SAVRŠEN ŠUT
Radmila Satarić
„Nemojte brkati slavu sa uspehom. Madona je oličenje ovog prvog, a Helen Keler ovog drugog.”
Erma Bombek
USPEH I SLAVA
ISTINE I ZABLUDE
Ove reči čuvene američke humoristkinje i kolumnistkinje nisam nimalo slučajno odabrala za uvodni citat jer tema ovog, četvrtog po redu, romana Radmile Satarić upravo i jeste jedna romansirana rasprava na temu „Uspeh ili slava”. Da li između slave i uspeha stoji znak jednakosti ili su ta dva pojma jedan drugom oponenti? Da li se može pronaći ravnoteža među njima? Romanom „Savršen šut” Radmila Satarić kroz svoje likove i radnju knjige poručuje mladoj generaciji koja želi da proživi svoj „američki san” da je to i te kako moguće ako svoj san sanjaš uporno, radiš marljivo i misliš pametno. Nije slučajna ni „Nepovratna pesma” Miroslava Antića koju Radmila Satarić u pravom trenutku koristi u svom romanu „Savršen šut”. Ona citira ovog velikog pesnika na odgovarajućem mestu u romanu, u preciznom životnom periodu svojih junaka, u periodu donošenja nekih važnih životnih odluka. Ovi stihovi postaju vodič i moto cele ove knjige:
„Nikad nemoj da se vraćaš,
Kad već jednom u svet kreneš.
Nemoj nešto da mi petljaš,
Nemoj da mi hoćeš – nećeš”
HOĆEŠ – NEĆEŠ (MARKO I JANA)
Ništa u romanu „Savršen šut” nije slučajno, pa ni njegov naziv kao ni naslovna strana na kojoj se vidi snažni zamah i lopta. Snažni zamah noge jednog fudbalera kao simbol snage, moći i raširenih krila. Lopta i njen let do gola kao simbol planeta i kosmosa, novih osvajanja, stremljenja ka snovima i zvezdama.
„Fudbal je glavna sporedna stvar u životu ” – kažu muškarci.
„Moda je glavna sporedna stvar u životu” – kažu žene.
Ovim ustaljenim, humorom obojenih, poznatim tvrdnjama vodili su se naši i Radmilini glavni junaci romana „Savršen šut”, Marko i Jana.
Ko su Marko i Jana?
Oni su mladi ljudi, devetnaestogodišnjaci, koji su sanjali jedan isti san. Da jedno drugom pruže ljubav. Da je taj san ostao jedini i usamljen, ovog romana ne bi ni bilo. U jednom trenutku njihovi snovi se razilaze. Oni žele nešto više kao i svi pripadnici te generacije, što je i normalno. Normalno – ako je pametno. O toj i takvoj generaciji Radmila Satarić piše i ovaj i prethodni roman „Lepa Petra” pokušavajući da ukaže na greške, promašene trenutke, uzaludno potrošeno vreme. Ona na sve načine pokušava da mladu generaciju podseti na prave vrednosti života koji žive.
Glavni muški lik romana je Marko, devetnaestogodišnji seoski vodeničar. On je stasit, lep momak koji ume da voli nežno, strasno i istrajno. On voli svoju porodicu, oca, majku, sestru. Voli svoje selo, svoju livadu, svoju devojku Janu. Voli i svoju vodenicu i nabujali potok koji je pokreće, svoje brašno, svoj beli prah koji je moćan jer se od njega stvara hleb koji, takođe, ima moć. Vodenički točak godinama Marku priča priču o moći hleba, toj iskonskoj, prirodnoj simbolici sitosti i blagostanja. Međutim, kako će se pokazati, Marko iznad svega i strasno voli fudbal u kom vidi svoju perspektivu. Od ranog detinjstva, od majčinih klupčadi vune kojima je tkala, a Marku služila kao lopte, njega san o fudbalu ne napušta. Markova majka Rosa podržava sve sinovljeve snove, iako ih ni sama baš najbolje ne razume. Otac Ljubomir se oštro protivi svakom sinovljevom iskoraku iz već ustaljene seoske rutine. Otac ima drugačiji plan za svog sina i nije spreman ni na kakve kompromise. Starovremenski, tradicionalni čovek kakav je bio Ljubomir pravi osnovnu grešku koju roditelj može da napravi – postavlja neprikosnoveni ultimatum: „Ako ti jednom bude loše i naporno, nemoj od mene tražiti pomoć jer je nećeš dobiti”. Pred takvim ultimatumom, Markov inat dobija još veću snagu pa on, poput spartanskih heroja, počinje neku svoju bitku i sa porodicom i sa sobom. Jedan razgovor, samo jedna rečenica sa fudbalskim menadžerom Džimijem biće onaj maleni teg koji će prevagnuti i Marko će krenuti put svoje zvezde ne osvrćući se, zauvek napuštajući porodicu, selo, Janu, bez pozdrava da se nikada više ne vrati.
Jana je kao glavni ženski lik Markova protivteža. Ona sanja o modi, o stvaranju modela, o kreacijama, o novim projektima koji bi bili dobrobit za nju, ali i za njeno selo i porodicu. Ona svoj san sanja pametno i svoju karijeru, prvo manekensku, pa zatim kreatorsku, gradi sa planom i merom, vođena sigurnom rukom svoje inspiracije – slikarom Leonardom da Vinčijem.
Janinu porodicu čine njena majka i njena sestra bliznakinja Mara. Povezanost ova tri ženske duše je jaka i ohrabrujuća. Za razliku od Markovog oca, Janina majka Jagoda, mada neuka žena jasno oseća koliko njena kći vredi i koliko može da joj se veruje. Sa punom odgovornošću i poštovanjem prema svojoj nesebičnoj majci, mlada i lepa Jana staje prvi put na manekensku pistu. Nasuprot Marku koji u sjaju reflektora vidi moć, novac, slavu, savršeni život, luksuz, Jana u reflektorima koji je osvetljavaju vidi sjaj oka svoje majke.
Kolika je snaga majčinske ljubavi i poverenja? Bezgranična, jer čudni su otkucaji majčinog srca.
„Eliksiri koje širi srce majke čudesna su moć za njen um i dušu da sve podnese istrajno i hrabro, uzvišeno, ulije snagu u bića oko sebe, da podsticaj deci pošalje poruke ljubavi i mira. Majka je čarobni zaštitni zid od svih nedaća, strahova, nesporazuma, borbi, nesnalaženja, promašaja. Ona je duga za dobre odluke da postanu još bolje, svetlost za radost koju oseti u duši svoje dece, oreol koji obasjavasvaki dobar cilj.”
„Savršen šut”
Radmila Satarić
Ovakve majke su bile i Markova majka Rosa i Janina majka Jagoda.
ZAMKE I ZABLUDE
Radmila Satarić i u ovom romanu u svom maniru izuzetnog naratora i pripovedača, istančanim i gracilnim stilom, po kom se izdvaja na domaćoj književnoj sceni, donkihotovski se bori za svest mladih ljudi. Čitajući ovaj roman mogla sam da izdvojim sve moguće i nemoguće probleme i zamke u koje, svesno ili nesvesno, može upasti mlad čovek ako njegovi snovi nisu pametno odsanjani. Snovi moraju da postoje, oni su pokretači mladog bića, ali moraju se sanjati sa jednim budnim okom.
Šta je sve to što mami mladog čoveka današnjeg vremena? U prvom redu novac. Koliko je novac bitan toliko je i poguban ako se na pogrešan način o njemu sneva, ako se na pogrešan način on stiče. Ako se čak i u hlebu, kao osnovnoj i iskonskoj ljudskoj potrebi, misli kroz novac, onda on dobija onu drugu moć, onu vrstu moći koja dolazi sa novcem. Hleb više nije samo hleb, nego hleb sa novim ukusima suvog voća, meda, oraha, novim mirisima, pa čak i novim emocijama.
Drugi opasnan mamac odnosno zamka je slava i ljudi koju slavu obećavaju. Radmila se u romanu „Savršen šut” posebno osvrnula na ovu zamku i često zabunu, jer mladi ljudi neretko izjednačavaju pojam slave sa pojmom uspeha. Veliko učešće u takvim zabludama imaju, moram da naglasim isto što i Radmila, moderna sredstva komunikacije, dostupnost svim sferama života slavnih, njihove intimnosti, njihov izgled. Svaki dečak želi da bude sportista i da vozi dobar auto, sve devojke žele da budu modeli iz časopisa. Dobijamo jedno iskrivljeno shvatanje stvarnosti, promašene živote, anoreksiju, depresiju i, u najgorem slučaju, samoubistvo. Roman „Savršen šut” je roman i za roditelje i za njihovu decu. Zašto? Zato što Radmila Satarić u ovom romanu daje azbuku slave kroz dvojaka viđenja tog fenomena – kroz Markovo viđenje i Janino viđenje. Za Marka su slava reflektori, sjaj, ovacije, aplauzi, fotografisanje za časopise, lepe devojke itd. Kao takva slava nije više slava nego ropstvo. Za Janu, slava i prepoznatljivost, znače – njena dela. Ona ne pušta slavu u svoju intimnost, ona ne pušta svoju publiku u svoj život, svoj sto za ručavanje ili svoj dom ili krevet. Ona svoju slavu koristi za viši cilj – doneti posao u svoju porodicu, u svoje selo gde su joj koreni.
Još jedna zamka za mladog čoveka kojoj Radmila posvećuje pažnju romanom „Savršen šut” je već poznata migracija selo – grad. Ove migracije, napuštene kuće, napuštena sela, prazna ognjišta, pogubna su za jednu naciju. Na primeru Ljubomira, Markovog oca, iako je on „negativac” Markovog života, vidimo koliko je teško roditelju koji je detetu pružio sve za dobar život u selu, što njegovo dete želi nešto više, nešto dalje od vodenice. Umetnost življenja nije napustiti svoje korene i smatrati ih „pogrešnim mestom”, umetnost je od pogrešnog mesta napraviti pravo. I to može čitalac videti na primeru lepe i pametne Jane.
Radmila Satarić romanom „Savršen šut” otvara i analizira još mnogo tema koje muče savremeno društvo bilo da se radi o seoskoj ili pak gradskoj sredini. Brojni su primeri, tipski i školski obrađeni, odnosa u braku, odnosa roditelj – dete, razlike između pojma zaljubljenost i zanesenost, tipovi poslovnih odnosa, zdravih i nezdravih. „Savršen šut“ je roman u kome Radmila započinje jednu sveobuhvatnu diskusiju, ali je uspešno i zatvara svojim zaključcima i poentom romana, koji bi svakako trebalo pročitati.
VAJARSKE ČAROLIJE
Dok čitam Radmiline romane i pišem o njima pomislim da ona ima jedan nepresušni gejzir emocija u srcu i vrtlog reči u svom spisateljskom peru. Pitala sam se dok sam čitala roman „Lepa Petra” kako uspeva da stigne svoje misli. Ali i u „Petri” i u „Šutu“ ona zaista svoje misli hvata u letu i beleži na papir. Njen rečnik je bogat, prebogat. Narativni izraz ove profesorke književnosti je prepun epiteta, stilskih figura, poređenja sa prirodom koja joj je ogromna inspiracija. Priroda, opisana njenim rečima, umetnička je slika veselih, razigranih boja. Vrlo karakteristično za Radmiline romane je to što ona vrlo često neke delove i dijaloge namerno prenaglašava. Njeni mladi junaci govore jezikom koji nije karakterističan za ovovremensku mladu generaciju. Oni su jednom vrstom arhaičnog, ciljano staromodnog rečnika, iznad svoje generacije. Oni ne psuju, oni ne skraćuju svoje rečenice, oni se ne svađaju. Oni izlažu svoje stavove vrlo ozbiljno, bilo da su oni pozitivni ili negativni. Ovakav način građenja likova daje priči snagu, autentičnost i jedan ozbiljan i zvučan pečat. Oni ne mogu da se ne čuju.
Još jedna od karakteristika i njena osobenost ( ja je molim da od toga nikada ne odustane) koja se meni mnogo dopada je što njeni junaci nemaju prezimena. Time automatski dobijaju specifičnost, ali u opštem smislu. Ona svoje junake vaja od gline ili po potrebi od kamena. Zamislimo načas da smo u galeriji umetničkih, vajarskih dela. Kao što bi gledali vajarsku umetnost u galeriji, tako je možete gledati i u Radmilinoj knjizi pa imamo tipove ličnosti: tip – Marko, tip – Jana, tip –Ljubomir, tip – Rosa, tip – Jagoda, tip – menadžer, tip – bogata devojka koja se dosađuje; i tako u možemo hodati, zagledati, proučavati likove Radmilinih romana. Sve ona to radi da razgraniči i povuče crte i paralele mladima, da im olakša put u stvarno odrastanje i osamostaljivanje. Profesorski tačno, profesorski precizno likovi su portretisani.
Slično kao i sa prezimenima svojih junaka i njihovih porodica, ni Radmilini gradovi i sela nemaju imena. Imaju samo svoja početna slova. Vrlo znalačka, književna bravura sjajne autorke. Ona time svoju radnju smešta na bilo koje mesto u bilo koji grad ili selo, uopštavajući sve probleme i aspekte. Jer oni zaista jesu i opšti i globalni primenjivi na sva vremena na sve ljude u sličnim situacijama.
Što se Radmilinog spisateljskog stila tiče moram da napomenem i to da ona njime kreira i roman i svojevrsni udžbenik, nalazeći inspiraciju u mladim ljudima oko sebe kao i u prirodi, njenim bojama, zvukovima i mirisima.
ISTINE I POUKE
Koje su to istine i koje pouke i poruke nam svima šalje Radmila Satarić svojim romanom „Savršen šut”?
Važno je naglasiti da ona svoj glas ne usmerava samo prema mladima već i prema nama, roditeljima. Poruke su kristalno jasne. Roditelji! Osluškujte i pratite svoju decu, pratite njihove snove, njihova htenja i talente. Hodajte uz njih kroz njihove snove bez obzira da li su ti snovi isti kao vaši ili su dijametralno suprotni. Niste važni VI važna su VAŠA deca i VAŠA ruka koja će ih pridržati ako posrnu. Samo uz snažno i potpuno roditeljsko poverenje i podršku, deca će stasati u kvalitetne, jake i perspektivne ljude. Ako žele da skinu zvezde, pomozite im da se popnu do nebeskog svoda. To je VAŠA uloga. VAŠA odgovornost je da pazite šta mislite, jer deca čitaju sve, svaku vašu boru i izraz lica. Zato pazite i kad ćutite i KAKO ćutite pred svojom decom. Ona će to ćutanje razumeti na svoj način. A tišina često govori više i glasnije od reči.
Mladoj generaciji ova divna žena, kao profesor celog mladog naraštaja govori: sledite svoj put, uhvatite neku svoju „plavu zvezdu”, pazite je i čuvajte. Brižljivo i pametno sledite njen sjaj, ali ne dajte da vas on zaslepi. Na kraju svih krajeva, VI ste ipak VI, a zvezda je SAMO zvezda. Nemojte bojiti svoj život sjajem reflektora, on je lažan kao i reflektor kad se ugasi. Iskoristite samo ono što je najbolje od njega. I grabite taj sjaj na pravi način sad i odmah, jer posle ne postoji. Ako čekate neko „posle” izgubićete dragocene trenutke, prijatelje, pravu ljubav, porodicu.
MLADOST – ona ne zna za „posle”. Ona je SAD i nikad više. To SADA neće se NIKADA više vratiti jer ste mladi samo jednom u životu.
Preporuka: Lepa Petra