OPET SAM TE SANJAO
Ljljana Šarac
Šapnuću ti jednu tajnu…..
Našao sam za tebe detelinu sa četiri lista
Da ti sreću donese
Da te nadom ogrne
Da zelenilom svojim meki ti put oboji
Priča o detelini sa četiri lista je mitska priča. Ta biljka ne postoji u prirodi, ipak je simbol svega lepog i idealnog. Takav je i ovaj mistični roman.
„Opet sam te sanjao“ je prvi roman Ljljane Šarac, ali ne i prvi koji sam ja pročitala. I ako bismo ostale romane ove bravurozne autorke, mogli nazvati dijamantima, onda bismo, u skladu sa poređenjem, ovaj mogli slobodno nazvati prozračnim kristalom. Čitajući, imala sam osećaj da pratim jednu bajkovitu, hemijsku reakciju kristalizacije, odnosno fino slaganje hemijskih elemenata oko centralnog kamenčića, kao srži naracije, koja je svetla i jasna. Kao kristal plavog kamena.
Da li ste nekada posmatrali sliku „Vitruvijev čovek“ Leonarda Da Vinčija?
Ovaj roman me je, izmeđuostalog, podsetio i na to delo. Tačnije, ćitajući, u glavi sam je neprekidno videla. Ona se direktno odnosi na Ljiljaninu preciznu naraciju jednog matematičara, osećajnost pesnika i istraživački, raznovrsni duh jednog pisca.
I u ovom romanu pred nama se otvaraju dva pravca. Jedan nas drži u sadašnjosti, drugi nas vodi u prošlost, direktno u drevno, srednjevekovno Smederevo, poslednje srpsko uporište, lozu Brankovića i priču glavnog lika ovog dela romana Irini Branković, ženi Đurađa Brankovića, omraženoj u narodu i prozvanoj Prokleta Jerina.
Ako bismo sada zamislili da su 4 glavna lika ovog romana stranice kvadrata na Davinčijevoj slici oni bi bili Damjan Šainović, Irena, Irina Branković i Damnjan Šainović.
Tačke u kojima se stranice kvadrata spajaju su veze između ovih likova i njihovih priča, kroz savremeno doba i prošlost. Upisana kružnica u kvadratu su njihovi, međusobno isprepletani životi, kroz koje nas vešto, dirigentskom palicom svog pera, vodi Ljljana Šarac.
Tako vođeni, matematički i geometrijski precizno, mi sagledavamo neprekidnost procesa življenja, spajanje prošlosti i budućnosti, shvatamo da smo svi mi na ovom svetu s nekim naumom izabrani i da je unapred zapisano sve što nam se dešava, da ne biramo mi već smo izabrani da pišemo neke svoje redove sudbine.
Ovakvo osvrtanje na život zaista jeste kružnica. I to je ono što izdvaja Ljljanu kao pisca među piscima. Ona je umetnik sa slobodom izražaja ali i precizni matematičar koji pred sobom jasno ima svoj plan. Sva njena težnja kroz roman je doći do onog kamenčića oko koga se slagao kristal, odnosno kvadrat, odnosno kružnica.
Sagledati samu suštinu koju čini čovek. Konkretno Vitruvijev čovek, predstavlja simetriju, ali ne znači da je ta simetrija i sinonim za savršenstvo. Likovi, ljudi, u Ljljaninim romanima nisu savršeni ali su simetrična njihova životna dešavanja. Ljljana nas vodi kroz njihove paralelne svetove, vremena koji se slažu i spajaju kao paralelne i upravne stranice kvadarata.
Kratak sadržaj romana „Opet sam te sanjao“
Roman „Opet sam te sanjao“, kao što smo već rekli, prati dve priče, samo naizgled udaljene vremenskom razdaljinom od 7 vekova. Glavni lik savremene priče je tridesetčetvorogodišnji Damjan Šainović, priznati arhitekta koji već 20 godina živi u Cirihu, potpuno preuzevšvi švajcarski način života. Ima sve, karijeru, ženu koju voli, dete na putu, zdrave roditelje, prijatelje Švajcarce, svetlu budućnost.
Onog dana kada mu iznenada u sedmom mesecu trudnoće umiru i žena i dete, Damjan tone u sopstveni mrak, bezvoljnost, izolovanost, samoubilačke ideje. Njegovo jedino društvo četiri godine pravi mu nedgrobna ploča sa imenom žene Vide koja je ujedno i njegov jedini sagovornik i slušalac. Bezizlaz u kom se našao menja se one noći kada Damjan usni čudan san. Jednu žensku ruku koja ga doziva.
On ne zna ni ko je žena ni zašto ga zove ali činjenica da je sanjao i zapamtio svoj san u Damjanu već budi tračak nade i zainteresovanosti. Njegovi snovi se nastavljaju poput filma, poput serije iz noći u noć, polako počinju da dobijaju boje a žena obličje, počinju da se osećaju mirisi, naročito jedan izražen, miris jasmina. Istraživačko i avanturističko, Damjanovo biće otima se tamnici u kojoj je zaključano i on počinje da istražuje svoje snove.
Shvata da je žena iz njegovog sna upravo najomraženija srpska despotica Irina Branković, u narodu prozvana Prokleta Jerina. Međutim, U Damjanovom snu ona nema ništa vredno mržnje, upravo suprotno. On sanja jednu uplašenu, nežnu, otmenu a bespomoćnu gospu koja ga preklinje za pomoć. Damjan preko noći shvata da mu je sudbina možda zatvorila jedna vrata ali zato i dala mogućnost da otvori nova a sa njima i život bez patnje.
Potpuno se probudivši i izronivši iz mraka on shvata jasno svoju misiju: mora se preseliti u Smederevo, mora pronaći šta u tom gradu ili ko je suprotan kraj magneta. Zašto je pozvan!? Šta bi to trebalo da spase!? Ili koga!?
Kao u vremeplovu ili vremenskoj kapsili selimo se, čitajući, 7vekova unazad gde je centralni lik je Irina Branković. Oko njenog lika se plete ova priča kroz odnose sa bratom, njenim sinovima i kćerima, mužem, Despotom Đurđem Brankovićem ali i kroz njenu veliku ljubav sa vojvodom Damnjanom Šainovićem. Irinin život, kao najnevoljenije srpske despotice je poznat u istoriji. Da li je zaista zaslužila sudbinu koju je imala pokazaće nam ova vožnja na rolerkosteru što roman „Opet sam te sanjao“ i jeste.
ZA LJUBAV, NE ZA MRŽNJU, JA SAM ROĐENA
Ko je Irina Branković iz romana „Opet sam te sanjao“? Da li je stvarno žena koja je zavredila mržnju naroda u koji je dovedena brakom? Istorijske činjenice koje mi poznajemo, o kojima smo učili u školi, govore tome u prilog.
Da, bila je ponosna, stroga, hladna i nemilosrdna. Tako kažu zvanične knjige. Ljljana Šarac, svojim oštrim, opet matematički preciznim ali umetničkim izrazom daje nam jednu drugu Irinu Branković. Kroz, verujem, duboka istraživanja dolazi do same suštine Irininog ženskog bića.
Tako mi vidimo Irinu kao mladu, nežnu, otmenu devojčicu, otrgnutu od svog zavičaja, sunčane, tople Grčke, dovedenu u hladno, srednjevevekovno Smederevo u izgradnji. Gledamo pred sobom ženu koja ne uživa u bacanju novca na kamen grandioznih kula i zidina. Ona se raduje lepoti umetničkih dela, lepoti prirode, sjaju sunca, sreći svoje dece.
Prerana smrt njenog sina prvenca Teodora je donela najveći bol koji jedna majka može da oseti ali i potpuni razdor i jaz između Đurađa i nje pa svako od njih tuguje za sebe zapostavivši tako ostalu decu. Ali,
„Život je uporan, nezaustavljiv. On lomi najtvrđi led, topi gvožđe, mrvi stene…“
Utkavši dušu u zidine grada, ona se diže kao samo Smederevo, iz pepela jer tuga je sveprisutna ali pobuna jedne žene je jača.
Kada na dvor dođe vojvoda Damnjan Šainović, doglavnik despota Stefana iz Beograda, u Irini kao da se otvara jedna druga dimenzija, dugo skrivana iza bezosećajnosti i hladnoće, kao „prozor u duši kroz koji se vidi ljudskost i osećajnost.“
Rastrzana između obaveze, poštenja, patrijarhalnosti, i ljubavi Irina se bori sa predrasudama. O svojoj ogromnoj ljubavi ne sme ni da razmišlja a kamoli da je izrekne. Dužnost vladarke kao teg je vuče u beznađe i mrak braka i obećanja.
Skori odlazak njene jedine ljubavi sa dvora gurnuće Irinu preko ivice njenih razmišljanja i ostaće samo ona prava, ogoljena, ženska suština. Samo žena koja voli i koja je voljena. Na samom početku oboje znaju da neće trajati duže od tri dana i tri noći ali da će istovremeno trajati zauvek.
Shvativši da im je to dovoljno i da voleti makar jednom u životu daje svrhu samom postojanju irina i Damnjan se predaju svojoj ljubavi. Na toj uspomeni biće utemeljen ceo njihov budući, razdvojeni život.
Do smrti, prognana i na kraju otrovana, Irina će čuvati u svetoj knjizi svoje uspomene, listić deteline sa četri lista, ivanjsko cveće, hajdučku travu. Sve to zajedno sa mirisima koje i dalje živo oseća i sećanjima koja je drže još malo u životu za Irinu su dokaz da je njena i Damnjanova tajna ljubav vredna i da je proživeti je dovljno da te hrani do smrti.
Priča o Irini Branković i Damnjanu Šainoviću je istina koja reci istorije pokušava da utre neki drugi tok i skine veo tajni sa već ustanovljenih činjenica. Ova priča nije usamljena ali je evidentno ispričana predivno i inspirativno.
Inspirativno, jer Ljljana Šarac svojim romanima, mene inspiriše da maštam, da stvaram, da razmišljam o simbolici, povezanosti, paralelama. Takva dinamičnost, simbolika, paralelna i upravna povezanost čini da Ljljanin roman ostavlja čitaoce bez daha. Kada kažem ostavlja bez daha pri tom ne mislim da bi ga trebalo i „pročitati u dahu“. Ovaj roman se čita polako, studiozno uz svesku, olovku i mnogo, mnogo samolepljivih obeleživača.
Svojim perom, kao Merlin čarobnim štapićem, Ljljana može da nas povede gde poželimo. Na dvor kralja Artura, u svet Lanselota i Ginevre, u modernu Švajcarsku ili drevno Smederevo.
Romanom Opet sam te sanjao, Ljljana Šarac je ustanovila svoj stil i formu od koje do danas nije ni na tren odstupila. Preciznost i izlaganje fikcije i stvarnosti se prate lako. Piše bez preterivanja, nepretencioznim ali bogatim rečnikom punim, već pomenute simbolike i parelele.
Na kraju ne smemo zaboraviti da je „Opet sam te sanjao“, roman razglednica, roman vodič, roman spomenik njenom rodnom gradu Smederevu. U samoj posveti, svom svojom dušom i umešnošću, autorka to i naglašava. Time njena odgovornost raste geometrijskom progresijom. Kao što je ona imala odgovornost za napisani roman i ja osećam ogromnu odgovornost pišući ove redove.
I….još uvek nisam zadovoljna kako sam predstavila ovaj roman remek delo. Jer, činjenica je… ja sam samo čitalac, nisam pisac niti kritičar.
Toplo preporučujem da pročitajte prikaze i drugih dela divne Ljiljane Šarac koji se nalaze na Manjinim naslovima:
Posetite i sajt Ljiljane Šarac ljiljanasarac.com