OČI PUNE SUNCA
Srđan Kondić
„Ni suncu ni smrti se ne može gledati pravo u lice.”
Fransoa de la Rašfuko
PRAVO U LICE
Kada prvi put letimično pročitamo naslov romana „Oči pune sunca” Srđana Kondića nesumnjivo je da ćemo pomisliti koliko je poetike i lepote u ovim rečima. Same ove reči satkane su od blistavosti sunčevih zraka, toplote, isijavanja prirode koja treperi i igra pod letnjom jarom. Ako samo malo bolje pogledamo i razmislimo shvatićemo da je ovo metaforičan naslov iza koga se krije nešto nedostižno i nešto nemoguće. Kao što sunce stvara dugu kada njegovi zraci zasijaju na vlažnom, kišnom nebu, ono varljivo i opasno može probuditi nedostižna osećanja. Probajte da pogledate u sunce i shvatićete da je to nemoguće kao što je Ikaru bilo nemoguće da doleti do njega, a da sačuva svoja voštana krila da se ne istope, da ne izgore. „Oči pune sunca” su metafora za nemogućnost, za snove koji se neće ostvariti, za život koji smo sami zamislili, a neostvariv je, za onaj život koji smo neosnovano izmaštali i u kojem ćemo izgoreti. Znači, sam po sebi poetičan naslov automatski menja svoju svrhu i uvodi nas u tamnu i tešku senku koja stoji iza njega. Srđan Kondić ovim naslovom baca nam „sunce” pravo u lice, pesak u oči, očaj i suze i daje temu za razmišljanje.
GAVRILO – ARHANĐEO ILI SMRTNIK
Bog je šest dana stvarao svet, sedmi dan je dan odmora. Postoji sedam smrtnih grehova, a Srđan Kondić u svom romanu „Oči pune sunca” priča priču kroz sedam dana života svog glavnog junaka Gavrila.
Srđan je radnju romana vremenski smestio u početak jeseni, odnosno kraj leta, poslednjih sedam dana avgusta, što je sam po sebi za mnoge ljude (pa i za Gavrila) tužan period. Leto je na izmaku, dani su kraći, oseća se večernja svežina i slute jesenje magle i kiše. Za većinu ljudi taj period je simbol života i zrenja, ali za neke je, pak, simbol nespokoja, unutrašnje jeze, borbe sa dilemama i odlukama.
„Oči pune sunca” jeste roman o dilemama i odlukama, o ostajanju i odlasku, ali samo na jednom nivou. Naime, ovo je slojeviti roman koji zadire mnogo dublje u suštinu borbe ljudskog bića sa unutrašnjim i spoljnim demonima.
Već u prvom poglavlju dolazimo u dilemu da li biblijsko ime ovaj junak s pravom nosi ili ne. Njegovo ime je anđeosko ime, ali sam Gavrilo svoja krila ponekad pokazuje a ponekad, kao svaki smrtnik, zaboravlja na njih. On je samo čovek čiju dobrotu vidimo odmah na početku, ali vidimo i borbu koju ta dobrota bije sa „ognjem i mačem”. Videćemo onaj pritajeni bes koji nastaje pred nerešenim životnim situacijama i dilemama dobrih ljudi kada se na njihovu dobrotu odgovara lažima, manipulacijama, malograđanštinom, emotivnim ucenama, socijalnim statusom i koristoljubljem. A bes je kao granata kod jednorukog čoveka. On može da je aktivira, ali ne može da je baci. Sagoreva i eksplodira zajedno sa njim. Stoga je bes kontraproduktivno ljudsko osećanje. Da li je bes opravdan? Nikada nije opravdan, ali je razumljiv. Kada se čovek kao Gavrilo nađe u situaciji da se njegova dobrota ne vrati dobrim, od bola će sklopiti oči i pokleknuti.
Gavrilo će poslednju paru dati sirotici iz parka, kupiće prosjaku hranu, nahraniće ga dobrotom, braniće drvo bagrema, osudiće neradnika i razmetljivca, istrpeće zluradost i manipulacije gazdarice Nade sa stalnim osećajem da je nekome nešto dužan. To mogu osećati jedino ljudi anđeoski čistog obraza. Već u sledećem trenutku isukaće svoj osvetnički mač i iz „očiju punih sunca” isijaće otrovnu i vrelu svetlost na psa koji laje. U tome i jeste smisao naslova ovog romana koji je skup svih trauma koje nastaju iz dilema i odluka. Onih odluka koje menjaju život.
Teskoba tih dilema i odluka uvek leži u pitanju „šta je ispravno a šta ne?” i „gde je moje mesto u svetu?” pa se možemo zapitati da li između „činimo dobro” i „osećamo se dobro” stavljamo znak jednakosti. Tačnije, da li u životu činimo dobra dela da bi NEKOME bilo dobro ili da bi se MI osećali dobro? To su neke od dilema pred kojima se nalazi i Srđanov glavni lik jer funkcioniše na duboko emotivnom nivou, dok je njegov racio uspavan i zakasneo.
SLOJEVI
Srđan kroz mnogo slojeva svog romana „Oči pune sunca” govori o lutanjima, otkrivanjima mladog čoveka. Potreba za traženjem svog identiteta u mladom ljudskom biću postoji bez obzira na socijalni status i obrazovanje. I uvek je taj mladi čovek rastrgnut. Sa jedne strane vuče ga želja za osvajanjem i lutanjem, a sa druge strane vuku ga koreni i odanost porodici, roditeljskom domu, sopstvenom sigurnom gnezdu.
Kako odmičemo sa čitanjem romana „Oči pune sunca” sve nam je jasniji naslov pa vidimo kako situacija i nemaština menja ljude, kako prijatelji postaju neprijatelji, pošteni postaju nepošteni. Vidimo kako je i čovek anđeoskog imena Gavrilo spreman da stihijski i emotivno reaguje ne razmišljajući o posledicama svojih postupaka pa će oteti posao kolegi, prevariti prijatelja, zariti nož u leđa onom koji to nimalo nije zaslužio ne iz zlobe već zbog iracionalnog reagovanja radi male, minimalne koristi. Ljudi, Gavrilo, najčešće se „prave ludi” i ako duboko u sebi znaju da su pogrešili. Gavrilo ima savest, ali ne i kajanje. Za pokajanje čovek mora da bude zreo, što Gavrilo u datom trenutku sigurno nije.
BESCILJNO BACANJE KAMENČIĆA
Da li ste nekada besciljno bacali kamenčiće zureći u vodu? Imala sam osećaj da Srđanovi junaci permanentno zure u bezizlaz rečnog korita i bacaju kamenčiće iznova i iznova. Jer Srđanovi junaci nisu prinčevi i princeze, nisu neke velike i zvučne ličnosti – to su ljudi iz naroda i kao takvi sa svim svojim mukama, vrlinama i manama realno su opisani. Ovo je roman o malom čoveku, kog oči neizdrživo peku – od svega, od života i neodlučnosti, nedoumica i odluka sa kojima se jedva nosi, od strahova sa kojima se suočava.
Nesumnjivo je da je ovo u osnovi roman o odlukama, bilo da ih donosimo u trenutku ili za trenutak ili o budućnosti i za budućnost. Svaka odluka nosi sa sobom svoje zamke u vidu dobrih i loših strana. Iz svake bi svako za sebe trebalo da izvuče pouku jer je svaka od njih lekcija za sebe. U donošenju odluka sreća postoji kao faktor, ali nema baš presudnu ulogu kao što se veruje. Jer odluke nisu kamenčići koji će pasti ili neće pasti tamo gde želimo, za njih je potrebna preciznost, a za preciznost je potrebna hrabrost. Samo hrabar čovek može pobediti strah od odluke i neodlučnost koji udruženi, osim što kradu vreme, kradu i duševni mir. Gavrilo je, kao nosilac radnje, svoju neodlučnost kad mu je trebala odlučnost i obratno, platio svojim ishitrenim besom, inatom, duševnom patnjom, anksioznim napadima i peskom u očima.
Kroz događaje u Gavrilovih sedam dana Srđan nam je dao čitavu galeriju postupaka i situacija od duboke tuge do ekspanzije euforije. U Gavrilu imamo lik koji kao da se pred nama upravo rađa i kao nevino dete kreće se svetom koji u njemu ne vidi tu nevinost već odraslog čoveka (što on i jeste), koji sebi i drugima mora da odgovara za svoje postupke.
Čitajući o Gavrilu i njegovom potragom za smislom življenja, o njegovim postupcima iracionalnim i racionalnim često sam imala osećaj (kao kod kneza Miškina ili Raskoljnikova) da je upravo stigao sa nekog drugog mesta među živi, pravi svet, kao da je godinama bio zaslepljen i lovio sopstveni rep. Tako dolazi u situacije da se „prosto začudi” kada vidi neiskvareno ljudsko biće, naviknuto na težak život kroz koji ide pevajući, prvi put vidi naivnost dece, sud gomile, leptira u letu, raduje se kao dete prirodi, da bi već u sledećem trenutku sve bilo pomračeno jezom, strahom, napuštanjem, preispitivanjem, savešću. Jalovi su pokušaji da se umiri sopstvena savest ako se to ne radi kako treba i hrabro, ako se osoba iskreno ne pokaje ukopava se u sopstveno živo blato sve više i više. Savest se neće umiriti kalkulacijama, razmišljanjima sad ili posle, juče ili sutra. Kalkulišući sa savešću dobijamo lančanu reakciju neprikladnih postupaka i domino efekat koji je Srđan savršeno opisao pričajući nam Gavrilovu priču.
„Savest mu se bunila, ali kad je krenuo nizbrdo, sve je teže bilo da se zaustavi.”
„Oči pune sunca”
Srđan Kondić
I šta se onda dešava? Ljudi koje grize savest, pod uslovom da imaju savest kao Gavrilo, najpre se brane od griže savesti, a ta odbrana po pravilu bude napad i to u mentalnom okviru. Tako u čoveku u kom je ranije video samo poštenje i čestitost počinje u mašti, pod teretom sopstvene savesti, da vidi podlost, lukavstvo, pokvarenost, zluradost. Pomračene svesti svoje greške čovek ne primećuje ili ih vešto pravda i vidi samo tuđe. To je siguran put da i sam postane lažljivac, cinkaroš, kukavica koja gleda svet oko sebe u iskrivljenom ogledalu, a jedino sebe u ravnom. Kada ogledala nestanu ostaje sam i poražen kao na praznoj pozorišnoj sceni, tužni klovn svog života i u čudu posmatra kako neke sitnice mogu promeniti život iz korena.
ODNOS MENE KAO ČITAOCA PREMA GAVRILU
Na samom početku ovog teksta govorim o Gavrilovim anđeoskim krilima i njegovoj dobroti. Prvi utisak i jeste takav. Na drugu loptu – pa, koliko god želela da opravdam Gavrila koji je suštinski antiheroj ove priče, ja to ne mogu. Mogu eventualno da ga sažaljevam i donekle razumem. Gavrilo jeste mlad čovek, ali sa glavom u oblacima. Njegov težak život fizičkog radnika ga ne opravdava, naprotiv, trebalo bi da iz tog života izvuče neke pouke. U nekim trenucima bih mu čestitala, a već u sledećem bih ga izgrdila. Razlog tome je njegov neprestani ples na tankom konopcu između žrtve i mučitelja, sitne duše, inadžije i svađalice. Šta to dokazuje? Samo činjenicu da je on jedno nedoraslo dete koje se igra života ili životom i životima ljudi oko sebe. On ni za jednu istinu nije spreman, pa čak ni istinu da li nekog voli ili ne voli, da li bi da bude sa nekom devojkom ili ne. Plaši se vezanosti, ali se plaši i razdvajanja. Plaši se, suštinski, sramote. U stalnom bekstvu od istine i strahova, uvlačeći glavu duboko u pesak, od šume ne vidi drvo. Ne vidi kada i kako ZAISTA treba da se brani istina. Kada govorimo o ovom segmentu Gavrilove ličnosti moram da napomenem kako je Srđan znalački, na jednom prostom primeru lančane reakcije, atomske reakcije koja ima toliko naivno jezgro objasnio i osvrnuo se na pitanje linča i suda gomile.
„Put do pakla popločan je dobrim namerama.” – kaže mudra izreka
UZROCI I POSLEDICE
Kroz lik Gavrila i njegove postupke namerne ili nenamerne, glupe ili pametne, možemo sagledati čitavu studiju o suštinskom položaju tužnog, duboko nesrećnog i nesređenog mladog čoveka. Kao posledica ovakvog života koji mlad čovek iz ko zna kojih njemu znanih razloga provodi u tugovanju, javlja se anksioznost. Zabrinjavajuća je činjenica koja govori da se sve više mladih ljudi susreće sa ovim psihičkim problemom. U svemu je najgore to što oni taj problem ne umeju da prepoznaju nego to stanje pripisuju somatskim poremećajima, a leče se alkoholom ili drogom.
Šta je to sa čime se mlada generacija suočava pa dolazi do ovakvih stanja? Jedna od njih je svakako svest o prolaznosti koja može nastati i prostim posmatranjem gašenja prirode pred kraj leta. Mladom čoveku je teško da neke pojave jednostavno prihvati „zdravo za gotovo”, kao nešto nepromenjivo sa svešću i saznanjem da tu nije kraj i da posle jeseni dolazi zima, pa proleće, pa ponovo leto. Da i u toku jeseni izađe sunce iza oblaka i da posle mećave sine sunčan zimski dan. Da je jesen u stvari bogato i zlatno doba i da je, kao i proleće, to doba novog života. A da bi ovo shvatio, čovek ponovo mora imati celu sliku šume, a ne samo jednog usamljenog drveta. Ono što remeti Gavrila, a kroz njega i celu mladu populaciju, svest je o starenju i smrti, svest da si odrastao po godinama, a u dubini duše si dete koje žudi za roditeljskom pažnjom. I ako se kojim slučajem otisne tim putem razmišljanja, čovek nikada neće biti spreman na neku svoju odluku. Takva osoba nikada neće prevazići dilemu ni biti svesna neizvesne budućnosti.
Upravo to se dešava sa Gavrilom, te on u begu od stvarnosti pravi greške, donosi nebitne odluke, odluke na „nižem nivou” a ne na onom pravom, životnom, egzistencionalnom nivou. On je dobar momak koji bez razmišljanja, iracionalno čini dobro i loše, ne shvatajući važnost jednog i drugog i koliko je malo potrebno da se jedno pretvori u drugo. Njegovi problemi dolaze iz nabujalih emocija, nikako iz nužde, dosade ili zlobe. Čovek čijim raciom toliko gospodare emocije čini stvari zbog kojih vrlo često žali. Problem nastaje jer one glavne ljudske emocije, kao što je u prvom redu empatija, dolaze kod Gavrila ili prerano ili prekasno. Kao takve slivaju se samo u jalovo kajanje, samosažaljenje, pa se on oseća zarobljenikom sopstvenog tela.
SAN
„Pitao se da li je baš toliko sunčano da ne može da gleda. Pogledao je normalno, otvorenim očima i video da mu svetlo uopšte ne smeta. Čak je i u pravcu sunca mogao da gleda. Dan jeste bio sunčan, ali to svetlo nije imalo boju i toplinu: bilo je bledo i lažno.”
„Oči pune sunca”
Srđan Kondić
Gavrilov san govori nam mnogo o suštini romana „Oči pune sunca”. Govori nam o neskladu uma i emocija, dilema i odluka, o neskladu želje i potrebe za odlaskom i ostankom, o roditeljskom ognjištu, o nedostajanju i usamljenosti, o neskladu htenja i želja, o dobru i zlu. Govori o protoku vremena i godišnjih doba kao protoku nade koja uvek teče negde pored Gavrila. Nikad prema njemu, nikad do njega i nikako da zaroni u tu nadu i da zaplovi. Do jednog trenutka, kada će stari utisci izbledeti pod svetlošću novih utisaka, novih ljudi, novih mesta.
REALIZAM I APSURD
Srđan Kondić romanom „Oči pune sunca” suprotstavio je realističnost Dostojevskog i Beketov apsurd. Svaki dan ili postupak njegovog glavnog lika počinje realnom slikom, a završava se fantastičnim spojem sa apsurdom. Realističnost i apsurd jedno drugo prožimaju te je roman „Oči pune sunca” toliko nabijen dijalogom i radnjom da se čitaocu čini da radnja ne teče kroz sedam nego kroz sedamdeset i sedam dana. Tako da slobodno mogu da kažem da smo u Gavrilu dobili jedan realistični spoj kneza Miškina u nekim trenucima Gavrilove stihijske dobrote, Raskoljnikove inteligencije i ludosti filozofije „cilj opravdava sredstvo” ili pak apsurdnih beketovskih situacija, Estragonovog i Vladimirovog beskonačnog čekanja da prilike padnu s neba, a na njima je samo da čekaju i valjaju se u sopstvenom ništavilu i samozavaravanju da nešto čine za sebe.
Zašto mi se dopao roman „Oči pune sunca”? Prvo dopao mi se zbog jasne metafore naslova, zbog glavnog lika kog ne možeš da ne voliš, na kog ne možeš dugo da se ljutiš. Mislim da je Srđan svojim Gavrilom osvojio srce svake majke koja bije bitku sa demonima svoje dece. Zadivljujuće je što Srđanovi aduti nisu ni politika ni kritika društva. Ovde se ne postavlja pitanje Srđanove hrabrosti. On akcenat baca na pojedinca, a roman „Oči pune sunca” primenjiv je na svako vreme, prostor ili društvo. Filozofija Srđana Kondića nije u bespotrebnom mudrovanju, niti u nekim bombastičnim rečenicama. On ostavlja svom čitaocu prostor i vreme za analize (što upravo ja radim). Ne uliva nam svoje misli u glavu niti pretače filozofiju. On nas do filozofskog nivoa romana vodi dijalogom i radnjom čisto i jasno ispričanom.
Osvrtanje i upoređivanje ljudskih osećanja sa prirodom je jedan od glavnih aduta živosti romana „Oči pune sunca” i spirala po kojoj Srđan vrti svoj narativni vergl.
U skladu sa prirodom na kraju, kao i Gavrilo, možemo da se zapitamo da li bi ljudi trebalo da funkcionišu kao ptice? Da se pritaje pred problemima i da sačekaju da oluja prođe ili da pošto poto krenu glavom kroz zid? Nećete nikada videti pticu koja se otisnula u oluju. U to budite sigurni.
Preporuka Zrno šećera u slaniku