PTIČJI SUD
Agnes Ravatn
„No kad šapnuh: sutra veče, ko i snovi moje sreće,
I on će me ostaviti ko što me svi ostaviše!
Gavran reče: „Nikad više!“
Pesma „Gavran“
NIKAD VIŠE
POZDRAVI IZ NORVEŠKE
Inspirisana Poovom poemom „Gavran“, florom, faunom i pejzažima svoje rodne Norveške, Agnes Ravatn napisala svoj roman „Pričji sud“. Ovim romanom ona pred našim očima slika ulje na platnu bojama norveških fjordova, sutona i svitanja koji se cakle na ledenim obroncima planina koje ih štite i zatvaraju. Osećamo miris soli i mora, miris šumske stelje i smole. Vidimo jasno norveški mrak i led. Slušamo tišinu norveških nigdina koju samo kad-kad preseče huk sove ili kliktaj galeba. Čujemo udar vesla nekog usamljenog čamca o površinu mirne morske vode. Ovakve slike doprinose da atmosvera ovog romana postaje nadrealna. Tema romana je minimalistički obrađena otuđenost. Minimalizam, kratke rečenice, pitanja bez odgovora ili opaske bez pitanja kojima je Agnes Ravatn označila svoje junake stvara osećaj jeze, napetosti i straha. Rekli bismo da je „Pričji sud“ jedan tipično skandinavski roman, skandinavski triler da se njime nije duboko ušlo u psihologiju likova, razložnost njihovih postupaka. S tim u vezi možemo reći da je „Ptičjim sudom“, Agnes Ravatn pred čitaoca servirala roman o složenoj ljudskoj drami.
UPOZNAJTE ALIS
Ko je autorkina junakinja Alis Hagtorn? Alis je žena koja nikad u životu ništa nije uradila do kraja. Sve što iziskuje potpuno angažovanje, izdržljivost i volju, ona ne ume ili ne može da iznese.
„Tako je uvek bilo. Bacala sam se na stvari sa velikim žarom, a nikada ništa nisam sprovodila do kraja.“
„Ptičji sud“
Agnes Ravatn
Alis u svom životu dolazi u fazu kada za nju, kao i za svaku drugu sličnu osobu, postoje samo dva puta. Prvi put je put u beznađe i autodestruktivnost. Drugi put je put učenja, vežbanja, treninga sa ciljem da se nauči življenju boljim životom. Prvi put skoro obavezno vodi u porok, promiskuitet ili samoubistvo, a drugi vodi onom boljem „ja“. Ne znači i obavezno da su ova dva puta neke nepovratne stepenice ili trake. Postoje na ovim putevima jasni putokazi, znaci sopstvenih izbora. Ti znaci stoje na njihovim raskršćima kao stid ili pokajanje. Raskršća su brojna i za osobe kao Alis postoji stalna opasnost da će zalutati. Da bi se uopšte spoznalo stvarno postojanje ovih raskršća, potrebna je snažna volja. Kako bi onaj drugi put postao zaista i jedini, željeni i stalni pravac potrebna je ogromna upornost.
Sklona samosažaljivanju Alis sebe smatra „nulom od čoveka“, alkoholičarkom i preljubnicom. Odlučna u svom samokažnjavanju, rešena da povrati sebe kao ličnost, do tog trenutka slavna TV voditeljka Alis Hagtorn, odlučuje da ostavi sve za sobom i da radeći kao kućna pomoćnica i baštovanka odredi šta je to što bi joj trebalo da stekne samopouzdanje koje su alkoholizam i seksualni skandal uništili. Jedan oglas u novinama odvešće je u kuću na ivici ničega, u norveški zabačeni fjord odakle ne vodi nijedan put i gde može sresti samo dva ljudska bića, svog poslodavca Sigurda Bagea i pronicljivu, radoznalu prodavačicu oskudne mesne prodavnice. Naizgled, uloga ove pticolike, ružne žene je mala, ali u ovom slučaju ona se postavlja kao neka vrsta sudije ili savesti. Alis se unapred raduje danima koji će biti ispunjeni poslom oko kuće i bašte u nadi da će joj ti poslovi pomoći da se oporavi i pronađe sebe. Kako se smenjuju stranice ovog romana čitalac može da spozna kako Alis od uplašene, stidom uništene žene, postaje sigurna osoba. Kroz njen unutrašnji dijalog i oskudnu konverzaciju sa svojim poslodavcem čitalac upoznaje pravu, suštinsku Alis, toplu i požrtvovanu ženu. Čitalac još jednom može da bude svedok da je fizički rad kao baštovanstvo, kuvanje, vožnja biciklom do udaljene prodavnice, obična nabavka, delotvorno sredstvo intelektualnog oporavka i vraćanja samopouzdanja.
„ Počupati korov, omogućiti stvarima da rastu. To je bio moj spas koji sam pronašla, tamo dole sam mogla da stvorim svoje ja, jedno konzistentno sopstvo, koje više nije imalo ništa od one stare. Da se ratosiljem đubreta i da se oslobodim krivice, da osvojim čisto srce.“
„Ptičji sud“
Agnes Ravatn
Obodrena novootkrivenim načinom života Alis se sve više menja i ohrabruje, postaje kompletna, neoštećena ličnost.
UPOZNAJTE SIGURDA BAGEA
Koliko je Sigurd Bage kompletna i neoštećena ličnost? Odmah na početku samog romana i Alis, ali i čitalac ostaje zatečen činjenicim da Sigurd nije bespomoćni starac kome je pomoć potrebna, nego oženjeni četrdesetogodišnjak prijatnog izgleda i vrlo neprijatnog ophođenja. Vlasnik je zabačene, oronule kuće pune miševa i tajni. Njemu je potrebna pomoć oko kuće i bašte dok mu je supruga na putu, ali odmah postavlja jasne granice obaveza, ponašanja i komuniciranja koje su vrlo knvencionalne i rigidne. Prvi utisak koji imamo o ovom čoveku je da je hladni i ukočeni rob navika kako socijalnih tako i emotivnih.
Međutim, kako čitalac odmiče sa čitanjem shvata da Sigurd nije sociopata iz sopstvene volje i ličnog ubeđenja. Oko njega kao i oko njegove tajnovite kuće postoji tamni oblak misterioznosti. Saznajemo da je i on u svojoj suštini jedno toplo, ali povređeno biće. Tajne koje nosi duboko su zakopane. Koliko su one oštetile ovog čoveka naziru se u njegovom oskudnom razgovoru sa Alis. Odsustvo ljudi i ograničeni prostor kretanja iziskuje i kakvu-takvu međusobnu komunikaciju pa se između Alis i Sigurda, potpuno suprotno prvobitnom dogovoru, stvara specifičan odnos. U jednom trenutku liči na prijateljstvo, u drugom čak i na privrženost, u trećem na ljubav da bi se već u sledećem mogao vratiti na stari, prvobitni odnos – rigidni poslodavac i odani radnik. Ovakav odnos nedorečenosti dovodi do nesporazuma i neprijatnosti i za Alis i za Sigurda. Čitaocu je posle prvih par scena jasno da u liku Sigurda ima mušku Alis. I on je, kao i Alis, opterećen stidom, krivicom i samokažnjavanjem. Otuda i njegova izopštenost iz društva nastanjivanjem u zabačenoj kući kraj mora. Lik Sigurda Bagea Agnes Ravatn sve vreme drži „vezanog“. Ne dozvoljavaš mu da se razmaše i da leprša. Strogo ga je zatvorila u okvir radne sobe – prakrično, odnosno u svoj unutrašnji svet – figurativno. Za čitaoca je on do samoga kraja čudak, a njegovi postupci i priče enigma. Kao potpuna suprotnost otvorenom problemu koji ima Alis, Sigurdov problem je skriven te u čitaocu budi istraživački duh. Upravo to jedinstvo dva lika, koji su se bukvalno izolovali iz društva, svaki iz svojih razloga, daje kompleksnost i zanimljivost ovom romanu.
Autorka je izuzetno precizno obradila ovakve karaktere kao što su Alis i Sigurd kao da je sama psiholog. Savršeno je obradila zavisnost i posledice zavisnosti, bilo da je to zavisnost od alkohola ili određenih rituala. Odvikavanje je dug proces koji nije samo fizičke prirode ili hemijskih i biohemijskih procesa u organizmu. On je i psihološke, ali i socijalne prirode. Vrlo je jednostavno – alkoholičari vole da budu pijani, ovisnici od rituala su mahom opsesivno – kompulzivni bolesnici. I što je najvažnije pate od stida, krivice i samokažnjavanja. Hedonisti, naprotiv, u svemu uživaju kako i u razumnoj konzumaciji alkohola tako i u određenim ritualima. Ovaj segment romana, Ravatnova je znalački obradila a pitanje krivice za mene je bio posebno interesantan.
KO SAM JA DA TI SUDIM
Da, tačno, ljudi smo, ne možemo da sudimo. Samo Bog može da sudi. No, ljudi su svesna bića. Oni koji veruju u Boga znaju da ljudski sud pred Bogom ne važi. Oni koji ne veruju, sude ovozemaljskim grehovima: zavisnostima, promiskuitetu, manjim ili većim povredama njihovih „likova i dela“, tuđim sujetama, pohlepi. Ljudi štite čast, a jedino što ih istinski može povrediti je izdaja. Zašto? Zato što je ljudski rod jedini poznati rod u prirodi koji poseduje u suštini najveći greh a to je GORDOST. Iz ovog greha proizilaze svi ostali grehovi pa i greh nesposobnosti da se prašta.
Nasuprot ljudima, životinje ne poseduju grehove. One ne poznaju gordost. One imaju samo instinkt za samoodržanjem. Instinktivno one će da se hrane, instinktivno će da se brane. Mačka će vas izgrebati, pas ujesti, medved rastrgnuti ako se približite njihovom leglu. Ptice neumorno leže na jajima danima, nedeljama čuvajući svoje mlade. Približi li se čovek gnezdu, ptica ne prašta. Najveći instinkt je očuvanje potomstva. I to je jedini sud koji sve životinje poznaju.
Ovaj skandinavski roman je minimalistički roman, jasnih i preciznih okvira, nedvosmislenih razgovora. Njegov naslov „Pričji sud“ nije nimalo slučajan. U sebi nosi i atmosveru fjordova i misteriju likova i psihologiju ljudskog roda. Sjajna, mlada autorka Agnes Ravatn je odličan istraživač novinarskog talenta, znalački psiholog i izuzetno darovit pisac.
Preporuka: „Podruga“