KUĆA PORED MORA
Luiza Daglas
„Tišina je duboka poput večnosti; govor površan poput vremena. ”
Tomas Karli
U TIŠINI
Roman „Kuća pored mora” je tužna i emotivna priča o iskušenjima, krivici i kajanju. No, ipak ohrabrujuća u svojim slojevima koji govore o suštini razbijanja tišine kroz govor ljubavi – jedinoj stvari koja je bila i ostaje. Govorom praštanja.
„Nema svrhe izvinjavati se za ono što smo uradili ili za ono što nismo ili za ono što smo rekli pre jedne decenije.”
„Kuća pored mora”
Luiza Daglas
Ima li zaista svrhe i da li je za neka izvinjenja ponekad kasno, pokazaće nam Luiza Daglas svojim romanom „Kuća pored mora” i time pokušati da pobije ili da dokaže svoje reči. Jer… ponekad, skoro uvek, jedna tišina ima više težine od izgovorenih reči. Jedna takva, tamna, teskobna, neizdrživa tišina, poput kumuloninbusa, obavila je bračni par Idi i Džoa kada je tragično nastradao njihov šestogodišnji sin Danijel. Kako bi uspela, makar pokušala, da prevaziđe svoj bol, Idi svoju ljubav prema suprugu pretvara u mržnju i okrivljavanje. Ona direktno krivi svoju svekrvu Anu koja je te kobne večeri čuvala malog Danijela, a preko nje ona krivi i Džoa. Jaz koji se među njima stvara Idi jednostavno ne može da premosti. Da li je to radila svesna da će možda opraštanjem nekako opravdati Danijelovu smrt? Moguće. Međutim, ljudski mozak i srce uvek su izazovno đavolje igralište.
Kada Idi čuje da je njena bivša svekrva Ana di Luka umrla – oseti olakšanje. Idino olakšanje traje vrlo kratko, tačnije do otvaranja Aninog testamenta. Testamentom Ana, u zajedničko nasledstvo Idi i Džou, ostavlja odavno napuštenu vilu na Siciliji, Vilu dela Madona del mare. Njihov zajednički odlazak na Siciliju kako bi preuzeli nasledsvo je gotovo nemoguć, ali se Idi ipak odlučuje na taj korak kako bi što pre spalila sve mostove i zauvek prekinula dodir sa prošlošću.
Odlazak u vilu čitaocima će pokazati kako glavni junaci Idi i Džo postaju sporedni, a glavnu ulogu ovog romana „Kuća pored mora” preuzima sama vila.
VILA – U POTRAZI ZA SLIKOM
Vila dela Madona del mare je raskošno kuća izgrađena na vulkanskoj steni. Miriše na maglu, so i more. Prepuna je paučine, prašine, miševa i uspomena. U vrtu, sahranjeni preci ove porodice šapuću svoje tajne, pričaju svoje životne priče.
Ova vila poseduje sve što treba da ima jedna kuća o kojoj govori naslov ovog romana. „Kuća pored mora” zarasla je u bršljan i korov telom, ali je slobodna dušom. Ona priča svoju priču nezavisno od novopridošlih stanovnika. Njeni podrumi i tavanice govore kroz stare fotografije, prašnjavi nameštaj, marionete koje se misteriozno pojavljuju i liče na vudu lutke.
U vili su ostali da lebde snovi jedne usamljene devojčice.
„Gde je bila Ana? Da li je posmatrala majku i zamišljala sebe kako i sama ide njenim stopama, pleše sa odanim suprugom u sicilijanskoj vili za koju je znala da će je jednog dana naslediti? Da li je sebe zamišljala udatu za čoveka koji je voli više od samog života? ”
„Kuća pored mora”
Luiza Daglas
Polako glavna junakinja, a i čitalac shvataju da je Ana di Luka bila jedna tužna i napaćena žena.
S obzirom na to da kuća nalazi na Siciliji, njena tajnovitost i misterioznost, postaje sa svakom pročitanom stranom romana sve veća, ona istovremeno odbija i privlači. Privlači crnu magiju i praznoverje, pa time roman iz strane u stranu postaje napetiji, kao i odnos dvaju protagonista.
No, kao i sve stare kuće sa dalekom istorijom, i vila Gospa od mora krije duhove svojih strarih pokoljenja. Tu se kriju uspomene na živote koji su određivali njenu sudbinu. S te strane gledišta, ona i na likove ovog romana deluje smirujuće, pa se i i Idi i Džo polako opuštaju. Možda ih ipak tragedija nije sasvim uništila – pitanje je koje se nameće čitaocu. Čak se i Idi oseća bliža svom sinu u vili u čijem su dvorištu sahranjeni svi preci dečaka sa očeve strane.
„Za mene je bilo dobro što sam došla ovamo”, u jednom trenutku zaključiće i sama Idi. Njen odnos sa Džoom se menja, vila kao da odlučuje umesto njih.
„Kratko me je pogledao u oči, pa skrenuo pogled” primećuje Idi svesna mogućnosti da je ponovno povezivanje moguće samo kroz prekid tišine, odnosno razgovor o sinu kog su izgubili. Dugo vremena im je „pojedinačno” nedostajalo njihovo dete. Bilo je vreme da taj bol počnu da DELE.
OKOSNICE ROMANA „KUĆA PORED MORA”
Luiza Daglas je roman „Kuća pored mora” gradila na temeljima koji sadrže čvrste grede kao okosnice.
Koje je to osećanje koje najjače može pogoditi ljudsko biće? Autorka smatra da je to KAJANJE. Kajanje, krivica, nemoć da se promeni prošlost, kod odgovornih ljudi. Pitanje odgovornosti je klizav pojam, nestabilan teren. Da li svako od nas može za sebe reći da je baš uvek bio odgovoran? Pomislimo i sami na razne situacije u kojima smo se našli i dobićemo odgovor.
Posledice ZAVISNOSTI su takođe jedna od okosnica knjige „Kuća pored mora” i uzrok početka sloma mnogih porodica, a tako i ove o kojoj govori priča koja je pred nama. Zavisnost od alkohola jedne žene, majke i bake dovela je do tragedije, a ona do raspada jednog braka i razvijanja mržnje. Krug se zatvara po osi okrivljavanja i večite dileme „šta bi bilo kad bi bilo”. Jedna prema drugoj sumnje se nižu kao perle ozlojeđenosti i tuge.
Jedna od okosnica priče o „Vili pored mora” su OČEKIVANJA. Idi, ženski glavni lik, nikada nije očekivala da će joj život iscureti kroz prste. Želela je da živi intenzivno, da eksperimentiše, da bude odvažna. Sudbina je pak za Idi pripremila drugačiji scenario. Podelivši karte surovo, Idi su pripale one loše. Život je odjednom zatvorio oko nje i pretvorio u kolotečinu. S obzirom da se u takvom životu lakše opstaje ako nekoga kriviš, makar i imao razloge, Idi okrivljava svoju bivšu svekrvu, a posredno i svoga muža. Kao da se tuga može meriti na tasovima vage Idi je upoređivala svoju i njegovu. Očekivala je da on tuguje na isti način kao ona, što je nemoguće, jer svako tuguje na svoj način. Očekivala je njegovu osudu majke zavisnice zbog koje je stradao Danijel.
Da li je zaista ona kriva ili su krivi oni sami kao roditelji? I na karaju očekivanje da li će Džo priznati majčinu krivicu. Možda bi i priznao kada bi to moglo da vrati Danijela.
Čitalac romana „Kuća pored mora” zaista mora da se zapita da li Džo oseća veću tugu (ako se o tugi može uopšte govoriti kao o merljivoj) jer on snosi trostruku krivicu. Krivica se po pravilu pretvara u bes i mržnju. To jeste očekivani sled, ali usmeren prema – kome? Ženi, majci ili sebi?
ŠANSA za promene koja joj je ukazana testamentom svekrve Idi mora da vidi kao probijanje zidova sopstvene kolotečine. Zar će odustati? Najlakše je odustati. Vila Gospa od mora kao da uliva novu šansu i odlučnost za borbu. Upravo ta šansa je još jedna okosnica na kojoj se gradi roman „Kuća pored mora”.
EMOCIJE u Idinim i Džoovim razgovorima su snažne, a autorka Luiza Daglas ih je sa tačnošću i merom, bez naznaka patetike prenela čitaocu.
„Džo je u pravu. Nismo bili tim, bar ne onda kada je to trebalo da budemo. Nije on za to kriv, uopšte nije; kriva sam ja. Ja sam ubila poslednje ostatke naše ljubavi.”
„Kuća pored mora”
Luiza Daglas
Potrebno je „ponovo postati tim”, a to se može samo ZAJEDNIŠTVOM, zajedničkim radom na nečemu, zajedničkim zalaganjem za nešto, zajedničkim ulaganjem u nešto. To nešto je našem paru iz romana pružila upravo ova zaboravljena vila na Siciliji.
Jedna od najupečatljivijih okosnica romana je i LJUBAV RODITELJA I DETETA, koju vidimo u više slojeva knjige „Kuća pored mora”. Vidimo je kroz ljubav Idi prema Danijelu, kroz Idinu tugu, ali i kroz ljubav i tugu koju Džo oseća kako prema svojoj majci tako i prema svom sinu.
SUMNJA U SOPSTVENE IZBORE ponekad obuzima Idi do te mere da se čitalac zaista plaši da će se poremetiti teško stečeni sklad i mir koji je ovaj par uspeo da vrati zajedničkim radom. To iščekivanje praćeno stvarnom tremom autorka je dočarala u poslednjoj četvrtini romana „Kuća pored mora” gde sama radnja romana prelazi u triler zaplet.
S obzirom na to da je radnja smeštena na plodonosno tlo gde su koreni mafije duboki i neuništivi time i napetost raste. Za Britanku poput Idi potonja dešavanja su nerazumljiva i prenaporna. Za Džoa koji je potekao sa sicilijanskog stenja ovakva dešavanja su normalna, tako da je čitalac stalno suočen sa svojevrsnim vidom tenzije i razmišljanja: ako je Džo već bio jednom osuđen od strane Idi, da li će i sada posle deset godina ponovo biti anatemisan, ostavljen. Do samog kraja čitalac romana „Kuća pored mora” je na stalnoj klackalici iščekivanja.
ZAKLJUČAK
ZAŠTO „DA” pročitate roman „Kuća pored mora”. Zato što je ovo jedna lepa, zabavna i opuštajuća knjiga. Zato što je nabijena radnjom i napetošću i zato što svaka knjiga ima svoju vrednost i dubinu u kojoj se nalaze različita blaga. Istražite je i sami, pronađite svoj biser i u ovoj školjki.
ZAŠTO „MOŽDA”
Roman „Kuća pored mora” može da se čita, ali i ne mora pod obavezno. Tačnije, ne dobijate i ne gubite nešto nužno nakon čitanja ove knjige. Zato je moj predlog da je, ukoliko se odlučite na čitanje, najpre pozajmite od prijatelja ili iz biblioteke, pa tek onda kupite ukoliko do vas dopre.
ZAŠTO „NE” bi trebalo da čitate roman „Kuća pored mora”? Stava sam da čak ni u domenu savremene beletristike ovo nije neko delo koje se pamti. Reklo bi se da je delo napisano bez većeg istraživanja o mogućim stilskim postupcima, dok je radnja predvidljiva, već viđena.
I, na kraju, mišljenja sam da ni sama autorka knjige „Kuća pored mora” Luiza Daglas, ne može da se odluči kog bi žanra želela da bude njen roman. Šta onda očekivati od čitalaca osim puke zabave.