KAKTUS
Sara Hejvud
„Ni jedan čovek nije ostrvo – sam po sebi celina; svaki čovek je deo kontinenta, deo zemlje. Ako grudvu zemlje odnese more, Evrope je manje, kao da je odnelo neki rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj. Smrt svakog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen čovečanstvom. Stoga nikad ne pitaj za kim zvona zvone – ona zvone za tobom.“
„Za kim zvona zvone“
Ernest Hemingvej
ČOVEK NIJE OSTRVO
Koliko je ova Hemingvejeva rečenica ili tvrdnja tačna i osnovana svaki čovek može potvrditi ako je iskren i otvoren prema sebi i drugima. U svakom, svakodnevnom, čak i banalnom doživljaju, događaju ili izboru čovek bi trebalo da se seti da nikada i nigde nije izdvojen i da njegovi izbori nisu usamljeni slučajevi. Neko je, nekad i negde, već nešto slično doživeo i pravio slične ako ne i istovetne izbore i nalazio se u sličnim situacijama. A to, da su prvi instinkti obično i oni pravi doživela sam i ja kada smo se sreli …
ROMAN „KAKTUS“ I JA
… i uspostavili jedan vrlo specifično haotičan odnos. Uočila sam ovaj roman još dok je bio „U pripremi“ na sajtu izdavačke kuće „Laguna“. Kupila sam ga istog jutra kada se pojavio u, meni najbližoj, Delfi knjižari. Odložila sam ga zadovoljno na svoju policu, kao što i obično radim. Neka se malo odmara, pomislim, i čeka svoj red. I to je bio taj moj prvi instinkt. Kako je vreme prolazilo, počeli su da stižu raznorazni komentari i osvrti po knjiškim virtuelnom grupama, uglavnom negativni. Odabrala sam da mi relevantan podatak bude komentar neke osobe „od poverenja“. Ona je izjavila da je knjiga „Kaktus“, Sare Hejvud „najdosadnija knjiga koju je ikad pročitala“. Dakle, pomislila sam, prvi instinkt me je ovog puta prevario. Ne pogledavši više svoj primerak knjige ja sam ga jednostavno prosledila, čak ne kažem ni poklonila. I to je bio moj prvi izbor. E, a zatim sam, opet tako u ovom nametnutom virtuelnom svetu, na sajtu „od poverenja“ pročitala da je roman „Kaktus“, Sare Hejvud, „najbolji roman izašao u skorije vreme“ koji je ta osoba pročitala. Iz tog razloga, nisam bila lenja, ponovo sam se prošetala do iste Delfi knjižare i ponovo kupila isti roman. Nisam ga odlagala, otvorila sam njegove preslatke korice, počela da čitam i … susrela se oči u oči sa prvom rečenicom Sare Hejvud koja mi je istog trenutka ušla pod kožu, a njen knjiga me skroz obuzela. I to je bio, shvatih, moj prvi insinkt ali moj drugi izbor. Čemu sav ovaj moj uvod!? Želim da vam kažem da sledite svoj prvi instinkt, da ne odustajete od svojih odluka koje na osnovu njega donosite. Pokušate da ispratite taj instinkt. Možete, imate pravo na pogrešnu odluku ponekad. Ponekad se neke banalne situacije u životu mogu ispraviti ali pored njih postoje i neke nepopravljive odluke. Prvi instinkti su važni za donošenje takvih odluka. To je ona skupa životna škola. Koja je njena cena i koliko koštaju izbori!? To će nam objasniti Sara Hejvud kroz lik glavne junakinje romana „Kaktus“.
ONA
Ona je pragmatična, praktična, samostalna, samoj sebi dovoljna. Ona je obuzeta samokontrolom. Ona je nepogrešiva i donosi neopozive odluke. Za nju neuspeh ne postoji. Ona je rob svojih navika, zavisnik svoje rutine. Ona nema nikakve lične slabosti. Ne podnosi ljude i mačke (osim jedne), beži od sveta jer smatra da se ne može verovati ni ljudima ni mačkama. Ona nema u planu ništa emotivno i trajno. Ona ne želi da deli svoj život ni sa kim. Partneri će joj dosađivati, deca će je ometatiti u ustaljenom redu i rasporedu životnih obaveza koje je poređala kao po nekom zamišljenom spisku. Ona je razborita, promišljena, kategorična. Poduži je niz onoga što ona ne voli. Mnogo je kraći niz onoga što voli. Ona voli svoj posao i daje mu se maksimalno iako je on daleko ispod njenog nivoa obrazovanja, ali tako je praktičnije. Ona voli svoj mir i svoju samoću jer tako je lakše održati rutinu. Ona voli da gaji kaktuse, u kancelariji i kod kuće, ali kaktusi su biljke lake za održavanje.
Ona je Suzan i ona je – kaktus, bodljikavi usamljenik sposoban da preživi i u najsurovijim uslovima, na suncu u pustinji bez vode.
INSTINKT I IZBORI
Sara Hejvud u svom romanu „Kaktus“, objasniće nam koliko neke životne situacije u trenu mogu da se promene i koliko su ljudi ponekad prinuđeni da preispituju svoje instinkte i izbore. Takođe, pokazaće nam ovom divnom toplom pričom koliko su sva živa bića, pa i ljudi, u suštini u jednom simbiotskom odnosu sa svojom okolinom. Metaforično, ovaj roman, suprotno biologiji, svrstava Suzan kao jedinku ljudske vrste u carstvo biljaka, u vrstu kaktusa jer je i ona kao i kaktusi u suštini jedno nežno živo biće. Protivno svim njenim načelima Suzan će morati da shvati da i njene bodlje kao i bodlje kaktusa ne služe samo za odbranu od nepoželjnih predatora, odnosno, osoba ili dešavanja. Bodlje su modifikovani listovi koji služe drugoj svrsi, plemenitoj svrsi da rastu, cvetaju i tako, iako retko, stvaraju mogućnost za novo potomstvo. To je prvi i osnovni instinkt svih živih bića, a s tim u vezi i njihov neprikosnoveni izbor i odluka.
Sara Hejvud romanom „Kaktus“ likom svoje junakinje Suzan nije pokušala da nas ubedi da je njeno ponašanje, stavovi i postupci maska i odbrana. Hejvortova ovom pričom poručuje nešto potpuno suprotno. Preokreti u životu se dešavaju bez obzira na stavove, ubeđenja i ambicije. Priroda ponekad učini svoje. Suzan, koja je kategorično odbijala da ima sopstveno dete, slučajno zatrudni. Njena trudnoća vremenski se poklopila sa iznenadnom smrću njene majke i neočekivanom majčinom poslednjom voljom. Sve se to dešava u nekom drugom, njoj stranom svetu i ona jednostavno mora, figurativno rečeno, da se „useli“ u taj svet. Prvi instinkt govori joj ono što možda i ne bi bila njena racionalna odluka. Roditi dete, boriti se za nasledstvo protiv svog nesposobnog, lenjog, razmaženog brata, poverovati nekoj osobi.
Suština je da je došao trenutak kada Suzan mora da „uvuče bodlje“, da prihvati ljude oko sebe koji žele da joj pomognu zato što je vole, nikako zato što je sažaljevaju ili imaju obavezu prema njoj. Suzan shvata da su joj potrebni prijatelji, komšije, da joj je potreban životni partner, da želi životnog partnera. Shvata da je majčinstvo jedna ogromna odgovornost i kao takva može da plaši. I to je dozvoljeno. Majčinski instinkt joj govori da nema prava da detetu uskrati oca, niti ocu dete. Dozvoljeno je plakati, vrištati, dozvoljeno je pokazati bol. Nije život večito takmičenje sa samim sobom. Ova spoznaja dovodi Suzan do zaista iskrenog zaključka da ne mora uvek znati gde su joj granice i da ne može znati, dok do njih i ne stigne. Možda će tek onda shvatiti da može dalje i više ili da uopšte ne može do njih. I to je dozvoljeno.
Ukratko, ovakve spoznaje kao da otvaraju jedan novi prozor u kućici iz bajke koju je Suzan izgradila oko svog života. Kroz taj prozor ući će sunce a njegova svetlost i toplota neminovno će omogućiti cvetanje.
VELIČINA CIPELA
Sara Hejvort ovim predivnim romanom „Kaktus“ govori nam da su naša stanja, naše ljutnje, patnje, bodlje, u suštini naše samosažaljenje. Ono je dozvoljeno do određenog trenutka u životu. Ali kada broj naših godina preraste broj cipela koje nosimo više nemamo pravo da se samosažaljevamo i opravdavamo nesrećnim detinjstvom, roditeljskom nebrigom, majčinom nezainteresovanošću, alkoholizmom oca ili favorizovanjem mlađeg brata od strane roditelja. Suzan shvata da su takva vrsta osećanja autodestruktivna, otrovna za nju i da je mogu samo pretvoriti u pusto ostrvo i to u trenutku kada je osetila koliko je olakšanje nositi cvet umesto bodlji. Da je mnogo lepše i lakše, okružiti se dragim ljudima nego biti to ostrvo o kom govori Hemingvej. Ljudi su socijalna bića i kao takva moraju da žive sledeći svoje instinkte. A Suzan, Suzan je zahvaljujući svom prvom instinktu koji se javio kada je ugledala dve crtice na testu za trudnoću, napravila upravo taj izbor i donela pravu odluku.
Obožavam ovaj roman. Volim ovu toplu, pravu životnu priču, vrlo ozbiljnu studiju ljudske otuđenosti. Divna je i oplemenjujuća bez trunke patetike, to moram naglasiti. I na kraju se moram zapitati šta je to što se pojedinim čitaocima nije dopalo u romanu „Kaktus“, šta je to što je „dosadno“ u priči o ženi koja se svim snagama borila – prvo da shvati šta želi a zatim da to što želi i ostvari.
Preporuka. Kao reči na vetru