Romani Mirjane Urošević
Dramatika romana Mirjane Urošević vodi nas kroz nemačke hladne jeseni i sumrake, francuske kiše, marokanske pustinjeske vreline. Lutaju dalje njeni junaci, plovi im duša po obodima sećanja.
Sa Mirjanom Urošević sam se srela odavno i slučajno. Sećam se kao da je bilo juče, prepune knjižare ljudi jer je akcija 3 za 1000 dinara bila u toku. Tražila sam nešto sasvim drugo, neku knjigu, tek objavljenu, koji sam verovatno dugo čekala. Pogled mi je pao na policu koja je stajala na samom dnu i iznad nje natpis „3 za 999“.
Tužne se za mene bile te akcije. Uvek bih razmišljala zašto su te knjige baš tu, zašto stoje na najnižoj polici, da li su tu zato što ih niko nije hteo, ili možda zato što su bile nekad tražene a sad su usamljeni primerci, kao ostaci nekog avionskog traga, nekog usamljenog oblačka ili neosušene kapi rose u senovitom delu šume.
Zašto, pitala sam se, sklupčane kao neko prozeblo, ostavljeno kučence, zovu, kao da traže pomoć. Eto….pitala sam se, čučnula sam, pomazila sam to kučence.
Ono se umiljavalo, mamilo, kevtalo „uzmi me, uzmi me, uzmi me i nosi, obećavam ti biću prelep pas, ne mnogo veliki (nekih 350 strana), biću ti veran prijatelj, volećeš me a ja ću ti vratiti ljubav stostruko. I ponela sam to maleno, slatko, zaboravljeno stvorenjce kući. Nije me mnogo namučilo, ništa nije tražilo osim tople police gde će da spava i čeka da poraste. Imalo je čak i ime. Zvalo se „Park Carmen Machado“ i „Otvoreno do sumraka“.
Prošlo je otad nekoliko godina. I zaista, kao u bajci, moje izgubljeno kučence je postao najlepši beli pas.Kada sam konačno počela da čitam „Park….“ (u daljem tekstu Park) zvanično smo se upoznale Mirjana i ja. Poklonila mi je nešto neprocenjivo a ja njoj vernost. T
ime je dokazana teorija da je knjiga čovekov najbolji prijatelj, da ona spaja ljude, da mi nismo ti koji biramo, tražimo. Knjiga je ono što pronađe nas. I ona uvek nepogrešivo zna kome da priđe. Knjiga nije predmet. Knjiga je živo biće, osoba sa dušom i srcem koje traga.
Koliko je dugo trebalo meni i Parku da se nađemo!? Predugo, sada kažem. Već na prvim stranicama osetila sam Mirjanu kao da je poznajem ceo život. Kada sam pročitala da je glavni ženski lik, Selena Kovač-Lekont, rođena istog dana kad i ja, 14. jula, shvatila sam da sam duboko i bezrezervno zavolela Mirjanu Urošević.
Nisam pročitala njenu biografiju do tog trenutka, ne bih je ni ovde iznosila. Sve se može videti i pročitati na poslednjim stranicama njenih knjiga ili internetu. Dajem vam ovde svoj doživljaj i svoj stav o ovoj ženi koja piše nebeske romane. I ako želite da letite, poletite dalje zajedno sa Mirjaninim junacima.
Oči boje tajne
(o stilu)
Posmatram dugo ovaj podnaslov i blinka kursor ispod njega. Shvatam da nisam sigurna kakve je boje jedna tajna. Onda kao grom iz vedra neba pogodi me saznananje da svako oko na ovom svetu ima boju svoje, lične tajne. Moje oko, moja misao sada ima svoju. To je tajna Mirjaninog stvaranja, kako je samo ja vidim i zamišljam. Moguće je da grešim ali eto…tako nekako ja vidim.
Vidim jednu uličicu, vidim neki trg ili park u kome sedi jedan pisac, u ovom slučaju, dodatno i dramaturg jer Mirjana to jeste. Automatski, trgovi, parkovi, i ulice dobijaju izgled pozorišnih dasaka, prolaznici postaju likovi romana ili drame. Ona se igra, traži i nalazi. Bira ih znalački, jasno im čitajući dušu, daje im imena i uloge.
„Park Carmen Machado“ i „Otvoreno do sumraka“ su romani o sudbinama emigranata. Mirjana posmatra prolaznike i tačno vidi boje njihovih tajni. Izrazi lica tih ljudi se razlikuju i izdvajaju. Stariji su i kao da su nepoznati i njima samima. Oči su im obojene „bojom mahovine“ sa tajnama koje ih senče.
Kao njihove oči i duša im je osenčena, možda mudrošću, možda oprezom ali sigurno i po pravilu setom. Takvom setom, ne mogu reći tugom, obojeni su Mirjanini likovi, njeni romani. I kao što ih boji seta tako ih obavija i optimizam.
Njeni junaci, uglavnom nisu tragičari, oni su tragači u neprestanom traganju za sudbinama, svojim ili tuđim, za prijateljicom, devojkom, momkom, mestom, boljim, lepšim životom ili samim sobom.
U tom traganju, ne samo junaci ovih romana, već svako od nas zaboravlja ponekad, da parafraziram: oni koji odu a nisu ostavili svoju adresu, ne žele da budu nađeni. Ovu rečenicu izgovara jedan od junaka Parka, kroz prisećanje glavne junakinje Selene.
Imam viziju da kad Mirjana pronađe svoje junake među prolaznicima, ona tada stvara priču. Izdvaja ih iz grupe, preciznošću hirurga, i smešta na scenu. Oni tada oživljavaju u njenoj mašti i dobijaju uloge. To radi lirski, ona lirikom obeležava jedno epsko vreme.
E, to može onaj dramaturg u njoj. Njena scena, njeni romani, su pisani precizno, nedvosmisleno, jasno. Ni jednoj rečenici i da želimo, ne možemo ništa ni dodati ni oduzeti. To je odlika veličine stvaranja, umešnosti vođenja priče, narativnosti sa merom.
O romanima „Park Carmen Machado“ i „Otvoreno do sumraka“
Jesenji sumraci, pustinjske vreline
Kada smo se pronašli Park i ja, zatim Sumrak i ja, plakali smo zajedno. Nismo plakali za nekom određenom osobom ili nekom određenom situacijom. Plakali smo opsednuti emocijom kojom je Mirjana nepogrešivo dotakla i čitaoca i svoje junake pa smo postali jedna duša i jedno srce.
A naše duše su u tom trenu dobile obrise prolaznosti. Kao da su sami junaci poneli obličje ili kasnog leta ili kasne jeseni. Tačno smo osetili onaj trenutak kada shvatamo da se na vedri letnji sumrak navlače cirusi jesenjeg fronta tamnih oblaka i kiša, ili onaj osećaj kada naglo u oktobru prosvira severac pa shvatamo da nam je mantil pretanak ili da smo zaboravili da ponesemo kapu i rukavice. To su za mene uvek bili tužni trenuci.
Takav je i život emigranata iz Mirjaninih romana. Uvek u nekoj duševnoj jeseni, uvek u strahu da će nešto ili neko zauvek proći, da ćeš trepnuti, možda i zauvek mimoići leto. Zašto postoji strah od prolaznosti?
U suštini to nije strah od prolaznosti to je strah od gubitka osećaja svog korena metaforično izražen kroz kraj toplog leta, kraj jesenjeg bogatstva prirode, šarenila boja.
Šetajući kroz Park u Sumrak, čitajući Park u Sumrak, upoznajemo se sa likovima i njihovim sudbinama a kroz njih ulazimo suštinski u njihove stavove, strahove, stremljenja, ambicije. Sve likove povezuju centralni likovi, u oba romana vešto i vrlo maštovito sakriveni.
Likovi Carmen Machadou Parku, i Bahe u Sumraku, devojaka koje sasvim opravdano nose ulogu „duhova koji lutaju Parkom u Sumrak“ sve dok dve devojke, emigrantkinje druge generacije, Selena i Nike ne odluče da duhovima daju obličje i pravo da progovore. Ovi romani su suštinski njihove četiri priče.
Posmatrajući Park u Sumrak vidimo mnoge šetače, raznih životnih dobi, raznih životnih priča, raznih obrazovanja, raznih postojbina. Svima je zajedničko jedno: hteli oni to ili ne, pokazivali ili ne, vezu sa svojim korenima brane i čuvaju. Ponekad se od njih brane kao Bobi ili Baha, gube se, žele da pokidaju ono što se ne može iskoreniti.
I Bobi i Baha korene osećaju kao stege, kao neki nepoželjni, dosadni korov koji se iskoreniti ne može ili ako i može onda se iskorenjuje radikalno, temeljnim, hemijskim uništenjem, u njihovom slučaju samouništenjem. Selena Kovač-Lekont i Nike Vinterfeld koje tražeći Carmenino i Bahino „zašto“, pronalaze svoju suštinu i ostvaruje se kao žene, kao profesionalaci, čvrsto prigrlivši sudbinu i usud svoje emigrantske, porodične istorije postaju jače i mudrije.
Selena postaje svesna da je prava lepota ono što nosimo u sebi da mi sami činimo lepotu a ne obrnuto. Prava lepota je talenat, prava lepota je u različitosti. Selena kroz svoju priču pronalazi sama svoju jesen pa je, kao takva, metafora lepote.
Nike, pronalazeći Bahino „gde i zašto“ konačno može da otkrije svoja krila koja su je, sputana običajima, tradicijom, stegnuta kao stopala japanskih gejši, bolela ceo život.Tako oslobođena ona počinje da razume svoju majku, Danu Božilovu, emigrantkinju iz Jugoslavije.
Nike, kao druga generacija emigracije, konačno shvata majčinu setu, melanholiju i depresiju, žal za „nekom zemljom koja više ne postoji“, Danino lepo lice sa spomenika odjednom za Nike dobija i čistu, neiskvarenu dušu.
Nike je Nemica i kao takva vezuje se za majčinog supruga, čoveka koji predstvlja u njenom životu figuru oca iako joj to zaista nije. Vezuje se i za strica kog voli kao svetlucavu morsku površinu ne zaranjajući dublje ispod površine, u njegove dubine. Razume Jana koji ruši tradicionalne tabue pa iz ženskog u muško telo šeta kako mu mesto, porodica i zemlja dozvoljavaju. Niz događaja u životu naučiće Nike da sve gubi smisao ako ne ostavi tragove u nama.
Tako se ponovo vraćamo na početak, korenima, sećanjima. Roman „Otvoreno do sumraka“ nosi u sebi osim hladne nemačke jeseni i zime i vrelinu marokanske pustinje, kao rigidnost tradicije tog naroda. I ako je Nike „pobeda“ onda je Marokanka Baha „pobuna“. Pobuna i pobeda marširaju zajedno, povezani jednim momkom autentičnim Nemcem i jednom devojčicom, nastalom iz ljubavi, sudara i mešanja dve kulture, dve tradicije, dva života.
Citat: Ariel Rozenberg – dug, bogat život, „Park Carmen Machado“
„On je znao iz iskustva, a život mu je mnoga poklonio, da leta prolaze naglo, bez obzira koliko su topla svetla i omamljiva. Posle takvih leta treba nam predah, da bi naučili kako da dočekamo jesen.
Jesen nije samo godišnje doba. Jesen je pre svega iskustvo i ako naučimo da skliznemo u nju bez većih potresa, može da bude bogata i darežljiva i da nam priušti sočne plodove…“
Ja sam letnje dete kao i Selena Kovač-Lekont. Mirjana Urošević je i u meni kao i u Seleni probudila jesen i uspela da nas ubedi u njenu plodnost i njene i naše snažne korene.
Dramatika Mirjaninih romana vodi nas kroz nemačke hladne jeseni i sumrake, francuske kiše, marokanske pustinjeske vreline. Lutaju dalje njeni junaci, plovi im duša po obodima sećanja. A sećanja ponekad bole, ponekad varaju, zbunjuju a ponekad rasvetljavaju. Ali kakva god bila i šta god nam poručivala važno je imati sećanja.
Šta smo bez sećanja? Sećanja su naša prošlost, ona su nas dovela do sadašnjosti, bez nje ne bismo imali budućnost. Da li će junaci Mirjaninih romana imati budućnost zavisi od sećanja. Kao i u svim sferama života različiti ljudi različito reaguju, različito se navikavaju, različito prihvataju promene, norme ponašanja, rušenje tabua, tradicionalne razlike.
„Pozornica je pravi život, a život samo senka pozorišta“
(o scenama iz Parka i Sumraka)
Osećajnošću, rečitošću, emocijom romanopisca i zanatskom stručnošću dramaturga Mirjana nas kroz Park u Sumrak vodi kao kroz pozorišnu predstavu. Na sceni se izmene dešavaju brzo, povezano, uvežbano. Živo, toliko živo i životno da i sama osećam kako učestvujem u njima da govorim sa njima, junacima.
Par upečatljivih, ovde ih ne bih nazvala delova romana, nego scena drame iz mog ugla:
Scena ZAGRLJAJ, gde Mirjana opisuje različite vrste zagrljaja. Nikada nisam razmišljala o zagrljajima na taj način a ustvari njen način je onaj pravi. Jer … nisu svi zagrljaji prijatni i utešni. Neki guše i stežu, oni liče na zatvor, neki govore preteći, upozoravajući, opominjući a neki su laki, uspavljujuće ljuljaju, ne pritiskaju, koegzistiraju i funkcionišu kao mehanizam.
To su oni pravi zagrljaji koji dva daha pretvaraju u jedan zajednički. To su zagrljaji čiste i nesebične ljubavi. To je zagrljaj optimistične, stabilne osobe, koja je srećna kada daje, koja postoji sa tobom ne pored tebe. I takav zagrljaj ima Mirjanin Luka, momak koji se ne plaši zagrljaja.
Scena OGLEDALO gde Mirjana kroz opis ogledala plete i račva životnu priču jedne osobe koja vidi svoj život kroz vreme koje kao da stoji, kao da je stalno sadašnjost, kao da je tranzit na aerodromu. To je greška. Ne želi ogledalo koje vidi greške omaškom napravljene. Ogledalo želi iskrenost od ljudi, prijateljstvo i strpljenje.
I kao pred ogledalom sebe same Nike se raspada pred Lukom. Iz nje progovara Dana koju je najmanje želela da vidi u svom životnom ogledalu, zamišljajući je slabom, bespomoćnom da zaustavi stihiju prolaznika kroz sopstveni život. Kaje se njeno ogledalo i zbog stida koje je osećala gledajući majku kako sa dve fakultetske diplome čisti tuđe kuće, kaje se zbog mnogo čega a najviše što je nije dovoljno volela da bi je sada u ogledalu videla….a toliko bi želela. I baš tu nalazimo onu tradicionalnu, kulturološku, mentalitetsku sponu koja se ne kida nikada ma koja generacija u belom svetu bili.
Scena MAROKO slika kao veliki portret sve likove zajedno gde porodična istorija pravi svoje snažne mostove i brane, gde se jedna devojka donkihotovski bori sa vetrenjačama i kao iz inata ne prisvaja ni jednu zemlju ni jednu kulturu, religiju, mentalitet. Bahra – devojka pobuna.
Scena PUSTNJA sibolizuje onu prazninu koju u ljudima otvaraju različite , kulture, običaji, religija, tradicija. Vidimo žene i muškarce koji lutaju svojom duševnom pustinjom tražeći izlaz is sopstvenih tela, sopstvenih vaspitanja, i uvek na isti način teče ta borba bilo da je u pitanju Srbija, Maroko, Francuska, Nemačka ili ceo svet.
Muškarci se bore sa sopstvenom seksualnošću skrivajući istinu od sebe samih, muškarci koji su u svojoj kulturi nisu muževi. Oni su muškarci koji „služe svrsi“ stvarajući potomstvo i zarađujući novac, brinući o porodici koju su po automatizmu stvorili sa istim takvim ženama koje „služe svrsi“. I nema mesta za ljubav.
Ona ne važi i nepostojeća je ili zabranjena. Pustinju vidimo u vapaju žena koje su oterane u svet pa tako iščupane iz svoje sredine nalaze se u pustinji izbora: zemlja u kojoj žive nije njihova, u zemlji iz koje su otišli postale su stranci. I njihov život postaje samo čekanje da prođe. Tu su i majke i očevi okovani pustinjom svojih patrijarhalnih shvatanja. Kulminaciju ove scene doživljavam kroz shvatanje i kajanje jednog oca, i njegovo prepuštanje vrelini pustinje.
Scena POBEDAje u isto vreme i epilog Mirjannih romana „Park Carmen Machado“ i romana „Otvoreno do sumraka“. Istovremeno, bila bi i epilog ovog prikaza. Svako od nas ako se pažljivije zagleda u svoje sopstvo, pronaći će krila.
Da li su ona samo začeci ili su se razila zavisi od nas samih, od naše hrabrosti da ih pokažemo i široko razmahnemo. Prema čemu? Prema kome? Gde ćemo usmeriti naš let? Sve to zavisi od nas samih.
Zavisi od nase sposobnosti da osetimo optimizam u potrazi za domom, ljubavlju, srećom. I nisu samo Nike, Selena, Rene i Luka obdareni krilima. Svi smo mi bogovi nekih pobeda, sitnih, malih ili krupnih i velikih. Pobedu ostvarujemo samo kad smo hrabri da je želimo.
Za mene, kao čitaoca, pobeda je mala. Smatram da sam raširila krila pišući ovaj prikaz, suočavajući se sa svojim nesigurnostima, osećajući snažnu empatiju i prema Mirjani Urošević kao piscu i prema svim njenim likovima.
I na kraju kao zaključak ostavljam scenu DOM. Ona je kruna ove maestralne, velike drame. Mirjanini junaci su u neprestanoj selidbi, duševno i telesno. Ja kao čitalac selim se sa njima iz zemlje u zemlju, iz klime u klimu, iz jedne kulture u drugu, iz jeseni u zimu, iz zime u proleće ili leto, iz kuće u kuću.
U tom neprestanom kretanju preti nam opasnost da ne vidimo istinu koja prolazi pored nas kao krivudava vena i često menja put pa su nam osećanja i vizije izmešani i ništa nije po pravom redosledu.
U tom slučaju sve pred nama se raspada u deliću sekunde i sve u šta smo verovali, čemu smo stremili,i nestaje nam pred očima nepovratno i neizbežno. I ništa ne možemo tada više da učinimo osim da posmatramo kako se naš život ruši pred nama, u nama. Najveća opasnost je tada gubljenje sebe a došli smo samo na korak od suštine, na korak od onog mesta, našeg mesta gde ćemo pustiti koren da se vezuje čvrsto i štiti naš dom.
„Kuća tamo gde možeš da se smeješ. Velika ili mala, najbolja je ona u kojoj si veseo“
Preporuka Lejla