RASIZAM I LUDILO PREDRASUDA U ROMANU
MALE VELIKE STVARI
Džodi Piko
Roman Male velike stvari je priča o Rut Džeferson, Afroamerikanki, medicinskoj sestri i babici sa više od 20 godina radnog iskustva, nepravedno optuženoj za težak zločin. Radi se o smrti bebe belih supremacista usled srčanog aresta koji se desio u toku Rutine smene.
DVA ŽIVOTA RUT DŽEFERSON
„Drugi deo života kod pametnog čoveka sastoji se u oslobađanju ludosti i predrasuda i pogrešnih mišljenja koje je stekao tokom prvog dela života.’’
Anton Pavlovič Čehov
Ako ste ikada čitali romane Džodi Piko znate da se ona uglavnom koncentriše na teme koje bole svako društvo. Tako se kao teme romana ove autorke pojavljuju: sve vrste nasilja, od porodičnog preko vršnjačkog do načina zlostavljanja ljudi uopšte, bilo da se radi o muškarcima, ženama ili deci. Pisala je o suicidnim osobama, kao i o žrtvama silovanja.
U romanu Male velike stvari, Džodi Piko govori o rasnom nasilju. Karakteristično za sve romane ove autorke je to što ona radnju i likove smešta u usko socijalno okruženje bilo da se radi o porodici, školi ili bolnici, kao što je to slučaj u ovom romanu.
Time postiže – kako verodostojnost postavke problema, tako i vezanost čitaoca i za likove i za sam problem koji obrađuje. Na taj način Džodi Piko pruža čitaocima neosporno zadovoljstvo da i sami budu učesnici, da zauzimaju stavove, da sude i navijaju.
U romanu Male velike stvari, autorka kroz kritiku surovog rasizma postavlja značajnu razliku između pojma jednakosti i pojma pravičnosti, i na toj razlici temelji ovaj roman.
„Jednakost je kada se prema svima postupa jednako, a pravičnost kada uzimamo u obzir razlike tako da svako ima priliku da uspe.’’
Male velike stvari
Džodi Piko
Ovo je toliko mala, a ipak velika razlika. Kako je autorka došla do ovog zaključka pričaćemo nakon što pročitamo o čemu se u romanu radi, tj. posle sinopsisa.
SINOPSIS – PRIČA O TAMNOPUTOJ BABICI
Rut Džeferson je medicinska sestra i babica u konetikatskoj bolnici sa više od dvadeset godina radnog iskustva. Tokom svoje smene započinje rutinski pregled novorođenčeta. Nekoliko minuta kasnije rečeno joj je da je prebacuju drugom pacijentu. Naime, roditelji deteta su beli supremacisti koji ne žele da Rut, Afroamerikanka, brine o njihovom detetu. Ne dozvoljavaju bilo kakav kontakt, pa čak ni običan dodir.
*Supremacizam je izraz koji se koristi u međuljudskim i političkim odnosima. Propagira nadmoć i dominaciju, autoritet i očuvanje prevlasti belog nad crnačkim stanovništvom, najčešće u državama SAD -a.*
Bolnica udovoljava zahtevu ovih (ne)ljudi, koji svoju ideologiju stavljaju iznad dobrobiti deteta, ili su im se u njihovim suludim umovima prioriteti drugačije posložili. Sledećeg dana dete doživljava srčani arest. Sticajem okolnosti, Rut je tog trenutka sama u sobi za novorođenčad.
Plašeći se da ne izgubi posao, Rut okleva samo jedan kratki trenutak, pre nego što počne sa oživljavanjem po već standardnoj medicinskoj proceduri. Međutim, ovoj bebi nije bilo spasa ni u kom slučaju, dete ne preživljava, a Rut biva optužena za težak zločin.
Kenedi Megvajer, javna advokatica i belkinja, preuzima njen slučaj, ali joj pri tom daje neočekivani savet: isticanje rase u sudnici nije strategija koja je poželjna niti će doneti pobedu. Od samog početka ovaj savet zbunjuje Rut te je ona rastrzana s obzirim da je razlika u rasi i pokrenula lavinu događaja kojom je pogođena kako Rut tako i porodica nesrećnog belog dečačića.
Rut je prisiljena da na sve moguće načine omogući sebi i sinu tinejdžeru koliko – toliko normalan život dok slučaj dobija sve veću medijsku senzacionalnost. Kako suđenje odmiče, Rut i Kenedi moraju ostvariti međusobno poverenje.
Ono se gradi na određenim suočavanjima i ustupcima, priznavanjima i iskrenim sagledavanjima realnosti. I Rut i Kenedi postepeno uviđaju šta bi sve moglo biti pogrešno u onome čemu su učene celog svog života, kako u odnosu prema drugima, tako i u odnosu prema sebi samima.
MALE STVARI – VELIKI POKRETAČI
Trenutak kada se desi jedan mali udah, trenutak rađanja je ona velika ideja koja je bila okosnica za stvaranje romana Male velike stvari. Recimo da ju je Džodi Piko samo prenela iz života na papir. Trenutak rađanja je onaj trenutak u životu svake žene i svakog deteteta kada se brišu sve razlike bilo da se radi o obrazovanju, imovinskom stanju ili boji kože. To je trenutak apsolutne jednakosti ljudskog roda uopšte!
Pokretač za pisanje romana Male velike stvari, možda i najvažnijeg romana koji je Džodi Piko ikada napisala, leži upravo na tom malom, velikom prvom udahu. Autorka je, svesna svih mogućih kontraverzi koje će ovaj roman izazvati kod njenih čitalaca, hrabro uplovila u uzburkani okean rasizma s jasnom namerom da proširi shvatanje i ukaže na pogubnost rasnih predrasuda.
Ujedno, kao i svi prethodni romani Džodi Piko, i roman Male velike stvari završava se na sudu, te čitalac ima priliku da pročita još jednu sjajnu i uzbudljivu sudsku dramu koja se čita u dahu.
RAĐANJE ŽIVOTA – STVARANJE IDEJE
Od ternutka kada je počela da piše knjige, Džodi Piko je želela da piše o rasizmu u SAD-u. Kako je onda nastao roman Male velike stvari? Džodi je oko sebe je videla mnogo inspirativnih ekscesa i supremacista, pitanja jednakosti i pravednosti, ali jedna činjenica (koja će se ispostaviti da je temelj romanu o kom pričamo), kočila ju je.
Smatrala je da nikako ne može prikazati ovu temu na pravedan način. Jednostavno, s obzirom da je belkinja, nije uspevala da suštinski shvati kako je to odrasti kao crna osoba u zemlji kao što je SAD.
Nakon mnogo godina razmišljanja o fiktivnim likovima, mestu i radnji, ideja se stvorila i pretočila u jedan jedini trenutak – onaj kada su svi jednaki, trenutak rađanja novog života.
Prirodno, kao i sam život, priča Male velike stvari počela je da se odmotava i slaže nošena jasnom i pitkom naracijom američke autorke. Stiče se utisak da se Džodi Piko u trenutku našla iznad vode, udahnula kao novorođenče i našla svoje čvrsto tlo. Njeno tlo nisu istorijske činjenice kojim pisci obično teže u svojim romanima o rasizmu. Njeno tlo je mali – veliki čovek, ličnost, osoba bez obzira na boju kože.
Kao što sam već ranije pomenula, autorka se i u dosadašnjim romanima uspešno bavila izuzetno teškim socijalnim i etičkim pitanjima, te je pisanje o rasizmu u romanu Male velike stvari bilo samo neka vrsta nastavka njenih istraživanja.
Čvrsto stojeći iza svoje Rut i svoje Kenedi, dve protagonistkinje ovog romana, Džodi Piko se odvažno upustila u raspravu o jednakosti i pravednosti, upravo zato što je rasizam tema koja se „gura pod tepih’’. Kao da ga nema, a ima ga i to tamo gde ga niko ne očekuje, kao na primer u jednom porodilištu, mestu gde dišu anđeli i ljubav.
Stvarni događaj koji se desio u Mičigenu potstakao je i dao vetar u leđa Pikoovoj da napiše roman Male velike stvari verodostojno.
GLEDANJE U SEBE
Možda će prva misao koja se čitaocu rodi u glavi biti: kako belkinja može znati kako se oseća crnkinja u belačkoj zemlji.
Odgovor na to pitanje je: isključivo ako kao autorka romana Male velike stvari počne da gleda, istinski da gleda, duboko u sebe. Pođimo samo od činjenice da će svaki normalan belac, ljudsko biće u svakom smislu, reći za sebe da nije rasista.
Ovom pričom autorka želi da kaže da nije toliko bitno opredeljenje ili tvrdnja pojedinca da nije rasista nego činjenica da belci ne mogu nikako zaista i istinski znati kako izgleda život tamnopute osobe u belačkom svetu.
Konkretno, autorka kroz lik Kenedi Megvajer, bele advokatice, ukazuje na belce dobrih namera koji sami sebe nikad ne bi smatrali rasistima. Bez razmišljanja će osuditi skinhedsa da je rasista, ali će time i „pobiti’’ istinu da rasizam „ne postoji’’.
Uporno se braneći tvrdnjom da nisu rasisti prepoznaće, ako iskreno pogledaju u sebe, rasizam i u njima samima. Filigranski je Džodi Piko balansirala ovim maleckim razlikama i suštinama pišući roman Male velike stvari. Malo je reći da sam bila zadivljena ovim romanom koji blista empatijom!
Posebno bih izdvojila deo njene završne reči koja je meni bila izuzetno zanimljiva:
„Čitaoci mi često govore koliko su mnogo naučili iz mojih knjiga, ali i ja mnogo naučim dok pišem roman. Ovaj sam put pak učila o samoj sebi. Istraživala sam svoju prošlost, svoje odrastanje, svoje predrasude, te sam usput otkrivala da nisam toliko nevina i progresivna kao što sam do sada mislila.“
RASIZAM – SINONIM ZA PREDRASUDE?
Ne, rasizam nije samo predrasuda. On ima „institucionalnu moć’’, kako kaže autorka romana Male velike stvari. Rasizam za tamnopute ljude stvara prepreke koje im otežavaju život i napredovanje, a istovremeno belcima daje prednost koja je olakšica na putu do uspeha. I ponovo se vraćamo na male stvari! To su sitne privilegije, teško uočljive i teške za priznavanje da one uopšte i postoje.
Kada čitate roman jasno ih vidite jer ih je Džodi Piko svojim istraživanjima jasno i sagledala, a u romanu prikazala. Ogledaju se u mnogo čemu počevši od jednostavnog plaćanja u samoposluzi preko ozbiljnijih situacija kao što je briga o novorođenčetu. Da ne idemo dalje!
Kada je reč o socijalnoj etici, belac (u ovom slučaju Kenedi) ne bi trebalo da bude samo saveznik ili spasilac crnoj osobi (u ovom slučaju Rut). Ta bela osoba mora uveriti druge belce da za njih zaista postoje privilegije koje su stekli rođenjem isključivo zato što su te privilegije nekom oduzete. Savršeno sagledavanje osnove rasizma dala je Džodi Piko u svom, samo naizgled lakom, romanu Male velike stvari koje ga čine velikim delom!
Parafrazirajući autorku preneću njene reči:
„Svako veče kada sam brisala slojeve onoga što sam mislila da jesam i razotkrivala ko zaista jesam – bila sam u suzama.’’
DŽODI PIKO – SPISATELJICA I ISTRAŽITELJKA
Kao i svi Džodini romani, tako i ovaj o kome govorimo, utemeljen je na iscrpnom i neumornom istraživačkom radu i velikom literarnom talentu. Džodi Piko ume da na pitak i čitaocu prijemčiv način savlada svaku rečenicu i da smisleno izrazi svaku misao bez suvišnih reči ili stilskih figura kada im nije vreme i gde im nije mesto. Njena naracija bi se mogla okarakterisati kao naučno-literararna.
Impozantan i prelep roman utemeljen čvrsto na istini i činjenicama koje ne mogu da se ospore – to bi bio roman Male velike stvari.
U svojoj istraživačkoj misiji autorka se sretala i razgovarala sa Afroamerikankama, želeći da ih uključi u stvaranje romana, ali i sa željom da od njih nešto nauči o sebi. Bez straha se susretala sa skinhedsima kako bi što vernije prikazala govor mržnje belih supremacista. Razjasnila je stvaranje „hejterskih brigada’’ i njihove ideologije koja se sastoji u verovanju da su oni „vojnici u svetom rasnom ratu’’.
Saznala je da su njihovi pripadnici najčešće regrutovani iz marginalnih slojeva društva i da je osnovni cilj njihov bes pretvoriti u rasizam. Teror ovakvih ljudi je uglavnom podmukao i nevidljiv. I eto nas ponovo na „malim velikim stvarima’’ koje, između ostalih, čine ovaj roman.
Džodi Piko za sebe kaže da da je mnogo naučila prvenstveno o sebi kroz naizgled male stvari. Na taj način one su postale velike. Njene glavne junakinje, Rut i Kenedi, imaju trenutke kada učine naizgled male stvari koje imaju velike i trajne posledice. U tom smislu i čitalac uči o velikim posledicama malih stvari.
ZAŠTO BAŠ KING?
Crnačka populacija, kako kaže sama autorka, veoma je osetljiva kada belci koriste reči njihovog sveštenika Martina Lutera Kinga kome se pripisuju reči:
„Ako ne mogu raditi velike stvari, mogu raditi male stvari na veliki način.’’
Ipak, ove reči su ponele naslov ovog romana jer iako pojedinačne promene ne mogu u potpunosti iskoreniti rasizam, upravo će kroz mala dela rasizam početi da se polako rastvara. Ovo jesu ohrabrujuće reči i Kingova duboka filozofija, pa zašto je onda ne ovekovečiti u naslovu Male velike stvari – jedne tople, osvešćujuće knjige?
Kroz ovaj roman Džodi Piko osvešćujući sebe, osvešćuje i svoj narod, svoje čitaoce, iznoseći veliku istinu da „američki san’’ nije baš svima toliko dostupan. To što je neko rođen kao belac u Americi znači da je privilegovan i trebalo bi to da prizna samom sebi, a ne da to uporno negira. Upornim negiranjem samo se može pospešiti širenje rasizma.
Privilegija je nešto drugo – iznalaženje i stvarnje pravog i poštenog puta za sve ljude koji su svesni da je lepota u različitosti i prihvatanju različitosti.
„Obrazujte se’’ – poručuje Džodi Piko – „Ako vam se čini da se nečiji glas ignoriše, kažite drugima da ga saslušaju. Ako se vaši prijatelji našale na račun neke rase, prozovite ga zbog toga umesto da prihvatite šalu ili je prenebregnete.’’
Kroz roman autorka romana uporedo sa Rut, Kenedi i ostalim svojim junacima naučila je koliko je jedan život kratak da bi se savladale sve mudrosti. Džodi Piko je dala svoj mali doprinos obrazovanju i osvešćenju bez dvoličnosti, bez licemerja, bez lažne skromnosti otvorivši vrata velikoj životnoj filozofiji – kao prvo, suočavanju i kao drugo, pravičnosti.
Topla preporuka čitaocima za ovaj, dosad najjači, nepretenciozni roman sjajne Amerikanke Džodi Piko koji nam dolazi iz hrvatske izdavačke kuće Znanje!
Preporuka Polovina koja nedostaje