Volite da čitate i utiske podelite sa drugima? Onda je Marijana i njen blog Manjini Naslovi, vaša šoljica čaja. Za početak da znate da je Gričku vješticu, od dvanaest tomova, pročitala u mladim godinama, a kultnu Hajdi, čak jedanaest puta

Tekst: BKG

Foto: Lična arhiva

Pitate li se nekada šta se dešava sa junacima romana, gde oni odlaze ili ostaju kada se zatvore korice pročitane knjige? Kako da sa nekim podelite uzburkane emocije pobuđene maštovitim pričama koje vam je poklonio u dahu pročitani roman? Ostanite što duže u magiji knjige, budite deo nekog istorijskog događaja ili akter neizvesnog trilera. Pišite, beležite bez zadrške svaku misao ili dilemu, svaku asocijaciju koju vam je pisac izazvao. Dragocen je i dobar prijatelj, zaljubljenik u knjigu, kad vam se pridruži. Pasionirani čitač i ljubitelj pisanja o knjigama, Marijana Gajić Mihailović iz Beograda, inače mama mladog glumca Ivana Mihailovića, osmislila je blog Manjini Naslovi i uživa dok piše svoje prikaze pročitanih knjiga. Nećemo prepričavati knjige, otkrivaćete sami.

Zašto si počela da pišeš književne osvrte, da li zbog same potrebe da pišeš ili da bi podelila emocije posle čitanja?

Oduvek sam čitala knjige i pravila sopstvene nacrte pročitanih knjiga. Uvek je uz mene rokovnik, penkalo, obeleživači i papirići. Stil autora će mi odmah reći da li će me knjiga privući ili ću je pročitati kao pasivni čitalac. Ali, kad bih sklopila korice knjige shvatila bih da nemam feedback, da nemam sa kim da podelim osećanja jer je moja okolina previše zaposlena ili nezainteresovana i uglavnom ne čita knjige. Zato ja moram da pišem. Važne su mi i teme i aspekti romana, karakteri likova, jednostavno svi elementi su inspiracija. Pišem i zaista ne mislim da sam književni kritičar. Srećom, tu moju potrebu da podelim utiske sam zadovoljila tako što sam u grupi Delfi kutak na Fejsbuku, za koju dugo nisam znala iako sam već dugo uronjena u književnost. Ova grupa ima preko 25000 članova, pod pokroviteljstvom je Delfija. Obično se postavi neka tema za taj mesec i onda čitamo i pišemo osvrte o knjigama koje smo pročitali. Najbolji haštag je #preporuke, gde preporučuješ knjige pratiocima, trudiš se da ih ne prepričavaš  i daješ svoje viđenje. U grupi nisu svi književnici ili pisci, ima nas “običnih“ ljubitelja knjige. Tu sam konačno na svome, među ljudima koji zaista čitaju i pišu.

Kako i zašto si počela da pišeš sopstveni blog, van tvoje Fejsbuk grupe Delfi kutak?

U grupi si legitimno ograničen, dugo se čeka da se osvrt objavi, a ja sam bila nestrpljiva. Ne možeš da napišeš tekst od “samo“ 3000 karaktera. Postaješ dosadan, ne možeš da izneseš svoje emocije, a ja sam htela još. Tako sam došla na ideju da pišem svoje recenzije na sopstvenom blogu. Ali, upoznala sam tu divnih ljudi, među njima i dragu prijateljicu Slađanu Rupar. U grupi se objavljuju prigodne fotke: cvet na knjizi, kafa preko knjige, jagode preko knjige…  prelepe su fotke, ali u jednom trenutku je dosta kafa, čokolade, pa knjiga, pa kafa, pa cveća sa čokoladom. Ja sam pravila  musaku i slikala knjigu pored krompira, mleka i jaja.

Meni je to bilo zabavno,  jasno je da je nemoguće tako čitati knjigu Moje zlato spava od Lijan Morijarti.Bilo je raznih komentara na moj iskorak, ali javila se i jedna dama iz grupe i rekla da je tu knjigu čitala pod različitim naslovom, kao Tajna moga muža, od drugog izdavača. Tako smo ustanovile po originalu (The Husband’s secret) da jeste ista knjiga koju smo pročitale, ali da ja čitam jednu sa “čudnim prevodom“. Odmah smo našle zajedničke tačke. Ja volim Slađin grad Trebinje, ona mog sina glumca Ivana obožava, biramo i čitamo iste knjige. Kupila me širokim divnim osmehom i divno druženje je počelo, čak su se i muževi  uklopili sjajno. Knjigu Peta žica Branislava Jankovića mi je ona poklonila. Tako sam dobila ideju i potrebu da je čitamo zajedno i da razmenjujemo utiske preko Vibera. Svaki dan smo paralelno čitale i razmenjivale utiske, predivno iskustvo. To i jeste metod nekih profesora književnosti. Kapitalna dela ne mogu svi da savladaju, tako da jedni učenici čitaju recimo Anu Karenjinu, drugi Tihi Don i onda se debatuje na času. Tako privučete one druge da pročitaju nešto što nisu hteli ili mogli. To mi je bila ideja i sada konačno imam ljudski feedback.

Slađa je došla na ideju da napravimo haštag #čitanjeuparuMakiSlatki i da postavimo izazov (challenge) u grupi. Izazov je loše prošao, samo tri para su se javila. Neverovatno je da preko 25000 članova grupe, koji se i druže međusobno, nije uspelo da odgovori na ovaj izazov. Razlozi su bili od nedostatka vremena do zašto bi čitali na teme koje ih ne zanimaju, a što i jeste suština izazova – da te par ljudi povuče u nepoznato. Ali, ljudi su dubinski jako otuđeni, lakše kucaju iz mraka svoje sobe, dele osvrte i recenzije i potom čitaju komentare. Naš majski izazov još traje i još se ne zna pobednik koji će za nagradu dobiti knjigu iz žanra o kome je pisao. Moglo se izabrati da se piše prikaz knjige bilo kog žanra, recimo istorijskog ili naučne fantastike, a trebalo je da izaberu šta je po njima apsolutni “must have“.

 Kako praviš izbor knjiga koje želiš da pročitaš ili da o njima pišeš?

Izbor knjiga o kojima ću da pišem ne pravim. Uglavnom to bude neka preporuka, najčešće iz te moje grupe Delfi kutak. Volim romane sa temom porodičnih odnosa, a da li će imati triler zaplet, ili će biti neka teška drama, nije mi bitno. Primer je Selest Ing,  Sve što ti nikad nisam rekla i Na sve strane mali požari, to su knjige kakve volim da čitam i o kojima moram da pišem. Kad me knjiga ponese, a to osetim posle prvih 20 strana, ja znam da ću o njoj pisati. I tada počinjem proces. Beležim asocijacije, ulazim sa autorom u knjigu i sklapam svoje misli i slike. Dok završavam knjigu, ostaje mi samo da uobličim te beleške. Kod izbora knjiga mislim da moramo podržati domaće autore. Ono što volim kod većine domaćih autora je da kad pišu, o bilo kojoj temi, uvek se oseti taj savršeno precizan književni izraz, ta neka pravilnost. Naracija ide po svim sintaksičkim pravilima, redosled reči u rečenici im je savršen.

Kvalitet tvog pisanja je nešto što je stiglo do izdavača, stigla je i nagrada Lagune?

Pročitala sam dve fantastične knjige Mirjane Urošević. Knjige su Park Karmen Machado i Otvoreno do sumraka. Progutala sam obe knjjige, napisala uporednu recenziju i označila kao preporuku, #PodržimoDomaćeAutore. U jednom momentu dobijam poruku da me je izdavačka kuća Laguna označila, i shvatim da je pisalo i ovo:  “nagrađeni ste za vaš osvrt“. Zaista sam ostavila dušu i srce dok sam pisala te recenzije. Bila sam oduševljena time da ih je neko ozbiljno pročitao, i da je neki tim zatim i odlučio ko je pobednik. Nagrada koju sam dobila je bila knjiga koju sam odabrala u skladu sa #PodržimoDomaćeAutore, Olujni bedem od Dejana Stojiljkovića. Knjigu su mi poklonili u specijalnom izdanju koje je obuhvatalo i neke dokumentarne delove. I danas sam jako ponosna na tu recenziju koju sam u dahu pisala kao i na Laguninu nagradu. To daje vetar u leđa da nastaviš, zaista.

 Ko sve piše recenzije na blogu Manjini naslovi?

Za blog pišemo Slađana Rupar i ja. Njene recenzije književnih dela su vrlo precizno i koncizno napisane, za razliku od mojih osvrta. Manjine naslove sam postavila i na Instagram, gde najavljujem naše tekstove sa bloga.

Postavila sam Manjine naslove i na Facebook, a tamo je Slađana urednik naloga. Sa nama je i dizajnerka fotografija, sjajna Jelena Grbić. Jako smo zadovoljne kako smo krenule, dosta sam naučila o promociji ovoga što radimo, pre svega da moram biti aktivna ako želim da te moje nakupljene emocije pronađu što više čitalaca.

Ponekad uradimo i zajedničku recenziju neke knjige koja nastaje tako što čitamo u paru i pratimo se. Ipak, osvrt piše svako iz sopstvenog ugla.