Kud si krenula?

01/02/2022

KUD SI KRENULA?

Nastja Kulović

 

 

„Nitko nije znao da sam taj dar pronašla sasvim slučajno kada sam s devet godina dobila nalivpero koje me je toliko privuklo da sam morala pisati njime.

Nastja Kulović

kud si krenula

DEVOJKA KOJA JE PISALA PEROM

 

Da li je baš ova rečenica učinila da se u ovu knjigu zaljubim, jer i ja najviše volim da pišem rukom i nalivperom? Da li me je privukao sinopsis? Ili možda poklon i preporuka? Ne znam. Znam da me je ova nevelika knjižica puna životne filozofije toliko oduševila da sam njenih 139 strana čitala, iščitavala, proučavala i prepisivala danima. Znam i to da nijednu drugu knjigu nisam mogla početi da čitam sa razumevanjem i ljubavlju dok se ne pozdravim sa Nastjom Kulović na pravi način, jedino kako umem – pisanjem.

 

ZAŠTO SAM ZAVOLELA NASTJU?

 

Trideseti decembar 2021. moja draga prijateljica i vrhunska hrvatska blogerka Alis Marić iz Zagreba mi je, kao novogodišnji poklon, donela između ostalog i knjigu Nastje Kulović, „Kud si krenula?”. Nije mi rekla koja je tema, niti bilo šta o knjizi, osim da su u pitanju dve sestre. Dve sestre i bolest. U prvi mah sam pomislila da je to još jedna knjiga o samopomoći, još malo filozofije za široke narodne mase koja meni zaista u pedesetosmoj godini života ne treba. Ne zato što sam sve u životu naučila, već zato što sam stekla iskustvo koje neko nije za ceo život. Tu začarani krug munjevito počinje da se okreće i upravo to iskustvo koje sam stekla u ruke mi kao bumerang vraća roman „Kud si krenula?”. Tu počinje moja fascinacija ovim romanom, ovom neverovatnom autobiografskom prozom mlade pravnice iz Siska, mladog romanopisca Nastje Kulović.

Čitajući prvu rečenicu romana: „Sve što je htjela, bilo je što prije stići na bakine vruće buhtle. otkrila sam da Nastja, osim što ima prelepo ime, prelepo i piše. Svojom lucidnošću uhvatila me je u omču. Znala sam da je to – to. Roman parangal, mreža iz koje ne možeš napolje. Roman-hobotnica čiji te kraci stežu jače kada pokušaš da se pomeriš, spaseš.

 

A KAKO JE KRENULO?

Nastja Kulović, kao što sam već pomenula, po struci je diplomirani pravnik. Ceo život, tačnije od svoje devete godine kada je dobila svoje prvo nalivpero, Nastja piše. Piše pričice, dnevnik, pesme, sanjajući da će jednoga dana postati pisac. Ipak, za Nastju i njenu porodicu sudbina je imala drugačije karte, a Bog drugačiju promisao. Rekli bi ljudi: ko zna zašto je to dobro. I bili bi u pravu. Nastja Kulović je svoju maštu oslobodila mnogo godina kasnije posle Golgote kroz koju je prošla sa svojom porodicom. Potrebna je bila jedna džoker karta sudbine da uništi san devetogodišnje Nastje. Taj džoker se zove Multipla skleroza. Ipak, posle mnogo godina, ona ipak odlučuje da napiše svoj autobiografski roman i svoj prvenac, želeći da čitaocima ukaže na emocionalne, mentalne i fizičke poteškoće dece koja rastu uz bolest.

Nastja je roman „Kud si krenula?” napisala sa mogućnošću da svaki čitalac, pa i ja, može da ga doživi na svoj način uživljavajući se u ulogu koju želi da preuzme. Ona prosto ostavlja čitaocu izbor. Na čitaocu je da li će ući u Nastjine cipele i nastaviti njenim koracima ili će ući u cipele njene sestre, mame ili tate i uživiti se u njihove priče,  opravdavajući ih ili ne.

PORODIČNA SAGA

 

Svoj roman „Kud si krenula?” Nastja Kulović je osmislila kao autobiografsku, porodičnu dramu. Nastja priča priču svoje porodice koja je suočena sa bolešću koja sve više uzima maha, nažalost velikim delom kod dece – Multipla sklerozom. Iako je ova zlokobna „gospođa bolest” kako je Nastja šaljivo naziva pretila da preuzme glavnu ulogu u ovom romanu, ona u tome ne uspeva. Ne uspeva jer je Nastja veoma jak protivnik i borac. O čemu se radi ustvari u ovoj priči? Glavni likovi Nastjinog romana „Kud si krenula?” su dve sestre, Ada mlađa i sama Nastja – starija sestra porodice Kulović. Kod Nastjine mlađe sestre Ade se još u ranim danima detinjstva pojavljuju neki preteći znaci neobjašnjive bolesti za koju će se posle mnogih ispitivanja ispostaviti da je dijagnoza Multipla skleroza. Od tog trenutka pa nadalje, kroz ceo život počinje borba porodice Kulović sa podstanarom, nezvanim gostom ili slepim putnikom, koji kao neko nadljudsko biće iz samog devetog kruga Pakla preti da preuzme glavnu ulogu i da uništi porodicu. Porodica Kulović je tradicionalna porodica gde su svi naučeni i vaspitavani u duhu očuvanja ognjišta, zajedništva u ljubavi i slozi. Ipak, kada neprijatelj pokuca na vrata u vidu pitona koji želi njihovo mlađe dete oni zbijaju redove kako bi se odbranili najbolje što mogu, pri tom ne ostavljajući nimalo onog prirodnog međuprostora koji moraju da poseduju i atomi, a kamoli žive ljudske jedinke. U želji da se izbore sa bolešću postaju u suštini njeni zarobljenici i gube sebe. Roditelji gube prvo svoje pojedinačne ličnosti, zatim gube jedno drugo, pri tom ne shvatajući da gube i svoje starije dete koje vapi za postojanjem, svojim snovima, svojim životom. Dete koje niko ne vidi. Dete koje je zdravo i koje nema pravo na potrebe i snove, dete koje niko ništa ne pita osim kada ima veze sa bolešću njene sestre. Ona kao da počinje da živi potčinjeni život čuvara dostojanstva sopstvene sestre, život njene slamke spasa i njenog stuba za koji se drži.

Porodica je vaspitavana da ne pokazuje strahove i slabosti. Majka je stub, majka je ona na koju se oslanja svet i život, majka je snažna i za sebe i za Adu, za ceo svet. Porodica se lako i odlučno nosi sa problemima koji su nastali. U suštini stiče se utisak da problema i nema, ne postoji. Pokazati nekome strah je slabost. Ali to je samo privid i kulisa iza koje statira i raste kao šibljika mala Nastja. Zajedno sa porodicom u četiri zida njihovog stana propada jedan san, jedno penkalo ostaje prazno bez mastila i jedna devojčica je izgubila sebe. Dok sam čitala redove koje je Nastja napisala mnogo godina kasnije imala sam utisak da ni sama svoj odraz u ogledalu nije nazirala.

 „Znam da obitelj treba zajedno nositi teret kada je on za jednog pretežak, ali šta ako oni koji nose jedva drže i sebe? – pitala se Nastja Kulović, pišući roman Kud si krenula?

Porodice koje se suočavaju sa teškim i upornim bolestima, hroničnim autoimunim bolestima vrlo dobro znaju koliko je težak suživot sa njima. U tom slučaju najbolje što neko može uraditi je odigrati pametno. Izvući onog keca iz rukava i reći: DOSTA JE BILO, JA SAM GLAVNI GLUMAC I JA SAM GOSPODAR OVE POZORNICE KOJU ZOVEMO ŽIVOT. To je upravo uradila ova staklena devojčica, Nastja Kulović, odlučivši da jednoga dana kaže – „pisat ću!. I evo ga… Nastja je napisala autobiografiju, a bolest je izgubila moć da stvara strah, dobila je moć životnog učitelja.

Nastja ovu bolest namerno personifikuje. Tako ona zaista dobija mogućnost da nas nauči i strahu i besu, ljutnji, poricanju, krivici, opraštanju, međuljudskom razumevanju. Ova „strašna dama, gospođa Multipla” kroz Nastjinu priču uči nas i sreći i igri, ljubavi prema majci, sestri, mužu. Prema životu uopšte, jer tek kad primimo snažan udarac shvatamo suštinu življenja. Suština nije puko preživljavanje, suština je udisati svaki dan život punim plućima.

 

POZDRAV OD NASTJE I NJENE MULTIPLE

 

Izuzetno je važno reći da Nastja nije napisala knjigu o bolesti, umiranju,  lečenju ili metodama lečenja. Ne u prvom redu, i nije to njena osnovna ideja. Ono što je Nastja napisala je oda životu i življenju.  Misao da bude pisac nikad je nije napuštala, ali realizacija te želje došla je kasnije kada se i sama razbolela od iste bolesti kao i njena sestra. Tada je za Nastju pisanje postalo način preživljavanja najtežih trenutaka koji uključuju dijagnoze, kontrolne magnetne rezonance, čekanje, čekanje, čekanje…stalno čekanje nekog novog rezultata, nekog novog leka. Uzeti svoj život u svoje ruke vodi ka isceljenju uma i duha. Ipak, samo retki to uspevaju. Nastja Kulović svojom autobiografijom, napisanom i izdatom sa vrlo jasnim i domišljatim nazivom „Kud si krenula?” od staklenog deteta postaje dete od granita, neprovidno, vidljivo, dete od dijamanta, oštro i borbeno.

Dva, za mene kao čitaoca, najkarakterističnija dela romana su dva pisma u kojima dolazi do izražaja Nastjin neprikosnoveni narativni talenat i njen specifični lucidni, jasni rečnik. Prvo pismo je zamišljeno pismo Multipla skleroze Nastji u trenutku kada ona saznaje svoju dijagnozu. Drugo pismo je pismo koje piše sama Nastja Multipli kao odgovor posle lekarske potvrde da bolest miruje.

Iz ove autobiografije vidimo da je sve moguće ako to želimo i hoćemo. Vrlo često, nažalost, prvo dotaknemo samo dno, da bismo isplivali i videli realnost čistih i ispranih očiju i srca. Tada počinje naš život iz same duše, iz centra našeg bivstvovanja. Tada po pravilu, kao i Nastja Kulović, objasnimo i sebi i drugima ono neobjašnjivo, dovodimo do kraja ono započeto, i počinjemo zaista ŽIVETI ŽIVOT, A NE PREŽIVLJAVATI GA. Zato na samom kraju, odgovor na pitanje „Kud si krenula?” (što je vrlo zanimljiva konstrukcija samog naslova romana) možemo svi naći ako odgovorimo sami sebi na ovo pitanje kao što je to uradila Nastja Kulović:

„Napokon znam i kamo i kojim putem – započela bih glasom koji drhti kao svi glasovi koji dolaze s mjesta na kojima se mješaju strah i uzbuđenje. – Onuda gdje su moji snovi jači od strahova. Onuda gdje mi je bilo suđeno ići vjerojatno od trenutka kada sam se rodila. Idem tamo gdje mogu živjeti dar koji sam dobila istovremeno sa životom i koji sam sebično čuvala u sebi. – Gdje to? – pitala bi me ljutitim glasom poput svih glasova koji dolaze s mjesta nevjerice i straha da bi mogli biti istiniti.  – U život u kojemu preuzimam odgovornost. Tako preuzimam i mogućnosti – rekla bih spremno kao da sam taj odgovor oduvjek znala.

Sada, dok čitam iznova i iznova ove Nastjine reči upućene svojoj bolesti osećam i znam da nije „verovatno oduvek znala” odgovore. Ona ih je ZAISTA ODUVEK ZNALA. Potrebno je bilo samo da oni nađu put do nje. A to i jeste najskrivenija tajna života i najdelotvorniji model življenja.

nastja

foto: Jaša Jarec

Preporuka Distrofija predubeđenja

 

 

Vrh strane