MOGLA BIH TO BITI JA
Kamij Lorans
Mogla bih to biti ja, je neobičan roman u kome Kamij Lorans analizira razloge i pogubnost preteranog i zavisničkog korišćenja društvenih mreža. Ovo je roman o ljudima (prvenstveno ženama) koji na taj način pokušavaju da se konektuju u sopstveni život, ne mareći za činjenicu da je život na mrežama iluzija.
AGONIJA JEDNOG PISCA
„U svakome od nas postoje dve zanimljive osobe: ona koja hoće da ubija i ona koja hoće da umre. One su neravnomerno zastupljene, ali tek kada ih obe otkrijemo možemo reći da nekog poznajemo. Tada je obično kasno.“
Mogla bih to biti ja
Kamij Lorans
Da li će i kada biti kasno? Odgovor na ovo pitanje daće nam francuska autorka Kamij Lorans u svom veoma neobičnom romanu Mogla bih to biti ja koji analizira razloge preteranog i zavisničkog korišćenja društvenih mreža i pogubnost prekomernog boravka uz ekrane mobilnih telefona, kompjutera i tableta. Ovo je roman o ljudima (prvenstveno ženama) koji na taj način pokušavaju da se konektuju u sopstveni život, ne mareći za činjenicu da je život na mrežama iluzija.
Kamij Lorans glavnoj protagonistkinji romana Mogla bih to biti ja postavlja dijagnozu – intolerancija na odsustvo. Istovetnu dijagnozu imaju oni ljudi za koje je internet spas i propast u isti mah. Plutajući u virtuelnom svetu drže se magičnog zelenog kružića (connecting) osećajući i stvarajući lažnu sliku i olakšanje da je neko u njihovim životima prisutan. Autorka, preko svoje glavne protagonistikinje Kler, fantastičnim ali i zlokobnim izborom reči objašnjava šta zaista znači zeleni kružić zavisnicima od društvenih mreža – istinsku radost.
Kada pogledate fotografiju Kamij Lorans vidite jednu nežnu plavušu prefinjenog držanja, nežnih, elegantnih crta lica, blagog pogleda njenih zeleno-plavih očiju. Ko bi rekao da njena mašta, njeno pero nije nimalo nežno. Ona rečima udara u pleksus, u najosetljivije tačke. Istovremeno, ne libeći se ni trenutka izraza koji nisu ni nežni ni prijatni, ona želi da ukaže na dva vida svojevrsnog terora – tekstualno zlostavljanje ako je napisano i verbalno zlostavljanje ako je izgovoreno.
„Kao što vidite volim igre reči. Tuđe reči proganjaju ljude poput zlih duhova.“ – kaže autorka romana Mogla bih to biti ja.
KRATAK SINOPSIS ROMANA
Da znamo o čemu je reč! Kler Milkam je profesorka komparativne književnosti. Lepa, plavokosa, nedavno razvedena, majka dvoje dece, ima četrdeset i osam godina te joj samim tim nije prošao „rok trajanja“ koji ženama teško pada, koji pravi duboki rez u životima žena koje napune pedeset godina. Samoća je parališe. Intolerantna je na svoje odsustvo u sopstvenom životu. Potrebna joj je ljubav kako bi disala, govorila, verovala u svoje postojanje kao žene.
Da bi pratila svog ljubavnka Žoa odlučuje da napravi lažni facebook profil pod identitetom Kler Antunes sa lažnom fotografijom lepe brinete od dvadeset i četiri godine, tačno upola mlađom od nje. U nemogućnosti da direktno „prati“ Žoa, Kler šalje „zahtev za prijateljstvo“ Krisu, Žoovom prijatelju fotografu koji živi sa njim. U početku ona namerava da bude u toku i da prati Žoa sa distance. Međutim, vrlo brzo između Krisa i Kler, naslućuje se ljubavna veza. Kresnuće varnica između ovo dvoje virtuelnih prijatelja te Kler postaje zarobljenica svoje prevare i opasne veze virtuelnog ljubavnog odnosa. Ona mora naizmenično da igra uloge pauka i mušice na tankoj mreži virtuelnih niti koju je sama isplela.
I sve bi ovo ličilo na jedan obični ljubavni roman, izlizanu i već nebrojeno puta korišćenu temu da se autorka romana Mogla bih to biti ja ne zove Kamij Lorans koja savršeno vlada kako virtuelnim platformama tako i svojom prepoznatljivom, bogatom naracijom te neospornom, bespogovornom, nemerljivom inteligencijom. Tako je jedna ljubavna priča, virtuelna veza kojih je danas bezbroj, poslužila kao potka za razradu i grananje romana koji analizira veoma duboke teme i dileme.
Osvrnućemo se na neke od njih u daljem tekstu.
TEME I DILEME U AGONIJI PISANE REČI
U vrtoglavoj agoniji reči fascinantnoj za čitaoca, ovaj filmični roman samo na prvi pogled istražuje uticaj tehnologije na formiranje ličnosti. Ako se posmatra na ovaj način uticaj društvenih mreža je samo jedna od tema, jedan nivo u mnoštvu nivoa do kojih dopire roman Mogla bih to biti ja. Kamij Lorans svojom veštom i složenom naracijom sagradila je građevinu agonije, a čitaoca povela u obilazak svih spratova, svih nivoa od temelja do krova.
Ovaj tekst ne bi trebalo da bude preobiman te ću odmah preći na analizu suštinskih tema romana Mogla bih to biti ja.
Osim uticaja društvenih mreža na ljudsku psihu koje ljude pretvaraju u voajere i sopstvene avatare, ovaj roman istražuje i razliku u godinama između muškaraca i žena. Autorka jasno ukazuje na činjenicu koliko je žena obeležena kada je o ovoj temi reč. Zašto? Ljubavni odnos starijeg muškarca i mnogo mlađe žene u društvu se toleriše bez problema, dok se u obrnutom slučaju osuđuje. Takve žene su anatemisane kao „kuguarke“. Ovaj pogrdni izraz parališe emocije žena, ali ne i njihov glas kroz virtuozno pero Kamij Lorans.
„A muškarci… Ceo svet je njihov, više nego naš – vreme, prostor, ulica, grad posao, mišljenje, priznanje, budućnost.“
Mogla bih to biti ja
Kamij Lorans
Muškarci imaju tu moć da krenu dalje. Žena žudi za snagom i dostojanstvom.
U romanu Mogla bih to biti ja Kamij Lorans razrađuje i temu – vaspitanje žene. Žene su u osnovi od malena vaspitavane da ćute, ne viču, da budu dame, iako je njihovo unutrašnje biće „raščerečeno“ stalnom tišinom.
„Poštovanje koje žena uživa zbog svojih predavanja nalik je na parodiju požude koju je ona prestala da izaziva. Divljenje takođe, ono isuviše liči na ubistvo kad nas zauvek raspoluti bez milosti: telo na jednu, duh na drugu stranu.“
Mogla bih to biti ja
Kamij Lorans
Bilo da je žena samo domaćica ili priznati univerzitetski profesor ona ćuti i kada vapi za krikom, kada želi da viče.
Ove reči, ova tema uvodi čitaoca u još jedan nivo od mnogih na kojima je građen roman Mogla bih to biti ja. To je, najbanalnije rečeno, starosna granica koja važi za žensko biće. Koje su to godine kada žena prestaje da ima pravo na ljubav, žudnju, privlačnost? Da li su to tridesete, četrdesete, pedesete godine života? Da li je to uopšte od tolike važnosti? Da li je jedna žena vredna muške pažnje sa četrdeset devet godina da bi to prestala da bude već sutra, nakon svog pedesetog rođendana? Crta je podvučena, anatema nastaje u jednoj jedinoj noći tačno u ponoć.
Kamij Lorans svojim ubojitim perom pišući roman o Kler, bori se protiv ove očigledne, žive nepravde. Efikasnom, biljantnom jezičkom igrom ona svojoj protagonistkinji pravi avatar mlađi dvadeset i četiri godine, lažni facebook profil, jer njena Kler želi da bude voljena zbog nje same, želi da i nakon pedesete oseti žudnju.
Žudnja je još jedna važna tema koju analizira roman Mogla bih to biti ja. Čitatajući o Kler, kroz promišljene igre reči i metafore čitalac može sagledati suštinu žudnje i dati joj na značaju, iako o njoj možda nikada nije razmišljao na taj način. Žudnja je kao biljka koja se nikako ne može iskoreniti. Ona je kao uporni korov – iščupajte ga, inatom će stvarati sve više i više izdanaka. Uživanje u osećaju žudnje predstavlja osećaj da život još uvek teče kroz vene, obuzima kao bršljan celo biće i mentalno i fizički. Uživanje u žudnji je snažniji osečaj od ispunjenja samog užitka žudnje.
„Sreća je lepa samo dok se čeka“ – odavno je i naša Desanka Maksimović pisala o fenomenu žudnje u svojoj poeziji, a posebno u pesmi Strepnja.
Žudnju autorka romana Mogla bih to biti ja vidi kao želju za saznanjem, kao mogućnost da se neko upozna i dešifruje. Za samu Kler žudnja je istovremeno i životna snaga, ali i duboka, sveprisutna melanholija. Kada se žudnja izgubi, otvara se grotlo vulkana praznine, vrela lava okružuje celokupno biće te ono slepo ekvilibrira na rubu sopstvene katastrofe i sunovrata. U svojevrsnu smrt duše.
Čitalac romana Mogla bih to biti ja naprosto mora biti fasciniran savršenstvom talenta Kamij Lorans koja želi da obradi mnoštvo tema prelivajući ih jednu u drugu. Njena naracija je kao burna hemijska reakcija, eksplozija reči u stilskim figurama. Toliko dobro, toliko vešto u jednu zamišljenu menzuru uliva žudnju i pisanje i dovodi nas, čitaoce, do finalne teme – agonija pisca knjiga.
Kako nastaje književno delo? Na koji način se stvara i ostaje pisac? Na ova i slična pitanja koja obrađuje roman Mogla bih to biti ja, Kamij Lorans odgovara tako što svoju protagonistkinju Kler smešta u književnu radionicu jedne psihijatrijske klinike, kao i u beskrajne razgovore na seansama sa psihijatrom. Dotakla se autorka ovde i klizavog terena kontratransfera, kao jedne od tema koja je sama po sebi posebno interesantna, ali ovde manje bitna, te ćemo mi govoriti o pisanju.
Za Kler ljubav i pisanje su ekvivalentni jer ljubav je za ovu ženu „roman koji neko piše o vama“ i koji vi pišete o nekome. To mora biti uzajamno. Pisac traga za beznačajnim stvarima stvarajući od njih značajne.
„Pisanje je pecanje – pecanje sa štapom, pecanje krupne ribe, ali zasnovano na čekanju.“
Mogla bih to biti ja
Kamij Lorans
Čekanje je za Kler isto što i pisanje. Na tom mestu i u tom trenutku, tokom lečenja na psihijatriji, ona ne živi, ona čeka život i pisanje.
U romanu Mogla bih to biti ja Kamij Lorans obrađuje i potencira skriboterapiju kao vid izlečenja, što je karakteristično i zajedničko svim njenim romanima, pa i ovom.
Šta postiže Kler pisanjem? Pisanje je vraća na sam početak priče od lažnog facebook profila do potpunog nervnog sloma. Ono rasvetljava i leči svaku pojedinačnu etapu događaja koji su je doveli među zidove ustanove u kojoj se trenutno nalazi. Pisanje vraća životni puls, anulira beznađe, vraća onaj treptaj početka ljubavi kada se ostaje, iako može da se ode. Kroz pisanje stvara se osećaj kontrole života. Život teče, život izmiče, a pisanje je način da se taj prirodni tok preživi.
Na kraju krajeva čovek ima potrebu da piše da bi se sačuvao dokaz da je postojao. Šta su knjige ako ne sećanja, bez obzira da li su one fikcija ili stvarni događaji?
Kamij Lorans u knjizi Mogla bih to biti ja upoređuje seksualnu želju sa razmišljanjem o pisanju. Veoma interesantno i precizno prolazi faze od početne vrtoglavice i haotične želje, nabujale kreativne inspiracije, pa do smiraja i pada do beline neispisanog papira. I sve podseća na veliku i večnu oseku, kako nedostatak želje, tako i spisateljska blokada. Čak ni knjige, ni čitanje nije tada dovoljno, reči više ne pomažu. Potrebno je da se desi nešto izuzetno snažno kako bi se preplavili goli sprudovi, neki veliki talas kao sećanje na prvobitnu žudnju. Sa takvim talasom dolazi želja za rečima i rečenicama, rečju – inspiracija.
„Ono što iznosimo u javnost, to je ono što ostaje od velikog haosa koji predstavlja želja za knjigom, namera da se knjiga napiše, san o knjizi. Knjiga ne ispunjava sva obećanja žudnje, ona je jedan od njenih ishoda.“
Mogla bih to biti ja
Kamij Lorans
OGLEDALO KOJE SE IGRA
Zašto volim Kamij Lorans i njenu prozu? Ona uspeva od ljubića da napravi dubokoumnu, filozofsku knjigu. Više puta u romanu Mogla bih to biti ja, kao i u svim njenim romanima koje sam dosad pročitala, ova Francuskinja pokazala je da savršeno vlada materijom o kojoj piše. Predano je istražila i upoznala mehanizme sajtova za povezivanje, društvene mreže, uopšte internet i modernu tehnologiju. Sve je to obradila svojom prepoznatljivom virtuoznom igrom rečima. Za tako nešto je potrebna jaka ličnost, poznavanje više naučnih oblasti i visoki stepen inteligencije.
Mogla bih to biti ja – mogao je biti ljubić da autorka ovu knjigu nije pretvorila u vrtoglavu „igru ogledala“. Efekat ogledala je pojam koji se u psihologiji koristi kada se objašnjava princip privlačenja ljudi i situacija koji odgovaraju našim uverenjima, bila to lažna ili realna slika koju mi sami stvaramo o sebi. U ovom slučaju ovaj pojam odnosi se na stvarni i online svet kao i na, neosporno, opasne veze.
ZAŠTO VOLIM OVAJ ROMAN
Moram da priznam da sam dugo nakon zatvaranja knjige Mogla bih to biti ja razmišljala o njoj i vraćala se na određene delove sve u želji da objasnim sebi zašto mi se toliko dopao ovaj rašomonski roman. Volim ga jer me je naterao da mu se predam celim bićem.
Dopala mi se priča, ali me je i konstrukcija samog romana impresionirala i inspirisala da ga duboko analiziram. Još jedan od razloga zašto ga volim.
Kamij Lorans svojom virtuoznošću umnožava teme i likove, kao da se zabavlja eksperimentisanjem razgranavajući gorepomenute efekte ogledala između stvarnog i virtuelnog sveta. Koliko se Kler igra sa Krisom, toliko se Kamij Lorans igra i manipuliše nama, čitaocima.
Dopada mi se manipulativna, izazivačka strategija romana Mogla bih to biti ja.
Kamij Lorans ne priča samo ljubavnu priču. Ona daje telo ženi koja se oseća živom samo kada žudi. Kamij ima retku moć, moć slušanja reči koje piše. Ona ih čuje i sposobna je da ih navede na odjek, dajući im tako puni smisao. One se kroz roman, kao u nekoj morskoj špilji, odbijaju, pojačavaju, umnožavaju u svim pravcima donoseći nova i nova značenja.
Kao i mnogo puta dosad potpuno sam verovala u Kamijinu priču, iako je u romanu Mogla bih to biti ja zamaglila granice istine, uverljivosti. Filigranski! Ciljano!
Svideo mi se pomalo perverzni, problematični, ironični ton u pojedinim delovima, poneka okrutna replika, gorko-slatka igra reči.
Ovo je roman o laži i stvarnosti čije preplitanje vodi do ludila, ali i do iskupljenja kroz pisanje.
Maestralna Kamij Lorans će vas možda ohrabriti i podstaći na opreznost kada ste na društvenoj mreži, možda će vas naterati da preispitate sebe i da se zapitate konačno:
„Zašto se logujem na svoj nalog kada mogu da se zaista i istinski „ulogujem“ u sopstveni, pravi i jedini život koji imam? Sada i danas!“
Preporuka Deca su zakon