je je istovremeno njegov kraj.“

„Starija“

Počinjem ovaj prikaz karakterističnim i za mene vrlo istinitim citatom. Iako je je roman „Starija“ objavljen pre romana „Stariji“, ja sam ih čitala obrnutim redosledom što ni u kom slučaju nije pokvarilo sveopšti utisak o oba romana, niti umanjilo njihovu povezanost i međusobno dopunjavanje. Jer oni su zaista kao krug beskonačni i u toj svojoj beskonačnosti svevremenski, prirodni, životni. Ipak, i jedan i drugi nose u sebi svoj osobeni pečat u svojim razlikama i sličnostima. Ne mogu reći koji mi se više dopada. To je isto kao i poznato pitanje „voliš li više mamu ili tatu“ ili „voliš li više jedno ili drugo sopstveno dete“. Neodvojivi su i stvaraju celinu već pomenutog kruga, životnog kruga.Možda, ako bih bila skroz iskrena, mogu reći da mi je, kao ženi, roman „Starija“ bliži jer je glavni lik žena, ali bila bih pristrasna kada bih rekla da je i bolji. Možda kompleksniji ali ne i obavezno bolji.

Na poslednjoj stranici, romana „Stariji“ Ljljana Šarac nam ljubazno i nenametljivo daje smernice za analizu i razmišljanja o oba romana. Smernice su date u obliku jednostavnih pitanja. Kroz ovaj prikaz, ne precizirajući tačno odnos „pitanje-odgovor“, pokušaću, nekom vrstom komparacije, da na ta pitanja odgovorim. Neću se upuštati u prepričavanje već samo u kratak opis radnje oba romana, njihove sličnosti i razlike.

Tema oba ova romana, kao što se da naslutiti iz samih naslova je ljubavni odnos starijeg muškarca sa mnogo mlađom ženom i starije žene sa mnogo mlađim muškarcem. Ovakva tema otvara mnoga pitanja koja su zajednička ovim romanima.

Likovi oba romana su kristalno čisti, tipski, svakodnevni. Svaki od njih može biti vaš otac, majka, sestra, brat, prijatelj, komšija, nepoznati prolaznik na ulici pa čak i vi sami. Građeni su pažljivo i provereno kao da je Ljljana Šarac, stručnim okom pripovedača, birala iz mase određene tipove ličnosti i oko njih gradila svoje likove, vodeći se idejom da se sve može svakom desiti. I to je gola istina.

Osim glavnih junaka, u oba romana, srećemo i sporedne likove ali ne manje važne i ne manje tipične. Tako u romanu „Stariji“ imamo glavne likove Milana i Sunčicu i oko njih njihove porodice i prijatelje sa svojim životnim pričama. Milan je profesor na Filološkom fakultetu, ima 50 godina života, davni ali bolan razvod i odrasle blizance Dejana i Dejanu koje je sam podigao uz pomoć svoje brižne majke. Ima i dva najbolja prijatelja Ivana i Dragana. I Ivan i Dragan kao i Milanova deca koja već svom životu utiru stazu kojom odlaze, imaju svoje priče. Ivan je samac, uspešni biznismen, sa dva propala, kratkotrajna braka iza sebe. Ne želi da se vezuje ali od žena ne beži. Dragan je u srećnom dugogodišnjem braku sa Tarom i tri kerke skoro odrasle. Sreća Dragana i Tare je bljesak u ovom romanu. Bljesak, jer je stavljen na probu ali i primer sreće, nalik osetljivoj biljci, koja se vrlo lako može slomiti ako se brižljivo ne neguje. Jer…voda,hrana i sunce su potrebni svakom živom biću pa i sreći. Ta voda, hrana i energija ako govorimo o bračnoj sreći je, ništa drugo do kompromis. A kompromis je teško postići i to uspeju samo retki, oni koji se zaista vole. Brak Dragana i Tare je primer da je kompromis moguć, jedini ispravan smer funkcionisanja bračne zajednice.

Milan je izveo svoju decu na put sazrevanja ali je u svakom trenutku kao brižan i posvećen otac, u njihovim životima važan i prisutan. Kada se u njegov komšiluk doseli mlada, lepa apsolventkinja glume, Sunčica, sve Milanove brane, tradicionalnost, patrijaralnost se ruše i oni, zaljubljeni jedno u drugo, bez obzira na dvadeset pet godina razlike koja ih deli stupaju u strasnu vezu, oboje sigurni u svoja osećanja.

Ovo je kratak sinopsis romana „Stariji“

U romanu „Starija“ pratimo, u samoj suštini glavni ženski lik, stomatologa četrdesetpetogodišnju Nadicu i njenu porodicu. Osim Nadice, njenog muža Borka i dvanaestogodišnjeg sina Stefana, likovi ovog romana su i Nadičina, četrdesetdevetogodišnja sestra Tanja sa svojom porodicom, mužem Raškom, sinom Aleksom, studentom farmacije i….šokantnom za te godine, bebom na putu i koleginica Jelena, žena u neobjašnjivoj, „neobaveznoj“ devetogodišnjoj vezi koja liči na ustajalo jezero u  koje bi trebalo baciti kamen da bi ustalasolo i pokrenulo. Jelena to i radi. Dakle to su neki, recimo,  glavni likovi romana „Starija“.

Zašto je Nadica glavni lik!? Autorka je ovaj lik smestila u milje koji viđamo svaki dan u milje prevarene žene, izdane ali poštene supruge i brižne, posvećene majke spremne da zbog dobrobiti deteta održi privid mirne bračne luke, da trpi muževljevu preljubu ali ne i da je oprosti. Nadičin i Borkov brak svodi se na saživot u istom stanu na poslovni, kokretan odnos.

I pored toga, Nadica menja svoj lični život iz korena od izgleda do navika. Ubrzo i neočekivano upušta se u strasnu vezu sa 10 godina mlađim muškarcem, dramaturgom Brankom. Kako je u prirodi žene, iskonsko i usađeno, vezivanje za muškarca, Nadica je u stalnom preispitivanju i sebe i same veze sa Brankom. Ko je on i zašto je mladi, uspešni dramaturg baš nju izabrao? Kroz mnoge zajedničke trenutke (npr. poseta pozorištu, avangardni komad koji Nadici nije zanimljiv, čak se može reći da joj je nejasan) i situacije kroz koje prolaze oseća se njihova različitost. Ipak, kada su zajedno ta različitost i generacijski jaz nestaju. Nadičino samopouzdanje kao da je stalno na ispitu zrelosti. Našašvši se među Brankovim prijateljima ono je poljuljano nekulturnim komentarima i skrivenim pogledima.  Nižu se problemi razlike u godinama jedan po jedan a sa svakim problemom jedvastečeno samopouzdanje je u stalnom padu i usponu. Kraj veze se Brankom shvata mnogo pre njega. Iskustvo joj u tome pomaže jer ona je „Starija“. Iskusnija. Iskustvo dolazi sa godinama  a promišljenost sa iskustvom. Nadica se nosi sa svojim problemima sagledavajući ih, preispitujući ih, shvatajući ih  pre nego bilo kako odreaguje. Ona, kao zrela žena, ne reaguje stihijski ili nekulturno kao protivnici, a njih je u njenom životu podosta, jer tako samo pruža šansu istim da likuju a ona sama spada na njihov niski nivo.

Kroz razdvojen život od muža, avanturu sa Brankom a kasnije sa još dva mlađa muškarca, neprestani osećaj krivice i straha od osude okoline i pored novostečenog samopouzdanja Nadica svata da je sve manje svoja, da gubi sebe. Jureći stalno u krug po kružnici, kao pas koji želi da uhvati svoj rep, ona se iznova i iznova preispituje neprestano tražeći krivca. Postavljajući sebi to pitanje ko je kriv i da li su drugi krivi ponovo zapada u otsustvo samopouzdanja i nesigurnosti, postavljajući sebe kao najvećeg krivca za situaciju u kojoj se našla. Samim tim ona sama sebi postaje NAJVEĆI NEPRIJATELJ, a time i nas kao čitaoce dovodi na sam početak. Istina je da krivica skoro uvek leži baš u nama ali ne zato što smo prouzokovali njen povod nego zato što smo ponekad u podilaženju drugima zaboravljali ko smo i izgubili sopstveno „JA“.

Ali ponekad nam život podeli neke karte smernice i neizgovoreno počinjemo da čujemo bolje od izgovorenog. Znaci koje karte nose su otrežnjenje za Nadicu. Sve postaje nevažno, i Borkov odlazak i raskid sa Brankom i novac koji nikada nije bio presudan, nikad u prvom planu, koji je služio samo kao sredstvo u „terapeutske svrhe“, najvažnije je samo ono što se novcem ne može kupiti: sreća, život i zdravlje sopstvenog deteta, sestre, porodice. Tanjin preteći pobačaj i Stefanovo psiičko stanje deluju na nju otrežnjujući.

Otrežnjenje je kao pad i za Nadicu i za Borka i za Stefana. Bol je jak ali delotvoran.

Važno je ovde da se vratim na Ljljaninu naraciju i još poneku poruku. Stefan je dete i kao takvo predstavlja prototip generacije. Dete je za Ljljanu Šarac, iznenađujuće ali istinito, samo dete. Njena vizija deteta je dečak koji voli školu, domaće zadatke, učenje, crtaće, dečje serije, vožnje biciklom, sport, šetnje sa psom i brigu oko njega, društvene igre pa čak i igračke. Neveroverovatno, zar  ne? Ali… zar ne bi baš tako trebalo da izgleda dete? Ipak, kao i svako drugo dete, osetljivo i empatično ima posebne radare da oseti i čuje ono neizgovoreno. On oseća roditeljski razdor, pati zbog njega u tišini, popuštajući u školi. Njegovi roditelji su srušili dečje iluzije i tako izlomljenih snova i iluzija sve više se sukobljava sa majkom a sve više priklanja ocu.

U čemu je su sličnosti i razlike romana „Stariji“ i „Starija“? Kako se međusobno dopunjuju? Šta mislimo dok čitamo? Da li osuđujemo i koga? Koliko smo podložni predrasudama?

Prva razlika koju sam nesvesno uočila je godišnje doba. U „Starijem“ je u pitanju proleće i leto što za mene znači mladost i život. U „Starijoj“ radnja se odigrava u jesen i zimu, što za mene znači sazrevanje (kao plodna jesen), mirovanje i preispitivanje, muzika koja nas vraća u neka prošla vremena, kada nas stihovi sele lagano i neosetno pa se smešimo, ponekad plačemo i nekako baš to i želimo – da samo plačemo (kao zimski san) i na kraju prekretnica kao novi počeci (Nova godina) eksplozija novih odluka (novogodišnji vatromet).

U suštini oba romana su ipak slična što se ogleda u:

1. Razlici u godinama glavnih protagonista

2. Reakciji porodice koja je istovetna bilo da su to Milanova odrasla deca ili Nadičin dvanaestogodišnji sin i dvadesetogodišnji sestrić Aleksa. Ta reakcija je jednostavna osuda bez prava na odbranu bez prava na suđenje. Ovakva reakcija, moramo priznati je, negde, ipak razumljiva jer mladost je prelepa ali, nažalost, vrlo često sebična i beskompromisna. Ovaj stav mladosti u celini, ne smatram da dolazi zbog predrasuda nego zbog dva rakursa gledanja na roditelja, na dve vrste osećanja. Jedno su otac ili majka a drugo je otac-muškarac, majka-žena . Ovo drugo ni jedno dete, bilo starije ili mlađe, teško može da razume i prihvati.

3. Zaključak iz ovih dosadašnjin sličnosti je: bez obzira da li je osoba udata, oženjena ili sama, ako ima decu nikada ne prestaje da bude majka ili otac svojoj deci. U skladu sa tim i kraj ovih romana je razumljiv i  za meni privatljiv.

Neke od bitnih razlika ova dva romana su čak i praktične prirode jer Milan je samac, razveden, sa odraslom decom, koja s obzirom da imaju svoj životni put  ne bi trebalo da osujećuju i osuđuju oca, dok je Nadica još uvek u nepostojećem braku, znači „braku na papiru“, sa sinom od dvanaest godina kome je još uvek potrebna stabilnost roditeljske ljubavi, doma.

I na kraju osnovna i najvažnija razlika ali i pitanje. Milan bira svoju decu i spreman je da se odrekne velike ljubavi zbog njihovog ultimatuma: ili ona ili mi! Nadica  je po meni, nasupila i hrabrije i pametnije. Vodila se onom starom čuvenom „tiha voda breg roni“, naoružala strpljenjem i povukla u osamu osnažena, nova i svoja, poštujući odluku svog sina da živi sa ocem…do konačne sudske odluke.

Iskreno, pročitavši oba romana, mogu da kažem da ne osuđujem nikoga i da nemam predrasude. Da li je to zato što imam skoro pedest osam godina i iskustvo ili zato što sam se ceo život trudila da nikad ne podležem predrasudama, ne znam. Ali predrasude su jedno, a realnost sasvim nešto drugo. Predrasude dolaze iz društva i njegovih normi, da li je nešto moralno ili ne, okriviljavenje nesuđeng krivca bez suđenja, kolektivna osuda…. sve je to licemerje i privid. Osnovno pitanje je za mene nešto potpuno nevezano za norme, a to je pitanje koje dolazi od strane realnosti, senzibiliteta, interesovanja osoba koje su u takvim vezama. Koliko možeš ostati svoj u takvoj vezi? Da bi bilo jasnije možda da kažem da su interesovanja i navike toliko generacijski udaljenih osoba za mene nerealne, a protiv sebe ići da bismo se dopali nekome nije dobro jer „tako ne činimo dobro ni sebi ni ni drugima“, poručuje nam ubedljiva i suptilna Ljljana Šarac. Odgovor na Ljljanino pitanje kako bismo završili roman „Stariji“ je prost. Ja lično, završila bih ga isto kao i sam autor. Neizvesno, kao što je i ljubav Milana i Sunčice neizvesna i iznenaujuće nezrela i to sa Milanove strane.

Kada bismo još dublje išli u detalje analize sličnosti i razlika zaključili bismo da roman„Starija“ nasuprot romanu „Stariji“ nije, kako smo očekivali, samo priča o odnosu starije žene i mlađeg muškarca.Naprotiv, ovo je roman o sazrevanju jedne žene i o situacijama koje su je dovele do toga da postane slobodna, odlučna i hrabra što jeste odraz zrelosti. Za mene sinonom  naslova ovog romana bi bio „ZRELIJA“ pa čak i „SAZREVANJE“ ili ako svedemo na narodne poslovice rekla bih „Stariji-pametniji“.

Završavam ovaj prikaz citatom.

„ŽIVETI, A NE BITI SPREMAN DA SE ZA SEBE BORIŠ, ISTO JE KAO DA NE POSTOJIŠ, DA ULUDO TROŠIŠ DRAGOCENO VREME KOJE TI JE DATO.“

Napomena: zahvaljujem se mojoj dragoj Slađi Rupar koja me je uvela u književni opus Ljljane Šarac i aktivno učestvovala i pomagala mi u pisanju ove paralele.

Posetite zvaničnu web prezentaciju Ljiljane Šarac ljiljanasarac.com

 

Preporuka: Zlatna žila

Vrh strane