Peta žica
Branislav Janković
Roman „Peta žica“ nam nameće veoma važno pitanje, da li je ubistvo u zaštiti drugog, onog ko ti je sve na svijetu, opravdano i da li je pokajanje stvarno iskreno, ako bi se, ne daj Bože, ponovo došlo u situaciju da se isto uradi! Da li je uplitanje ljudi, koji su dragi, u zločin opravdan; hoće li pronalaženje Boga u sebi, iako je do tada On bio nepoznanica, pomoći u pronalaženju sopstvenog mira…. Mnogo pitanja, mnogo tumačenja.
Iskušenje – iskupljenje u romanu „Peta žica“
Čtanje knjige u paru sa nekim je mali čitalački klub koji inspiriše i bodri. Moja prijateljica Slađa i ja smo otkrile da nam to prija, i uspevamo čak iako ne živimo u istom gradu, čak ni u istoj državi. Ovog puta….pročitajte šta za blog piše: Slađana Ninković Rupar
Kaže meni moja draga prijateljica po knjizi, a od juna i po svemu ostalom (našle se slične duše) Marijana Gajić Mihailović: ,,Hajde da zajedno pročitamo roman „Peta žica“ i da usput razmjenjujemo mišljenja”.
I tako, krenemo mi juče na podne da čitamo, i nismo se odvajale od knjge do poslenje glave (200 stranica). Nju smo ostavile za danas (30 stranica), da nam se slegnu svi dotadašnji utisci pa da rezimiramo mišljenja.
Ja, kao neko odrastao u duhu pravosavlja držim se duhovnog, ona, kao neko realan, drži se svjetovnog. Ta naša zdrava prepiska, doživljaj, osuda, oporavdanje, činjenica da je muško pisalo u prvom licu iz aspekta žene,… Ma, mnogo toga smo se dotakle, da je ova knjiga dostigla filozofsko tumačenje nas dvije, koje smo tako male da ne znamo koji konačan stav zauzeti.
Da li je ubistvo u zaštiti drugog, onog ko ti je sve na svijetu, opravdano i da li je pokajanje stvarno iskreno, ako bi se, ne daj Bože, ponovo došlo u situaciju da se isto uradi?
Da li je uplitanje ljudi, koji su dragi, u zločin opravdan; hoće li pronalaženje Boga u sebi, iako je do tada On bio nepoznanica, pomoći u pronalaženju sopstvenog mira…. Mnogo pitanja, mnogo tumačenja.
Voljela bih da neko označi autora, pa da čujemo i njegovo mišljenje.
Sa sajta Lagune prenosimo deo sadržaja knjige „Peta žica“
Priča o ženi koja se ogrešila o Boga da bi pobedila đavola u sebi
Moje ime je Teodora Kaluđerović… Imam samo sestru…
Ako je iko pipne… ubiću ga.
U samo jednom trenu, život mirne violinistkinje pretvorio se u mahnito bekstvo pred zločinom koji je počinila. Ne želeći da se preda, ona odlazi jedinom čoveku koji je može sakriti. To je iguman Tadej, njena prva ljubav, koji joj pruža zaštitu u svom manastiru i pravi od nje lažnu iskušenicu.
Naizgled mirni dani među monahinjama biće prekinuti dolaskom zla pred kojim Teodora mora ponovo da beži. Sada već kao lažna monahinja, odlazi u selo sa zadatkom da ponovo podigne srušenu crkvu u kojoj sveće ne gore.
Ali njen greh prati je u stopu, i kada se iznenada desi ljubav, Teodora će se zapitati ko je to zapravo iskušava – Bog ili đavo.
Odlomak iz knjige „Peta žica“
………..Noćas sam opet sanjala sestru Arseniju.Miluje me po obrazima i govori kako će sve biti u redu. A ja plačem. Plačem i grlim je. Ponekad mi pripreti onim svojim tankim kažiprstom što, zbog krupnih, artritičnih zglobova, liči na grančicu izlomljenu na nekoliko mesta, i vikne da prestanem da cmizdrim, a nekad, držeći me u krilu i tetošeći, tera da izbacim i poslednju suzu.
Njene ruke nisu meke i ne klize po koži. Nisu to ruke majke, ljubavnika ili bebe; koščatim šakama briše mi lice, pa kao da mi tim gotovo grebanjem u obraze urezuje tragove svojih linija sa dlanova. Ti dodiri mi prijaju i smiruju me. Onda lizne palac i zalepi ga među moje oči, nešto tiho šapućući. Bajalica protiv straha, kaže.„Ali ja se ničega ne plašim“, govorim joj.„Svi se nečega plašimo. Onaj ko kaže suprotno, još nije otkrio svoj strah.“ Ponekad pomislim da sanjam samo da bih plakala i da noć postoji zbog mene i mojih suza. I uvek je tu negde
Branislav Janković10sestra Arsenija, kao svedok da u meni postoji duša. Makar u snu. Na javi je još tražim. Možda je ta žena upravo biće poslato zato da sačuva to parče ljudskosti. Od koga poslato? Ne znam. Nekoga ko mi želi dobro. Dok sam bila s njom manastiru, prepričavala sam joj svoje snove, šapatom, da druge sestre ne čuju, tražeći da mi ih protumači. Ne znam zašto sam mislila da ona to ume.
vek sam je gledala kao nekoga ko zna sve: gde đavo spava, gde se Bog igra, gde se krije ljubav.„Mislite da nam nešto poručuju?“, pitala sam zagledana u tamnoplave, kao nebo pred oluju oči, koje bi zakolutale svaki put kada bih pomenula snove.„Mislim da bi trebalo manje da spavaš, a više da se moliš“, odgovarala je odmahujući rukom kao da je moje pitanje dečja glupost.
Nešto što će mi se, kad porastem, sámo objasniti. „Snovi ko snovi. Slatka vodica naših gorkih života.“„A loši snovi? Kako oni mogu biti slatki?“, nisam odustajala, ne dopuštajući joj da izmakne pred mojim pitanjima.„Nema, srećo moja, loših snova. Samim tim što su snovi, oni su dobri jer uvek možemo da se probudimo i shvatimo da je naš život mnogo gori.
A iz njega ne možemo da se probudimo. Uživaj u snovima.“Dobra je sestra Arsenija. Moja sestra po Bogu.Znam da sam i dalje u njenim molitvama. Osećam. To mi usne same razvuče u osmeh i preplavi me talas topline. Nešto poput… majčinog poljupca pred spavanje, ruke voljenog muškarca na ramenu, bebinog hvatanja za prst. Neočekivano, bez najave. Pa se tada prekrstim izazivajući pažnju cimerke u ćeliji…….
Preporuka Smrt u Pont Avenu