Spavaj zveri moja

30/11/2021

SPAVAJ ZVERI MOJA

Sonja Atanasijević

 

 

Za blog piše Lidija Nikolić

 

„Spavaj zveri moja“  je roman kojii krajnje originalno postavlja teme o ženskom prijateljstvu, usamljenosti, depresiji, o starenju, sestrinskom rivalstvu, odnosu roditelja i dece, ali i o sistemu u kome živimo i koji ne obećava neku svetlu budućnost. Puno tema i promišljanja stalo je u obimom neveliku knjigu Spavaj, zveri moja, Sonje Atanasijević.
Glavna junakinja i naratorka romana je pedeset petogodišnja Nevena Danilović. Zatičemo je u 2027. godini, usamljenu i depresivnu, ženu koja je „potrošila svoj život“. Dok po kuhinjskom stolu slaže roze tabletice sedativa, ispisujući njima svoje ime, očigledno je da očijuka sa idejom o samoubistvu. „Nagutala si se mraka, Nevena, sad vidi šta ćeš s njim. On traži pažnju, hranu, ljubav“.

Deonice u kojima čujemo njen glas, ispunjene su sećanjima na detinjstvo – a detinjstvo je mahom ispunjeno nedavno preminulom prijateljicom Jovanom. Jovana je drugi narator knjige, ona nam se obraća iz onostranog. Dok nasumično ulazi u pojedine vagone voza koji čini njen život, osvetljava nam prijateljstvo dve najbolje drugarice iz drugačijeg ugla. Treći narator je nepristrasni posmatrač Neveninog sadašnjeg života, veštačka inteligencija, neka vrsta robota sposobnog da isčitava ne samo događaje iz Neveninog života već i njene emocije i snove. Ova tri glasa stapaju se u jednu zanimljivu i kompleksnu, pomalo nostalgičnu sliku odrastanja u novobeogradskim blokovima, negde osamdesetih godina prošlog veka, ali i sliku neposredne budućnosti, koja je sve samo ne lepa.

Spavaj, zveri mojaSadašnjost Nevene Danilović zaista je sumorna i monotona. „Svi koje voliš, Nevena, ili su na nebu ili na skajpu“. Živi u vremenu koje čak ne možemo čitati ni kao distopijsko – više imamo osećaj da je to neka distopija koja nam se uveliko dešava. Po parkovima nema dece, ona se gotovo ne rađaju; retki prolaznici su ljudi sa margine, izbeglice iz dalekih zemalja; na ulicama ljudi nose maske zbog visoke zagađenosti vazduha. Nevenina ćerka i sestra žive u inostranstvu, gradeći tamo svoju karijeru i život. Retki posetioci u njenom domu su prodavci, tužni klovnovi ili aktivisti političke stranke šizofreničara i depresivaca. Nevena je ostala bez posla i jedino što u tom sivom i melanholičnom svetu ima su sećanja.

A sećanja su antipod sivilu sadašnjice, bogata i šarena. Podjednako lepa i ružna, sa mirnim letnjim danima i neizbežnim porodičnim olujama, ispunjena koliko ljubavlju, toliko i distanciranošću, nerazumevanjem, rivalstvom. Sećanja ko sećanja, onoliko bogata i koloritna koliko je bogat svaki pojedinačni ljudski život. A među njima svetli jedan izuzetan, jarkim bojama obojen ženski lik – lik Jovanine majke Zore. Prosta i neuka seljanka Zora, protiv svoje volje dovedena da živi u prestonici, među asfaltom i betonom, Zora koja bezobrazno odudara svojim govorom, izgledom, koje se muž i kćerka stide – upravo je ona ta koja je Nevenino i Jovanino detinjstvo bojila najsnažnijim bojama, neponovljivim ukusima i mirisima topline. Ona je ta koja je, više nego Nevenini roditelji intelektualci, udarala temelje jednog života koji će u nekim potonjim godinama delovati kao bezbrižna bajka.

„Joko, moram ovo da ti kažem, ne zameri, tvoje detinjstvo meni miriše na kuvani kiseli kupus sa suvim rebarcima, uz miris snega i mraza, ali i na pasulj, na zeljanicu, na lenju pitu s jabukama, na papriku prženu s paradajizom i crnim lukom, uz bleštavo, dugo, predugo naše leto, naš školski raspust. Ali najviše na kiseli kupus. A svi ti mirisi, podjednako intenzivni kao i miris zubarske ordinacije, uvukli su se i u moj svet. Tvoje detinjstvo bilo je i moje. Sledi, šta drugo, nego da je i moje detinjstvo mirisalo na kiseli kupu

„Spavaj zveri moja“ na vešt način spaja mnoštvo tema, kako ličnih tako i onih širih, društvenih. Njena je kritika društva oštra i jasna, prožeta dozom pametnog humora i blage ironije. Ipak, kao kod svakog dobrog romana, i njenim dominira sudbina pojedinca, u ovom slučaju žene, u vremenu koje je bilo rasadnik ogromnih promena – socijalnih, političkih, društvenih, tehnoloških – i njihovog uticaja na život onog čuvenog malog čoveka, tako pogodnog da mu točkovi promena lome kosti i prekrajaju dušu.

Priča o Neveni Danilović može biti priča mnogih od nas, a u njenim sećanjima sigurno ćemo naći i tragove svojih. Ja sam svoje tragove pronašla, i to baš na istim onim stepenicama kojima su se Nevena i Jovana bezbroj puta pele, onim koje su vodile na njihovo brdo – na kome sam ja živela, i po parkićima ispred zgrada, na kojima sam ih, ko zna, možda nekada i srela. Ta naša ušuškana detinjstva, nasuprot današnjem svetu, koji ne nudi mnogo ušuškanosti – velika su istorijska zvrčka u koju su se smestili mnogi naši životi. Nevena Danilović je samo jedna od onih koje je taj žrvanj samleo, i koja pokušava da shvati da li su sećanja dovoljan razlog za život. Ili se, uprkos svemu, može pronaći i neki novi? Koliko je načina da se uspava zver u nama? „Na, zveri, jedi! Žderi sad! A onda spavaj. Spavaj, zveri moja! Mene pusti da se radujem“.

„Oprostite nam, gospodo ljudska, ali moramo na ovom mestu da primetimo kako vaša površnost poprima epidemijske razmere. Izgleda da je u pitanju zamor materjala, suviše ste dugo na ovoj planeti, umorni od obilja informacija. Vaše nesvesno, i kolektivno nesvesno, već je toliko odebljalo da vas čini tromim, nosite preveliko breme, sve vam se čini već viđenim, sve već dogođenim. Nemate vremena ni interesovanja za druge, čak ni da ih saslušate, svaka ljudska jedinka postaje dovoljna sama sebi, a pošto ste isprogramirani kao socijalna bića, ta samodovoljnost ne vodi vas ka slobodi kojoj deklarativno težite kao najuzvišenijem cilju, već u zatočeništvo, gde se otuđujete od vlastite prirode i prirode uopšte, od sopstvenog bića. Starite, gospodo“.

 

Predlog: Volja

Vrh strane